Jakov Ignjatović : književna studija

05 ~,

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Крв за род') је врло карактеристична ствар, не само као образац његових патриотско-романтичних приповедака, но као прототип, можда као павор свију родољубивих српских приповедака, из шездесетих година, где има два главна осећања: силна мржња на Турке и идеализација горских заточника српске слободе, хајдука. Такве су приповетке писане код нас не само у доба омладинског покрета, но све до Ђуре Јакшића и његовнх ралних приповедака из 1876-77, када је почело растрежњавање од тог патриотског бунила. Крв за род садржи све рђаве п добре стране те врсте наше приповетке, која је за једно време господарила без приговора у целој нашој књижевности.

Млади Војно Радић, леп и јуначан како само Србин може бити; буде из Сарајева силом одведен у турску војску, далеко у Арабистан. На његову вереницу, витку и вилинску Анђелију, кћер попЛуке из Сарајева, бацио је око богати и обесни потурчењак Осман Фазлековић. Узалуд је Поп понушавао да бегством спасе своју лепу кћер: турска потера их је стигла, спалила манастир где су се сакрили, оца посекла и Анђелију одвела у харем. Заробљена голубица тужи у харему, не губећи наду да ће кад тад прнути из кавеза. Када је Осман отишао једном у бој са Карадагом, њој дође у помоћ честити Арапин Реџеп, харемски лекар, душеван човек и пријатељ Србима, као и сви Арабљани у приповеткама Јакова, Игњатовића. Да би уватио души „севапа“, за добру успомену његове драге од које га је судбина раставила, он спасава Анђелију: опије евнухе и бабу чуварицу,

1) Јавор, 1868. Дјела, 1.