JUS standardizacija

DA LI JE POTREBNA INTERNA STANDARDIZACIJA NA NIVOU UDRUŽENJA

Redakcija našeg biltena objavljuje ovaj članak Dragomira Jovanovića, dipl. inž., u kome on iznosi svoje mišljenje i stavove.

Članom 1 Zakona o jugoslovenskim standardima utvrđeni su ciljevi donošenja jugoslovenskih standarda, Osim toga, u stavu 2 istog člana predviđeno je da privredne organizacije i njihova udruženja mogu donositi za određene proizvode i radove svoje interne standarde. Ovim Je data mogućnost, da se u cilju racionalnije proizvodnje, standardizuju na nivou preduzeća ili udruženja predmeti koji Još nisu obuhvaćeni nacionalnim standardima, da se u cilju obezbeđenja kvaliteta proizvoda, a s obzirom na primenjene tehnološke postupke u sopstvenoj proizvodnji, prodube izvesni aspekti nacionalnih standarda, kao i da se donošenjem selektivnih internih standarda obezbedi ekonomika upotrebe materijala, shodno stvarnim potrebama užeg područja delatnosti preduzeća ili udruženja. Pored toga, internim standardima se na vrlo koristan način utvrđuju izvesni, u sopstvenoj praksi oprobani postupci, koji istovremeno obezbeđuju kvalitet obrade i ekonomičnost proizvodnje.

U postupnom razvoju industrijske proizvodnje interni standardi su nastali, proističući iz potrebe za racionalizacijom proizvodnje, još pre nego što su definisani, i zakonskim prorisima o nacionalnim standardima njihovo donošenje sankcionisano. Otud je shvatljivo što se u preduzećima nailazi ponegde na individualističke tendencije, koje se ogledaju u uskom gledanju na probleme interne standardizacije. Tu se najčešće smatra da je primenom nacionalnih standarda i sopstvenih internih standarda, koji su naravno ostali neprodiskutovani od strane šireg kruga stručnjaka van preduzeća, postignuta najveća moguća racionalizacija koju standardizacija može da pruži i da je svaki dalji rad na tome nepotreban. U tome se ide tako daleko, da se čak negira potreba interne standardizacije na nivou udruženja.

Ako ostavimo van diskusije fundamentalne činjenice o uštedama koje se kroz internu standardizaciju postižu u sektoru materijala, sirovine i proizvoda, gde se tipizacijom kvaliteta i dimenzija smanjuje asortiman za nabavku i skladištenje i zalihe materijala koje treba držati na skladištu i sužava obim rada pri nabavkama, prijemu i evidenciji materijala, a sa tim i za to potreban broj neproduktivnog osoblja, ostaje da se ukaže na neke složenije aspekte ekonomike interne standardizacije na nivou udruženja, koji na prvi pogled nisu očigledni stručnjaku za standardizaciju čiji vidici ne prelaze granice Jednog preduzeća.

Rad komisije za standardizaciju na nivou udruženja pre svega obezbeđuje široku i svestranu diskusiju podnetih nacrta internih standarda. U komisiji su okupljeni stručnjaci iz svih preduzeća koja pripadaju jednom udruženju. Mada su u udruženju učlanjena preduzeća istih ili srodnih delatnosti, ipak svaki član komisije donosi sa sobom, pored zajedničkih, još i posebna iskustva koja proizlaze iz tehnologije proizvodnje u pojedinim preduzećima.

Jasno je, dakle, da se takvim zajedničkim radom obezbeđuje svestranija ocena valjanosti i korisnosti nekog internog standarda. Pri tome ne bi trebalo gubiti iz vida da se, razmenom mišljenja stručnjaka u komisiji za standardizaciju, iskustva iz oblasti tehnologije proizvodnje i primene reprodukcionog materijala prenose i u obratnom smeru, tj. iz komisije za standardizaciju na preduzeća, što nesumnjivo donosi sobom pozitivne rezultate. Tom prilikom dolazi se, takoreći spontano, i do konkretnih saznanja o stvarnim mogućnostima specijalizacije i integracije proizvodnje, koje se opravdano smatraju kao moćne pokretačke poluge u smeru uključivanja u međunarodnu podelu rada, u skladu sa ciljevima privredne reforme.

Vraćajući se, pak, na specifične momente interne standardizacije, podsetimo se još da se donošenjem selektivnih internih standarda, npr. u mašinogradnji ili metaloprerađivačkoj industriji, za poluproizvode, vezne elemente, razne alate i dr., na nivou udruženja, omogućava proizvođačima istih proizvodnja većih količina ili serija jednorodnih proizvoda, što donosi istovremeno sniženje proizvodnih troškova za proizvođača i lakšu nabavku za korisnike. Međutim, puna važnost šire saradnje na nivou višem od preduzeća postaje očigledna kad je u pitanju donošenje internih standarda za proizvode, za koje još ne postoji nacionalni standard. Radeći na ovome u okvirima jednog preduzeća, bez dovoljno obaveštenosti, predviđanja i šire diskusije na nivou udruženja, mogu se lako učiniti greške, koje pri naknadnom donošenju obaveznog nacionalnog standarda mogu da prouzrokuju velike gubitke kroz neophodnu zamenu proizvodnih uređaja i alata, postupaka, dokumentacije i dr., što u sticaju okolnosti može, umesto željenog napretka, da dovede još i do potonjeg vremenskog zaostajanja u primeni nacionalnog standarda. U vezi sa ovakvim poduhvatima ne smeju se gubiti iz vida ni preporuke na internacionalnom nivou, koje se i pri donošenju nacionalnih standarda u granicama mogućnosti i celishodnosti prihvataju. Tu Je, dakle, od velike važnosti bolja obaveštenost, šira diskusija predloga i ocena celishodnosti donošenja internog standarda, kako u pogledu njegove sadržine tako i u pogledu momenta njegovog donošenja, što se na nivou preduzeća ne može ostvariti.

Dragomir Jovanović

Poslovno udruženje »Standard«