Iz tamnog vilajeta

82

добри, јер ево и ја, само да имам, све бих му у бисаге трпао. Јер питомо ми од њега, и није ли ту, долазак му ослушкујем, и с далека доброту му осетим. А радост ме што је гломазан, и где се помери шта било мора оборити, и гласом што бубњи као из провалије, па и најокорелији да сам, опет бих у чуду помислио: Боже, како он добро гледа! А буде па се уцвељен врати, као пола паохије, све знанца и пријатеља, да покопа. аугљеви очима, а пуста глава све вуче напред, и шта би, него је свали мени у крило. »дДе, Качо, благо мени, де нађи ми се, опет ме жмариј« То да га биштем. Ја му чудо по глави направим, да ништа осим гвозденог чешља не могадне се снаћи ту. А што га жмари, греха. се добри сетио, па истоветно ми као први пут казује: »Не зна црни човек, и намами се, и буде као оно у крчми кад оканице испија и разбија у весељу, а онамо бележи му се да плати, мој Качо. Тако ја, Бог ме у шуму окренуо! Крсмана крстисмо прворођеног, па је част у дому богатом, а вино варљиво се десило, а на За софре ја за пример да сам, па омаче, мој Качо. Али гајде да не беху можда би сем смирило; овако, попуј ти, велим, чито, ту за софром, а попа да попгра мало: Па ситно каравлашки, мој Качо, поведи, заведи, трупни, да прека, срча и леп с таванице опада. Оно надолази у мени, па кључа: дође ми да онакав рнем у мрак. 'Оћу па 'оћу! — Немој, веле, оче, тмуша је п невреме, па је зло ходити! Како зло! Потераћу ја њега по тескоби као црну јарад пред собом, јер ја сам главно, ја репато зло! Гурај! Крпе од мене и власи остају по трњацима. Па тек застанем, заигравам у месту, и мало ми, јаој мало, мој Качо. Да ми је скочити повисоко, крикнути пошироко, и праћнути се, и главом напред бап о ледину, да преном и нема ме! Кад оно, мој Качо, сман-