Još nije kasno : jedna srpska poruka Hrvatskome bloku

по

би уништити, али не само праву и неисплатну привредницу садање нам величине државне, ниши само живу силу и гаранцију државна нам Ђића, него и најсолиднију узданицу и РАИ АПУ Народна нам Будућности. МЕ

„Треба. да се споразумемо са те — пише се и проповеда се за мало не сваки други дану самоме Београду нашем. Агдо споразума (вели се и хоће да каже) могло би се доћи, ако би, између. осталога, и неки наши (српски) листови престали, управо, натицати на нос Хрватима ослободитељску улогу Србије у Великом Рату Светском.

Мени су, Господине Уредниче; за време досалањег бављења на. страни, и сувише испрекидано долазиле до руку београдске новине; те да бих мо= гао објективно ценити, у којој се мери наша србијанска јавност грешилам о политички такт, и о најлепши украс сваког правог |унаштва, о врлину скро"мности. Али, док сам се јошу Отаџбини налазио а то је било, за мало не, до пред сами потпис _ Версајскога Мира — ја сам приметио једну жицу “у хрвашској штампи и јавности, која је, кад се преведе на просптачки језик наш, гласила овако:

„Не усуђујте се ви, Срби, да нам икада малшта га авоцнетте о некаквом ослободителљству вашем. Ми, Хрвати, ми смо од искони били слободан народ и независна држава. Ми смо у ствари били суверена држава и за силе аустријских царева и маџарских краљева — а камо ли од пропасти њихове — док сте ви, Срби, све до јуче. били турска раја, отанчарско робље. М вас је, колико јуче, као и онај ваш опанчарски свињац — јер то је у ствари ваш престолни Београд (Види јавне беседе Радићеве) ослободила моћна мишица Западне Јевропе, уз припомоћ

„силне Америке“. И тако даље, и тако даље, у том _

и таквом учтивоме им духу. ни тону.