Istorija jednog francuskog seljaka

49

0 покраденим парама није он ни абера имао, а црно ти да неке рачуне издаје; а царици да пиљи у зубе, а, то је умео. Заједно је с њом тај наш вајни министар расипао и трошио. Господа окрену да бекријају по староме, а, вала, по староме су и народ гулили. Нису елепци видели да је народу већ до ноката догорело.

Попови, море, они опет друкчије. Ома ти они видеше да се с народом не може тек онако спрдати, па ти они ома окретоше да говоре о народној сиротињи и патњама, па још почеше да говоре како треба помагати ближњима. Чак су стали да купе и неке прилоге за сиротињу. Чујем ти ја јоши то, да у једном манастиру оће да осуше рит, па да даду народу земљу да ради. Други опет манастир опростио сељацима порез за читаву годину. А у трећем, мој брате, стали да дају сиротињи за бадава ручкове. Еј, шерети су ти свети оци, рођаче мој! Знаду они кад где треба подмазати. Мисле они: боље ће бити да ми ту зверад, т. ј. нас сељаке, још зараније мало заварамо. Како нешто изгледа може свашта бити, па је добро да се мало улажемо народу.

„Скоро ћемо, вала, и ми шенлук да чинимо“, тек би почешће рекао Шовељ. И јесте био мудар тај Шовељ. Све је он то некако напред погађао шта ће бити. А његова Маргита у тоје доба била већ велика девојка, окретна и брза, брате, као ласица. Ништа то њој што ваздан ринта по блату и сунцу. Дође тако у вече баш мртва од умора, а сутра дан котарицу с књигама на леђа, па опет ајд с оцем. А ја је волем видити но да ми даш рубљу. Како је угледам, а ја потрч' предњу, море отишао бих за њом, чини ми се, на крај света, тако сам је волео.

ИСТОРИЈА СЕЉАКА 4