Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

приликом ваља нам освежити успомену на тог знаменитог Србина. Нека нико не мисли, да ће се овде о њему рећи све што се о њему зна, јер би се о томе напунила читава књига. Од свега тога овде се уноси само онолико, колико може стати у чланак намењен овакој књизи, каква је календар. Живот свој сам је Текелија описао у својој Аутобиографији. У тој књизи нема онога. што и други о њему знају, а што би њему било зазорно, да говори о сваком том детаљу.

2. Нешто о животу Саве Текелије. Он се родио у Араду 17. авг. 1761. год. где је умро 27. септ. 1842. у 81 годани живота свога. У време оно он је од. Срба био први који је положио испит за доктора права. Био се и оженио, али тако несрећно, да се најпосле морао развенчати. У народној војсци био је пуковник. У оно време војници су носили дугу косу оплетену у курјук спуштен низ леђа. Тога ради војници су поседали један другом иза леђа, па би један другоме плели косу у курјук. Да не би око тога губили времена, Текелија науми, да изда заповест, да се одсеку курјуци. Али да се због тога војници не побуне, кад је издао заповест ту, он је пред војском први себи дао одсећи курјук, па онда један по чину од старијег до најмлађег официра, па тек најпосле дођоше на ред војници редови. Држећи у рукама одсечен курјук, војници стадоше плакати, толико им је жао било, што су унакажени. Они су зацело држали, да их краси дуга коса оплетена у курјук. Ето толика је моћ навике. У време оно мало је било школованих Срба, те кад је био дошао до великога имања, немајући породице, он науми да оснује задужбину од које ће се школовати сиромашна српска омладина по великим школама. У то време Шумадија се већ почела ослобађати од Турака и њој је сад требало школованих људи. И Текелија науми да пређе у у Србију, те ту да оснује задужбину за школовање омладине. Срби родољуби, који су били око њега навале, да то не чини, јер Србија ослобађајући се све ће више имати маха да школује своје синове, а Србе у Аустрији, ако их у томе не помогну имућни своји људи, нико им други помоћи неће. Увиђајући и сам да је тако, одустане он од прве своје намере, те остане ту да оснује своје задужбине. Да би за те своје задужбине прикупио што више капитала, он је врло скромно живео. Да би што више уштедео, он је носио чизме наглавке и одело већ похабано. Гледа то свет, па се чуди и најпосле ће га неко од наших запитати: »За име Бога, Саво, породице, немаш, сам си, а толико је богатство у тебе, па опет толико штедиш, да се и не одеваш, како би се могао одевати и како би приличило теби да живиш«. — Слуша то Текелија, па ће им најпосле речи: »Ко, зар ја да немам деце Та у мене је толико деце, да имам царево благо, не би доста било, да им свима помогнем«. — Чуде се опет они, па ће га у чуду запитати: »Па где су теби та сва деца2г» — А он ће њима дирљиво: »Та цео српски народ моја су деца, па ми је мучно, што