Iz tamnog vilajeta

[Е ПЛР ПР —РРНИНИЦН 80 |

друмом протећи; А носим собом двогубу песму: његова, густо проливена, смола; њена, извијен из кадионице дим, кад се у слабости пати и моли. Којом ли мржњом сукобе се, којом љуПЕТ стапљу, па из две чудно буде једна двогуба # Идем и као попевам себи: Трпи и носи, јер то је твоје наслеђе, то је најбољи део тебе, то си ти, весели Качо !

Узбрдо низбрдо идем. Избије сунце: до подне сипа ми зраке у очи, од подне пече ми потиљак. Путује и оно, сваки дан сретнемо се и мимоиђемо. Боже, никад ми на ум не паде, оно кружи. Дакле, до века што има путовати, не да му се напред, већ у круг! Па то и ја бежећи ближим се с друге стране! Еј мој Качо!

Шта, сад Вратити се Јок и нипошто! То може ко свој ток не осећа, а за мене једино је лећи па умрети, и шта ту вазда! И легнем, браћо. Лепо прућим се потрбушке и чекам. Али чекати само празно је. Ваља ту порадити, зна, Кача: до деведесет девет одбројавам, па стотина кад омакне, онда готово. А дан ли је, ноћ ли, непогода или лепота нада мном, ништа, ме се не тиче. Али тек осетим, притајило сен као ужас је померити се, јер су одјеци потмула нека претња из незнани: то је ноћ. А буде па. одасвуд прапорци сребрно зазвече кроз тишину, онда свањава.

Шта наопако, па то истински звечи! Ето ти, Качо, сам си ђавола тражио, сад гледај шта ћеш, јер посигурно ниси праведан! На мртву тетку пљунуо си, грешниче! Јаој, шта ли ће она! Море подвалићу ја њој: »Нисам тетка, Бога ми, то си, у оној забуни пречула!« Падне ми рученда на раме. Ту смо. Па ме дрмуса. »Немој ме, праведна је моја душа; а од оца што побегох и с тетком учиних онако, мали сам, па не знађах како треба !«

— Еј, шврћо, диг' се! Шта си се ту прућио к'о шаров! Ја скочим: — Шврћом не зову ме,