Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

28

рад. „Мене је, вели он 1821 године у акту Народном Совету, вукла жеља к предложенију горњих мојих мисли о заведенију школа и типографије у Србији чистосердечна жеђ за благом Отечества и неугасима жеља да се спореди земља наша с другим европејским и просвештеним државама“. Та његова идеја одговарала је једној великој државној потреби, и Кнез Милош је чинио неколико покушаја да набави за Србију једну штампарију. Када је кнежев изасланик Михаило Герман 1825 године био у Петрограду, имао је налог да за Србију набави једну штампарију. 1827 године исти такав налог дао је Кнез Милош Вуку Караџићу, али је све то остало на плановима и предрачунима. Од нарочитог значаја је било што су хатишерифом од 1830 уређени државо-правни односи Србије, што је земља добила међународну сигурност и сталност, и на тај начин могла да се живље посвети својој унутрашњој, административној и просветној организацији. Међу осталим стварима, Србија је 1830 године добила право на подизање штампарије, и посланици Кнеза Милоша, који су исте године ишли у Петроград, добили су налог да свакако набаве једну штампарију. Овога пута тај налог је извршен, и већ почетком децембра 1830 штампарија је отправљена у Београд. Марта 1831 стигла је у Београд, и у исто доба дошли су и стручни радници. Инсталација је подуже трајала, и тек у половини 1831 штампарија је била готова за рад. 9 септембра 1831 изишао је први њен рад књижица Средсшво прошивљ холере. На тај начин створена је могућност за књижеван и публицистички рад у Србији.

Чим се основала штампарија, Димитрије Давидовић, који је најживље за њу радио, потпомогнут Димитријем Исајловићем, почео је наваљивати на Кнеза Милоша да се у Београду покрене један лист. Кнез, видећи како се у Европи владе боре против штампе, нарочито после Јулске Револуције у Паризу, мало је показивао воље да себи ствара сличне тешкоће, и тешко се дао убедити. Али како су потребе државе, која се