Iz nove srpske istorije

СПОЉАШЊА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 45

лашких острва и других поивилегисаних хришћанских провинција под врховном власти Портином, под којим се разумевају Влашка и Молдавија, Како је акерманска конвенција требала да буде само разјашњење букурешког уговора, то она никако није смела превазићи најшире тумачење његово и којим васледно кнежевско достојанство није никако условљено: наследног кнежевског досшојансшва још није било у Турској. То би Порти дало само оправданог повода да се одупре испуњењу осталих тачака акерманске кочвезције. Место наследног кнежевског достојанства Србима је дато право да барају себи главаре (сћеј5), односно владаоце, јер име и достојанство кнеза признато је кнезу Милошу тек хатишерифом од 1830 године. Међутим, касшто смо видели, једном клаузулом акта акерманске конвенције, која се односи на Србију дато је Србима. право да износе Порти и друге захтеве, који се не би противила обавезама поданика отоманске империје, и на тај начин су могли покушавати код ње да добију и тако важну привилегију каошто је наследно кнежевско достојанство.

По закључењу акерманске конвенције руски двор похига одмах ла о томе извести кнеза Милоша. 14 јануара 1827 год. она је свечано била поочитана у крагујевачкој цркви пред владиком, све штенством, кнезовима и многобројним посланицима, који су били дошли ради тога на Велику Народну Скупштину. У нарочитој беседи, коју је пред црквом прочитао Димитрије Давидовић, кнез Милош је изнео своје труде и старања док се дошло до овога резултата, којим ће и Србија ступити „у ред. држава.“ Том приликом он је бацио и један поглед на своју спољашњу политику и изјавио, да је од почетка своје владе па до овог времена употребио све мере да Србију сачува од нередаим револуција и да се је само том консервативном политиком дотло до овог резултата. 17 јануара скупштина као знак благодарности преда кнезу Милошу свечани акт, којим понови своје заклетве од 1817 и 1826 године-