Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

224 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Након часа и по вожње, нестаде нам испред. очију мора. У исти мах почесмо се спуштати у доу, у којој се налази село Мирац. На помол Мирца, почеше падати прве пахуљице снијега. За њеко вријеме налијетаху изкоса, мени с бока, па врло орао загустише. Јусуф заустави, да се коњи издухају, па их потјера добрим касом. Цеста је скретала, на, десно, ка селу, те нам вјетар са снијегом зађе иза леђа. Пролетјеше нам испред очију гомиле кућица са сламним крововима, над којима се повијаше дим. При дну долине срете нас њеки сељак, гонећи њеколико говеда и коња. И онда довикну:

— Куда сте кренули по овом времену, ако Бога. знате: Не видите ли да ће ударити салаука! |

Јусуф се окрену к нама и, одмахнув главом. започе:

—И ја ко велим,..

— Мучи, кљусино! прекиде га доктор... Ти ко њешто велиш! Као да и тебе њеко може елушати! Тјерај и гледај свој посао!

Окренув се к мени, настави:

— Прошли смо трећину пута, а још није подне! Истина је, долази опет бријег, већма стрменит, али, испод њега, с ону страну, настаје равница, много дужа од мирчанске. Даље су мање узбрдице. Рачунам да ћемо стићи прије сумрачја.

Кад стигосмо под боријег, који је доктор поменуо, Јусуф сиђе с кола и упути се пјешке, упоредо са дешњаком. ада нетом загусти снијег, те сам гледао ствари око себе као кров какву копрену, а одједном, од брзине ковитлања пахуљица, почеше ме бољети очи, те оборих главу и зажмурих.

Вјетар је попуштао, али је био оштрији. Мало помало, поче нестајати коњскога. бахата и зврке точкова, те се вожасмо као по каквој дебелој поњави. Нас двојица погурени. нијеми, стењасмо под бијелим оклопима.

Јусуф поче њешто говорити, али нијесам могао разабрати ријечи. Најпослије заустави кола и.

онда сам могао чути јасно ове узвике: