Istorija jednog francuskog seljaka

43

шом, да поживимо као људи. Речи кума и оца Кристивора једнако су ми звониле у ушима. Чим сведем очи, а оно тек изађе преда ме отац Кристивор, па једнако промуклим гласом говори: „нема правде, нема правосуђа.“ И опет ми сто којекаквих мисли дође у главу, па се само премећем по постељи. Тек пред зору украде ме мало сан.

Ми смо много разбирали за Некера, за краљицу и њеног брата. Мене је још поред тога мучила невоља оца и матере. Сиромаси моји драги, како су се они злопатили и мучили; радили су и издирали као скот, па су опет често зими седили гладни иу ладној соби. Млађи је брат помагао оцу плести котарице, а други је чувао манастирску стоку. Старији брат Никола отишао је у сикирџије, али је овај младић волео и сувише мејану, и кући је врло мало доносио. Сестре су ишле у прошњу. У то доба још се код нас није било ни чуло за вабрике и заводе. Робен нам је све више досађивао. Мало тек, па ево га где лупне на прозорчић и тера оца да одрађује интерес. А већ и на леб, и на еб, и на вино плаћали смо и плаћали страота. Бадава, брате, глуп овај свет и не мисли о том колико где даје, да узме па да прорачуна све што плаћа и што му поједу којекакви гадови....

_У то смо доба ми имали велику муку. За ту муку богати и не знају, ни у сну је не снивају; код нас је било терање у војску, рекрутовање. Мог старијег брата Николу нису узели том приликом. А ја сам вам, браћо, већ причао, како је мати одавно мислила, да једног од нас прода у солдате, па да сатим новцима измире проклетог Робена и мало се покрпе. Тако су били и урадили. Један газда је тражио заменика своме