Istorija jednog francuskog seljaka

44

Кајшари и зеленаши живодери никад не треба да смећу с ума, да народ само док гракне, па може све да их поваља као дулеке. А тако им и треба. Они мисле довека ће ово овако остати. Мисле помоћи ће им власт и солдати! Ја, истина, ову књигу пишем само за моју браћу сељаке, али, бога ми, не би било згорег, да је и сви други прочитају, па да се добро у памет узму. Кад један пут народу преври, онда ће бити „куку и помагај“, ал онда ће бити доцкан. А ви, браћо моја сељаци и рођаци, читајте па памтите лепо, што вам ја овде причам. Кад тад затребаће вам ово што вам ја говорим. Истина, ја не умем да пишем глатко и масно, пишем ја, брате, онако просто како умем, али душе ми, ни једне вам слагати нећу. Све пишем како је било, па коме је право право, а коме није, богме то му је. За вашу срећу и добро, моја браћосељаци, пишем ја ову књижицу. Читај те је здраво и весело.

Док смо се ми тако вукли с Робеном, ствари су текле као и обично: купила се пореза, купили се прирези, а народ је из дана у дан све више сиромашио и огољевао; шкембасте попе гулиле су као и пре са живих и са мртвих, а солдати су ишли на учења и мотљали се по касарнама.

Свакога боговетнога петка ишао сам послом у варош, и увек сам гледао како овицирчићи тек дерну по некога старог солдата. Гадија ни једна, праве жутокљуне, а натресају се над старим солдатима; могли би им, болан, сви очеви бити. Баш ми је било тешко и да гледам таку неправду. Ми смо као и пре читали вечером новине: каткад само ја и кум, а понекад и са Шовељом. Кум је био погодио: чим збацише Некера, господа већ нису више ни спомињала,