Istorija jednog francuskog seljaka

45

Нема се, браћо, откуд. Ударимо ми те јој нешто мало прњица скупимо: ко јој да ципеле, ко кошуљу, ко сукњу, а отац и мајка само су јој дали свој благослов, а друго нису имали шта. Оде сестра Јела, а отац и мајка да сеодеру плачући. Код сиротиње вам је, браћо, увек тако: раниш, појиш, одеваш своју дечицу, а она кад поодрасту, одлете ка' тичићи из гњезда; одагна их, јадне, нужда у бели свет.

Од тога доба ми смо се били баш добро на ум узели, да се већ више не задужујемо, а Робену смо гледали по мало да отплаћујемо. Чим ја добијем оно мало заслуге од кума, а ја ома с оцем ајд" Робену.

Кад год одемо њему, довек-бога нађемо га где седи у својој чатрљи, а поред њега се истегло његово велико псетиште. Кућица му је била ниска и тесна, прави трап, а на прозор беше ударио ка' рука дебеле шишке. Ето у каквом је ћумезу седио, а пара је имао да их ни пребројати не може. Нађемо га тако где седи за столом, а пред њим оволика гомила артија, све некаке облигације и рачуни.

Кад нас угледа, а он се тек продере: „Ама зар сте опет дошлиг Ко вас јури, по богу, те тако итате 2 Ја од вас још не иштем паре; бога ми не иштем! Ако оћете, и још ћу вам дати Без шале, оћете ли Има пара!....

Е, тад ни један. Ама то му је била смрт, кад види да ће неко да се ишчупа из његових шака. Згодније је њему, угурсузу, да му ми увек будемо дужници. да дуг дере он, што но кажу, с једнога, овна по пет кожа....

„Не ћемо, Робене“, велим ја њему. „Вала вам на понуди, но не ћемо више. Дај само ово да скинемо с врата а већ за друго не ћемо се више варати....