Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

ма eo ——

пен ке

25

„Трећи пут ушло је Српско Др. Црв. Крста у акцију 1885. у српско-бугарском рату. Одмах је створило 105 одбора и подобора који су скупљали прилоге у новцу м у приборима, ангажовало болничарке и милосрдне сестре из иностранства, дало је 146.000 франака за санит. материјал и 25.000 форината за хируршке приборе.

И овога пута могло је српско друштво да савлада цео посао, који је њему у део пао у толико боље што су сви народи помогли обилатим прилозима у новцу и поклонима у стварима.

После је настало мирно доба које је трајало четврт века, и у коме је друштво образовало око 500 стручних болничарака и нудиља, умножавало своја новчана средства и своје приборе, набавило 150 двоколица за пренс рањеника Лефебровог система, набавило је за 200.000 франака направа са носилима за железничке вагоне по француским моделима за железничке санитетске возове.

У балканским ратовима имало је С. Д. Ц. К. десет пута тежи задатак него у прва три рата. Па ипак, изузимајући први почетак, целокупни апарат за помоћ функционисао је дивно. 500 подружина и одбора радило је неуморно; тако исто и 500 изучених болничарака и милосрдних сестара домаћих и страних. Лекари домаћи и страни управљаху многобројним болницама, у којима је неуморно радило на 2000 дама из најбољих српских кућа, од којих је око 1000 радило по београдским болницама и то не за коју недељу дана, него дванаест месеци, од јутра до мрака, са јуначким самопрегорењем. Из дана у дан, без гунбања и без једне жалбе радиле су те даме и најнепријатније али у болници потребне послове, прале су и чистиле болеснике, помагале су при операцијама, обнављале су завоје. Оне, које су изпочетка плашљиво приступале послу, брзо јачаше и охрабрише се, постадоше предузимљивије, стручније, способније.

Ја сам те даме проучавала у њиховоме раду, и ја сам им се дивила.

И нехотице сам се питала да ли би се наше даме и отмене госпође овако предале истом послу пуну годину дана >

Српкиња је савладала све тешкоће благодарећи своме жарком родољубљу. У сваком рањенику гледла је свака мајка свога сина, ћерка је видела свог оца, брата или вереника, који су сви стали у службу отаџбине, и за то су срп. даме радиле са толиком љубављу, какву су желеле својим рођенима, ако се нађу негде рањени.

Кад су једној угледној српској госпођи јавили да је погинуо њен јединац син, она је најпре занемила, али кад је дошла к себи рекла је: Кад ја немам више свога сина, ја ћу узети под своје све синове Србијине" па се одмах пресвукла и отишла у болницу, где је једанаест месеци неговала сву своју децу.

Таквих примера има на стотине.

С. Д. Ц. К. не ради свој благословени посао само у ратно доба, него га продужава и у мирно доба.

Као год у Јапану"“) тако исто и у Србији Ц. К. је институција која милосрдно помаже где год је његова помоћ нужна, при огњу и поплави,

#2) Списатељка је као милосрдна сестра радила и у Манџурији за време руско-јапанског рата.