Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

66

Тодор Крушевац: Друштвена дисонанца.

Смернице савременог прогреса управљене су у правцу културног подизања целог друштва. Оне су условљене настојањима позитивног развитка човечанства која траже изграђивање и усавршавање живота до идеалних облика. Нови друштвени тип коме се иде у сусрет, представља друштво на извесном ступњу његовог развитка, где су сви друштвени делови достигли културни ниво једнак вредности коју поједини друштвени слој има за заједницу. У мерилу вредности појединих друштвених делова за заједницу полази се са становишта корисности и даје важност само производним друштвеним слојевима. За идеални друштвени тип, верује се да је дело будућности. То је друштво на оном ступњу историског развитка, када је ослобођено свих некорисних чланова, повезано идеалима човечности и уздигнуто културом — материјално и духовно — до ступња

који представља свесне друштвене јединке са одређеним жи-

вотним циљем.

Друштво у свом развитку корача овом циљу, то су историски условљене смернице позитивног напретка.

Међутим, линија овог великог процеса у коме се човечанство креће од примитивизма до пуне културе, није равна. Она показује стална кривудања, десно и лево, која су неизбежива и која имају своје историско оправдање у законима филозофије, психологије и нарочито социологије. Времена у којима се догађају ова скретања са линије развитка, носе на себи редовно ознаку друштвене разједињености, одсуство склад-

ности у друштвеним деловима, који су међусобно растрзани.

То су времена друштвених дисонанци, од којих страда целина друштвена, и која коче позитивни развитак човечанства.

Код нас су типични примери друштвеног несклада по смеровима у којима се оно развија, и ако је наше друштво јошу процесу настајања. Мало кратких разматрања оправдаће постављене закључке.

До пре стотину година, наше је друштво представљало примитивну масу, која је повезана унутар робовањем и тежњом ослобођења од непријатеља. Примитивност у којој се је налазила чинила је да је била затворена за остале манифестације друштвеног живота, незрела да их постави и развија. Једино, јака расна осећања, изоштрена вековним одупирањем непријатељу а поткрепљена бујном фантазијом улепшане прошлости, нашла су свога израза у општим тежњама за ослобођењем од робовања. Успеси у овом правцу долазили су после огромних напора, жртава и патња, али ни после стотину година не у целости.

Може се узети као приближно тачно да процес стварања нашег савременог друштва датира од назад стотину година, од првих ослебођења од вањског робозања. Кроз то време, живот је текао у разним крајевима нашег народа разноврсно: