Istorija jednog francuskog seljaka

99

треба.... Е. е. е.. чово, искакаће теби лопте по глави, чекај само још мало. Није се, звекан, ни то сетио, да-није баш сам „манеж“, да се ми можемо и на другом месту скупити, Кад видосмо да не дају, а ми ти се дигнемо, те се скупимо у једној великој древи. |

„Цар нам обећао беше да ће доћи на наш скуп двадесет трећега у понедеоник. Дан беше кишовит, на согаку блато и љигавица — права пропаст. ДоЂемо ми до конака, где се скупља скупштина, кад оно опет нам не дају унутра. Анатема их била, шта ли мисле они најпосле... Туда се мотљаше ђенерал Брезе, он наређиваше па нама вели: „почекајте, куда сте наврли, дајте мало мегдана господи да се промисле“. Стојимо ми, чекамо, а киша пљушти ли за врат пљушти, лепо нас улема, немаш где главу свелонити. Једва једном изађе ђенерал Брезе, па нам рече: „обиђите тамо око куће, тамо ће вас пустити, овде се загушило, не можете проћи.“ Ајде, видимо ми шта је: боје се господа да им не изгужвамо аљине кад поред њих прођемо. Обиђемо наоколо, кад оно врата и тамо затворена, а киша једнако пљушти.... Е, то је већ преко јего, ту се сви помамисмо од љутине. Зар смо мало трпили зиме, зар нас је мало била киша целога века, па да цркавамо још и сад због господеког обеса. Па већ ми још и које како, ми на боље нисмо ви научили, али по неки, што бејау од госпадског колена, као оно Мирабо, не хтедоше да трпе. Мирабо се раздера и викну председнику: „председниче, председниче.... води народ цару!“ Баљи, наш председник, још и трећи пут жестоко залупа у врата и викну, даће сељаци ома, ама