Istorija jednog francuskog seljaka

101

мисле ми смо већ права стока, па ни то не видимо, како нас они лажу.

„Тако ти они: там, овам, шућ, мућ, док ти тек цар устаде па вели: „е, ето сад сте чули, сад лепо идите сваки својој кући. Сутра скупљајте се и саветујте се како знате; само попови и чиновници нека се скупљају одвојено од сељака: а ви сељаци добро упамтите, да ни један закон не важи докле га ја не потпишем. Сад знате, па ајте кућама,“

„Цар то рече, па се диже те оде, за њим устадоше и господски и поповски депутирци: но ми сељаци не макосмо се е места. Господа прођу поред нас, запиље нам се у очи, па тек окрену главу и прену у смеј.

„На један пут устаде Мирабо. Из очију суму севале варнице. У соби настаде тишина. „Шта ће сад да се радиг“ отпоче Мирабо. „Нама се потемевају, нас грде; не поступају с нама друкчије, но као да смо марва! Ко је то устао да вам заповедаг Цар! ест, цар, који би требало ни жив да се не чује, цар који треба да слуша шта му ви заповедате у име народа! Ви, ви сте му дали и чин, и богатсво и војску — ви треба и да му заповедате, ви њему, а не он вама. Ко вас је амо пратио 2... двадесет и пет милијуна људи; јест, цео народ стоји за вашим леђима; у вашим је рукама сила, у вашим је рукама власт, а не у рукама једнога човека, не у рукама нашега владаоца коме је народ поверио све, а он сад подиграва налеђима тога народа, срам да га буде. Народ му је био дао власт, но народ може и да је узме. Ви, заступници народа, треба да тражите рачуна од овога срамног цара, што се кикоће вашој сиротињи“,,.