Iz nove srpske istorije

СПОЉАШЊА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 39

рали да је распад отоманске империје неизбежан, ако грчки устанак постигне свој циљ, и да ће се само Русија тим распадом користити. Метерних, за кога је одржање Турске било политичка догма и који је у угушивању либералних покрета гледао једини спас хапсбуршке династије, успе да представи цару Александру: да је грчки устанак „нов удар револуционара, учињен у .намери да се пажња савезника скрене на Исток, да би на тај начин револуционарни покрети имали слободно поље у Италији, Немачкој и Француској.“ еговим наваљивањем суверени, скупљени у Љубљани, пристану да у исто време изјаве у Цариграду „да верни јавно исказаним принпипима, они неће никад и ни на коме месту подржавати непријатеље јавнога реда.“ Иако је дакле Турска била нехришћанска земља, иако није узела "удела у бечкоме конгресу, принцип легитимитета. био је и њој признат, Грци су устали на оружје против свог законитог господара, султана, и хришћански савезници су стали на његову страну. Уговор Светога Савеза, који је јако био преплашио Порту, јер јој се чинило да је то споразум хришБанских владалаца за крсташку војну против ње, изгледао је сад као једини спас за Турску.

Успех Метернихов био је потпун. Александар 1, руски цар, против својих личних симпатија и сим= патија свога народа као и традиција руске политике, изјасни се против грчкога устанка. Гроф Каподистрија својим писмом од 26 марта јави Строганову у Цариград, да цар „јавно и свечано осуђује“ покрет, Истога дана он одговори н Ипсилантију, који је тражио цареву помоћ одмах по упаду у Молдавију, да се нема надати никаквој помоћи од Русије.

Ипсиланти је био врло хладно примљен од Румуна, који, уживајући доста ошпирие привилегије под заштитом руском, нису хтели да се у корист Грка баце у вртлог револуције, Кад се пак дознало да је Русија против овог предузећа, многе Мпсилантијеве присталице изгубе сваку наду ша успехж. Барон Строганов, у духу политике своје владе, већ је био дозволио да турске трупе уђу у румунске