Istorija jednog francuskog seljaka

96

сунца преплануло лице беше се зајапарило од врућине, густа црна коса разбарушена, а очи јој блистају као две звезде. Кремен девојче била је та Маргита.

„Еј, како ћеш по овој врућини цео дано видиш и сад си већ пала од умора“, велим јој ја. — „Не марим ја, богати, данас је леп дан“, вели мени девојче. „треба да растурим данас што више књига, нека се наши сељаци већ један пут опамете. Не треба ни они довек да остану незналице, те да их довек други вара! .. .. Од синоћ једнако с оцем носимо овуд књиге. Јуче у јутру имали смо преко 600 комада књига, а сад немамо још ни пуну стотину, све смо продали; али погледај каква ми је сукња од трчања.“ Тако ми је говорила Маргита, прекрећући се с ноге на ногу од умора, а руком ми показиваше своју каљаву и окрзану аљину. Шовељ није ту био, носио је по вароши те продавао књиге. Јес, браћо! Тај Шовељ и његова Маргита много су добра учинили народу. Он је мудрост и памет носио у својој котарици. Двадесет и пет година радио је он тако, да мало освести и пробуди народ и сиротињу. Да бог да се иљадили таки људи.

Вратим се ја у судницу куму. Беше дошао реди на наше бираче да бирају. Само се тек чуло како они један за другим гласају: „Иван Леров, Шовељ! —- Шовељ, Иван Леров!“

Ето ти дође и сам Шовељ на биралиште и како се зачуди, кад чу да њега бирају наши сељаци! „То, Иване, мора да је твоје масло“, вели он куму. „Ћути, па гледај посла“, вели њему кум, па му намигну. Кад се сврши избор ми се сви кренусмо из суднице, Тај дан баш смо били весели. Добро смо, богме, онда им вина потегли, али, вала, били смо и без вина весели,