Istočnik

Стр. 286

источник

Бр. 19.

на вас угледа, да пропоје Црква Божја, гдје год је Србина, још и више, него данас што је. Има браћо, цркава и већих и љепшах, сјајнијих и величанственијих, него што је ова ваша, ал' — светијих нема. И она је дом Божји као и митрополитска катедрала; и у њој освећује дух Божији побожне душе благодаћу Својом, као и у оним величанственим храмовима, што се небу под облаке дижу, А ви сте, драги моји дигли себи цркву, како сте могли; дали сте принос Богу према вашем стању а Бог не гледа, колики је принос, већ какво га срце даје. Христос Господ је гледао једном с апостолима Својнм, како људи прилажу на Божји храм; богаташи су прилагали много, а до^е једна сирота удовица, па баци у тас један новчић. И Христос рече апозтолима: видите ли ову жену, — кажем вам, да је она више приложила од оних богаташа, јер су они дали од сувишка свога, а ова можда све што је имала (Марко XII. 41—44). Тако сте и ви браћо, од сиротиње своје, од уста својих откидали и дигли ову кућу Божју, коју Бог прима од Вас као угодни принос и жртву срца вашег. Ви знате, мили моји, да је вјера наша, српско-православна вјера, највеће благо наше. По вјери ће нас нашој судити Бог. А. Србин је од незапамћених времена био вјеран син Цркве своје и кад се дигла и хала и врана, да га одвоји од Цркве, од вјере његове, заштитио је Србин Цркву своју грудима јуначким. И данас, гдје год је Србина, чак и тамо преко мора у туђини, у чемерној Америци, дижу се цркве Божје, откида Србин од себе, да само дигне ма и најмањи храм Божји, да се у њему састане с Богом својим, да душу своју небесном храном нахрани, да има мјеста, око кога ће се скупљати и савјетовати све што хришћански осјећа, да има мјесто, гдје ће душа побожном молитвом и величанственом пјесмом Бога прославити и осјећај душе своје исказати — да има мјесто, гдје ће чедо своје крстити, а и гдје ћемо уморно тијело хришћанским опијелом опојати. Србин је створио и лијепу поносну ријеч: „Нема славља осим православља". А зашто, браћо? Зато, што је срастао с вјером својом православном. Данас је Србин виђен и чувен у читавом свијету, па дај Боже, да још и бољи буде. Али није увијек тако било. Било је доба, кад је Србин очи земљи обарати морао, кад је био туђи роб, раја. А што је данас виђен и напредан има захвалити вјери и Цркви својој, — она га је спасла, вјера га је дигла и ослободила. Петвјековни паћеник Србин за турскога ропства није ништа имао, што би својим назвао, осим цркве и манастира. То му Турчин живу није отети могао. Код цркве и манастира скупљао се Србин на зборове, и ту је о сло-