Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

ПЕ

Летњи дан већ нагиње заранцима у питомоме Дретопољу. Сенке су све дуже, а хладови већи, и ако ош бије јара летња. На пијаци, на којој се продавало јобље, купци почињу већ долазити и разгледати шта е за кога. Јадно робље, које је за жестоке жеге било трилегло у неком бедном хладу, осећаше немилостиво парање штапом, да се исправи, да опет прене, јер купти долазе. Е ___На једноме месту су момче и девојче, орат и естра, однекуд из Србије, млади као капља, обоје. тепи и нежни. Били су срећни да их судбина још није јила раставила, и једнако су молили Бога да их опет зарем заједно одржи. Обучени су у јадне траље. Она, јевојка, била је готово гола. Одузето јој је одело у ком је била заробљена, па су јој дате траље и крпе у којима је сад. Стид ју је, јадницу, морио, али помоћи није било. Трговац је гураше штапом да устане, да се покаже. (Она би се пре сакривала и гурила, али милости било није.

— Устани, покажи се, како ћу те продати: Не мислин: ваљда код мене мрети, викаше трговац гурајући је штапом. | — Ето, устала сам, одговараше она, дижући се лагано и гурећи се више но што је устала, еда би покрила голотињу. Удри, убиј ме, шта хоћеш од мене».

— Хоћу да те добро продам, одговараше трговац. | Пред њу и пред њена брата стаде старац с белом брадом, који је хтео да их купи.

__ — Одакле сте, питаше онр — Из Гњилана, одговорише они, код Новог Брда. - — Кад сте заробљени >