Istorija jednog francuskog seljaka

55

јер, вере ми, сви ми заједно и испаштамо. Па, богме, и поштене елуге треба да позовемо да пођу с нама, И то вам је, браћо, јадан народ, те слуге ви'ш. Раде и они кукавци; бога ми, издиру као волови. Ако по некад недељом угребе да мало одану, а друкчије им нема станка. Па и у недељу, јадници, немају мира. Као људи оду у мејану, попију полић ракије, попију два, па, богме, попију и трећи, па се, богме, и опију. А газде их онда туку и апсе, грде их и називају свакојаким именима. Умеју ова господа да се потемевају другоме како је пијан, а не виде како се они умеју да ољојају као стрине. Кад они преврћу чашице, па још све нека прекоморска вина, онда то није ништа, а кад се слуга мало накити, они га ваздан протестирају и грде. Што само да сиротињу апсе кад се опије, а богаташ и ако је трештен пијан, њега нити апсе, нити глобег Што јес јес, ал то Саш није право:

Тако је то, браћо. Чујте шта вам ја кажем, па упамтите добро, а сад да вам причам даље шта је било те зиме.

дима је била баш опака. Да нисам зарађивао мало ја, мало Тима било би зло нашим родитељима. Понекад је и овако долазило па се баш нема. Али и у овој невољи нико није заборављао на депутирце, и сваки је тек у себе мислио: „да господа нису спирила онолике паре на шетње и провођења, ми се сад не би овако мучили. Но, вала, чекајте! Не ћете још за дуго тако терати.“ Стегоше још жешћи мразеви, у подруму се ракија мрзла.

Шољев ни по овој зими није седео са својом Маргитом; једнако је носио те продавао књиге по варошима и селима. Завију ноге кучинама, узму штап