Književne novine

\

'| Da li smo mi pisci nepravedni prema švojim kritičarima? Hočemo li da _ izbegnemo kritiku, plašimo li se ogle: dala koje nam pokazuje u našim radovima ono što je nepostignuto, ne. domišljeno do kraja ili čak neuspelo?

Mogučno je da ima i taština, koje __ nas povremeno zavode da turamo glao uu kao noj i da se ograđujemo od svake kritike, Ali strah od kri_ tike nije osobina pravih umetnika, Ustvari i uglavnom svaki pravi umetnik _ gna da mu je kritika potrebna, da mu

_ je potreban.kontakt sa čitaocem i kritičarem ako neče da govori u prazno. \, On zna da mu je potrebna pomoć

marksistički obrazovanog i pravednog pošmaurača, aa bi se mogao dalje razvijati i dublje prodirati u bitne pojave i probleme stvarnosti, kako bi

. silvarao dela od vrednosti i značaja. Svakom umetniku koji veruje u sebe . potrebna je dobra stvaralačka kritika,

ı on nju želi. A ako ponekad čitamo

rasmatranja naših drugova kritičara

sa ponešto negodovanja, to ne znači da negodujemo zbog toga što su ta ra| smatranja oštro formulisana, a ako ne~

· godujemo zbog oštrine pravilnih for-

mulacija — grešimo.

i Ako kritika treba da pomogne, ona mora da bude istinita, nedvosmislena

i jasna, Ne radi se o tome da li je

ro ili blago formulisana, nego o to-

·me da li je opravđana. da li je istini- ta, da li je potpuna, da li pravilno vo-

di, da li svojom principijelnošću po-

maže,

i Pravi stvaralac-umetnik ne želi da čuje praznu hvalu. On želi da stekne pregled nad svojim delom, koji često sam nije kađar da stvori, On želi da sazna u kojoj je meri njegovo delo izrazilo on? što je on hteo da izrazi, - ji zašto njegovo delo, u koje je uložio napor, oduševljenje i znanje, nije po= stigao onaj stepen savršenstva kojem

Be on n dao,

To su, otprilike, misli koje su me zaokupile posle gledanja pretstave »Večere« od Skendera Kulenovića,

Kada sam polažio u pozorište mi-

_ slio sam na dve krit'ke koje sam pro= čitao o ovoj drami. I pored toga što sam se na kraju pretstave u glavnim

| potezima složio sa dvojicom kritičara,

· ipak sam osećao da moždr nešto nije potpuno u redu u odnosu na pisca, a i u odnosu na mene koji sam došao sa skrivenom mišlju da možda i sam pokušam da napišem dramu, if I ja sam primetio idejno-metodske | nedostatke i izvesnu političku proma– | „šenost efekta komada, kao i kritičari | Ičije sam ocene čitao. Ali, pomišljajući | ida se i sam ogledam na dramskom ra____du, osetio sam u komadu, pored veli|) kih nedostataka, izvesna preimućstva u vođenju dijaloga» u veštini građenja | scenskih situacija i u psihološkim, de= . taljima. '

Ja sam, dakle, saglasan sa kritiča| rima »Večere«, Mislim đa je ocena tač-= | na u onome što je rečeno o komadu. Ali se ne slažem s tim što o k AGU.

.. ponešto nije rečeno, Naime, kritika ne ukazuje na ono što u delu pokazuje piščev talenat i ono što se očekuje od pisca.

Svakako da se jedinstvo oblika i sadržine ne sme deliti. Dakle, neću da govorim izolovano o političko-ideološkoj slabosti. Jasno je da ona nužno noši sobom i estetske slabosti, Ali, u prvom planu rasmatranja postavlja se pitanje: šta treba da zahteva od umetnika naša savremena kritika? Meni se čini da kritičar treba da ima u vidu velika umetnička ostvarenja i postignuća u kulturi čovečanstva, da u njegovoj perspektivi treba da buđu najbolje tradicije njegovog naroda, ali u svojim zahtevima on treba da se rav-

nije suprotstavljao lepo životu, kako to čine likvidđatori lepote kao drug V. Sarabijanov, već je težio spajanju estetike i realnosti, Bjelinski je učio umetnike da nalaze i afirmišu poeziju života. Veliki Kritičari izrazili su zakon demokratske, realističke umetnosti, koja je, za razliku od starog romantizma, težila đa pronalazi lepotu same stvarnosti.

Za nas, u našoj epohi, teza Černiševskog da je život ono što je lepo | i misli Bjelinskog o poeziji života ispunjuju se novom sadržinom. Ono što je lepo,to je naša živa socijalističRika stvarnost, naše pobedonosno kretanje ka komunizmu, koje nadahnjuje

i kojim rukovođi partija Lenjina'Btaljina. »Da bi se poetski reprođukovala

stvamost, — pisao je Bjelinski, — nije doyoljan samo prirodni talenat, ·potrebno je još da pesnik ima pod rukom Dpoetsku stvarnost.« _. Istorija ranije književnosti ) wtavlja istoriju neprekidnog konflikta . između poezije, ideala lepote, s jedne strane, i nepoetične, grube Žživoine proze — s druge strane, Pa ipak su umetnici-realisti uporno tražili roman tiku i poeziju u realnom životu. 'xUzmimo za primer umetnike iz epohe Renesanse. Ljuđi tipa Benvenuta CČelinija preživljavali su svoju savre= . menost, kao duboko poetičnu, ispunjeı nu istinskim dramatizmom, zanosnim | mogućnostima za ispoljavanje snaga | Ilimosti i samim tim — za umetnost. | Prozašlčna, oinična strana novog jstori|| SKOR. poretka koji se uvođio još se | | povlačila u svesti umetnika u poza| dinu, u poređenju 8 radđošću OSlobo| PI 1 Seudalnih okova. Engels je | O A adnutim ličnostima Renesanse pi| /Bao da su oni » bili A đrugo, kama ___ne buržoaski ograničeni, Naprotiv, bi|E: ii ya više manje nadahnuti avanurističkim karakterom svog doba...

pret-

|| Mčšestvuju u praktičnoj borbi, staju na 5 peu ove ili one stranke, i bože se, io rečju i perom, neko mačem, a neoo anim i drugim, Otuda ona punjih moBRR karaktera koja čini od i ca. OTO itme ljudđe«, ")

|W ~. (Gi, Mata iN, Bngels: Dela, tom XIV,

na, pre Svega, prema: realnim uslovima stvarnosti. On mora da se, korak po korak, idući od manjeg ka većem, zalaže za razvitak naše književnosti,

Pažljivim vođenjem, preciznom, stro>.

gom i razumljivom kritikom pogreŠnog, a priznavanjem i objašnjavanjem onoga što već izbija kao vrednost ili pokazuje mogućnost» kritičar će pomoći razvitku književnosti, Međutim, većina naših kritičara ima običaj da, završivši ukazivanje na pogrešno, na nesavršeno i neusbpelo u delu koje prikazuje, na kraju doda nekoliko prijateljski utešnih reči. Većinom su ove pozitivne rečenice nekako površno verbalističke, skoro diplomatske. U njima se često nekako uopšteno izmažava da je dotični autor u mnogome ipak talentovan i da se u njega polažu nade.Takav završni akord, bez konkretnog obrazloženja izvesnih priznanja, ustvari je uvredljiviji za kritikovanoga nego sama kritika, Za“ što? Zato što bi, ako u delu zaista postoji nešto pozitivno, piscu pomog=

lo da je to izraženo u „ozbiljnoj analizi, Zato što je ogvetljavanje pozitivnih elemenata u delu ko-

je ih ima upravo onaj stvaralački a priznajemo — i teži deo kritike. Gotovo svi naši kritičari upravili su svoj talenat na to du ukažu na Ono što je rđavo. Oni to čine odlučno, nekiput u prijateljakom tonu, nekiput kruto, didaktički, docirajući, Ponekad to čine duhovito, a ponekad ne, Razume se da kritika mora ukazati na ono što nije dobro, ona mora zaoštriti borbu za idejnu čistotu i metodsku pravilnost. Ali ako u kritikovanome delu ima pozitivnih elemenata, njih treba konkretno istaći, Meni se čini da je važnije ako je cels*kritika prožeta pozitivnim odnosom kritičara nego ako sadrži samo na kraju nekoliko pozitivnih reči ohrabrenja. Važno je pokazati i šta je pisac hteo đa izrazi, i ukazati

na pozitivne elemente i mogućnosti, a”

ne samo reći da ono što je postignuto nije dobro, U književnim delima koja nastaju u novoj Jugoslaviji ima i zastranjivanja, i ostataka i recidiva dekadentne građanske književnosti, ali mmoga ta dela pokazuju napredovanje na razvojnom putu naše nove jiževnosti, usmerene ka socijalizmu, Jedan od drugova kritičara, sa kojim sam o tome razgovarao, rekao mi je: xKritika nije vaspitni zavod. Ne piše se kritika za pisca, to jest ne u prvom ređu za mje”a, Kritičari pišu za čitalačke mase da bi im objasnili smisao i vrednost nekog književnog dela«, Drugi, pak, prijatelji smatraju da je najvažnije da kritika pomaže piscu, Pisac bi trebalo da misli na svoga kritičara kao na dobrog prijatelja i saradnika, i da ga se, osvrnuvši se posle mnogo godina teških borbi za adekvatni izraz, seća ovakvim misli ma: »Kritičar mi je mnogo pomogao oštrinom svoje analize, preciznošću i jasnoćom kojima mi je ukazivao na ne-

Nijedna od ovih dveju formulacija ne može da opstane sama za sebe; tek zajedno one postaju istinite, Naravno, kritičar piše za mase koje čitaju knjige, ali i za pisce koji ih pišu. Međutim, često naši kritičari ne pišu ni za jedne ni za druge. Oni, naime, ćute,

Ceo niz dela od vrednosti iz oblasti poezije i proze, koja su se pojavila u foeku poslednjih meseci ji godina, nisu naišla na odgovarajući odziv kritike, Poneka su površno i neđovoljno ana= lizirana, a druga, često vrlo značajna dela, ušla su u svest čitalačkih masa skoro bez ijedne reči napisane kritike, iako o tim delima usmeno raspravlja-

pruzuuuILeou uza un uu uuu a muunaKLG run uu run KC IIC rame 1 mup mm Or E =rer"C"SC=="

Ali nov buržoaski poređak odmah je sobom doneo, kao smenu pređašnjim feudalnim autoritarnim okvirima ne samo humanizam već i novo, neviđeno »usavyršeno« divljaštvo, amoralnost, Humanizam Otela i cinizam Jaga bili su lice i naličje, dva pola, dva lika epohe. Sudar Visokog Otelovog sveta 8 niskim svetom Jaga, toga šahiste zločina, pretstavljao je i sudar poezije s ružnom prozom ŽivoOta. Pobedila je zloslutna proza, koja je pogazila lepotu,. harmoniju, čovečnost, Pretsmrtna pesma „Dezdđemone pretstavjala je tugu same #boezije, predosećanje propasti poetičnog sveta, poetičnog sna. . •

Prozaična suština gospodara novog života, — buržpazije — koja se sve više otkrivala pred umetnicima, stva– rala je mnoštvo najraznovrsnijih oblika nepomirljivog konflikta između poezije i buržoaske stvarnosti. Dž. Golsvorti, jedan od poslednjih krupnih pretstavnika kritičnog realizma, ponovno je ispričao taj konflikt u »Sagi od Porsajta«: lepota života, ova– ploćena u likovima večno mlade Irene i njenog sina, ne može da se loži s TForsajtima, koji pretstavljaju buržoasku prozu života, PForsajti — koje pretstavljaju Soms, njegova kći, pohlepno, vlasnički, grabljivo hvataju lepotu, muče je i siluju, a ona s odvratnošću i užasom beži od njih.

Sudar sna i lepote s prozom bur=Žoaske stvarnosti, tragedija sloma iluzija, — gotovo je glavna tema ce» lokupne svetske književnosti kritičkog realizma, »Propale iluzije« 3) bile Su »obična istorija«, “)

Celokupna oblast poslovnog, držav nog, političkog, čak i naučnog života buržoaskog društva pojavljivala se u Svesbi svih krupnih pretstavnika kritičkog realizma kao neprijatelj lepote. \

»Bvakiđašnijica, — pisao je Tekeri u »Vlrginjanima«, — sačinjava, po mojem mišljenju, samo mali deo onog budžeta kojim raspolaže romansijer. Kad ima posla s vojnim staležom, gde ljudi ispoljavaju hrabrost ili kukavičluk, pisac, prirodno, treba da prikazuje razne interesantne događa=

% Roman O. đe Balzaka (pr. Tada . Q Roman I. A. Gončarova (pr, red,

Spdantnike moji pada ojla-yadovyey i time doprineo · da u Svome stvaranju mnazvijem ono * što je pozitiyno.«

t

: bar" "id a a —–1-, a — RRIižEVNERROyXINB

DISKUSIJA O KNJIŽEVNIM PITANJIMA

- JEDRN POCLED NA NAŠU KNJIŽEVNU KRITIKU

ju i čitaoci i kritičari. Razume se da se ne mogu izjednačiti svi oni koji kod nas pišu kritike, i ja znam da ovde govorim dosta apstraktno o našoj kritici, No činjenica je da kod nas mno» Ba dela ostaju bez kritike, A pravi kritičar mora se odazivati na dela koja traže ocemu bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu, i kritika u celini ne sme beležiti književne pojave po slučaju, nego po značaju tih pojava. Sem toga, meni se čini da prava kritika ne bi trebalo da postoji samo kao odjek književnih dela. Ona postoji kao književni rod, ona ima svoj značaj, pošto obuhvata probleme svoje epohe, jer ona treba da gleda napred i da inspiriše pisce na nova dela, da potstiče talente, da osvetli ono što je zajednič-. ko u problematici savremenika, a da na svoj način, potstiče ono što je osobeno u svakom pojedinom umetniku.

Neki naši kritičari prilaze analizi umetničkog dela suviše usko, suviše ra= cionalistički i utilitamo, Njihova kritika nije potpuna, i kad je u osnovi tačna, jer kao da im neđostaju mašta i širina pogleda. A kritika treba da pomogne piscima da prodiru u dubinu pojava, da se ne zaustavljaju na površini pri odražavanju stvarnosti.

Mogao bi se, posle ovih ređaka, stvo riti utisak da mi smatramo da je naša kritika nezadovoljavajuća, Međutim, ja mislim, da naši kritičari, među koje se povremeno i ja ubrajam, odgovaraju opštem nivou naše književnosti. Dostignuća maše umetnosti i književnosti nisu još na onoj visini koju zahteva naše:vreme i naša stvarnost. Ako uzmemo u obzir ogromne uspehe naših narođa u oslobodilačkoj borbi i socijalističkoj izgradnji, vidimo da se ti uspesi šamo delimično ogledaju u našoj književnosti i kritici. Pa ipak, mi imamo dela od vrednosti, i talentovane pisce, Imamo i talentovane i duhovite kritičare, koji nastoje da u svojim ocenama što pravilnije primenjuju naučni metod, I književnici i kritičari često moraju da krče put, da se hvataju u koštac sa novim pojavama.,. Kritičar pomaže piscu u prilaženju stvarnosti a pisac daje kritičaru materijala za principijelne zaključke, Kritičar ne sme da na liberalistički način teži ka pomirenju idejnih suprotnosti, On mora zaoštriti idejnu borbu, On ne sme da na malograđanski načim traži opravdanje za metafizičko mračnjaštvo, Jformalističke igrarije i bolesnu dekadenciju. Ali, s druge strane, kritičar u svojoj stro= goj analizi ne bi smeo da zajedno s vodom izruči i dete iz korita. Svakako da u našoj kritici imamo retko prilike da se požalimo na porok nekritičkog bvaljenja i na lične obzire. Ali vrlinu strogosti poneki kritičari ispoljavaju u preteranom viđu jednostrane bezobzirnosti, Gorki je pisao da hirurgija ne može poslužiti kao vaspitni metod, »Potrebno je da čovek vrlo dugo i uporno

uči đa bi stekao pravo đa oba?YIVO 68 · vetuje. A savetujući, treba imati na

umu: ne znaš sve, | što duže živiš, 'to je teže sve znati u našem vremenu, kada se stvamost menja mahnitom brzinom.«

Od Gorkoga treba đa učimo mi književnici i kritičari. Naša dela i naše kritike, đa bi bili dobri, moraju odgovarati socijalističkoj stvarnosti koju izgrađujemo i socijalističkoj svešti koju i mi unosimo u tu stvarnost. Ta stvamost se na naše oči preobražava. Menjaju se heroji naše svakidašnjice, menjaju se i književnici i umetnici koji ih prikazuju, menja se i zrelost njihovih stvaralačkih postupaka, a sa svima zajedno preobražavaju se i kritičari. O. BIHALJI-MERIN

MOJ ČMSOPIBE | SYUME |O NIŠKOM RNJIŽEVNOM ČASOPISU

U nizu časopisa koji su za pošlednjih nekoliko meseci pokrenuti u većim centrima i wđ0im manjim gradovima privlači, svakako, pažnju i čaSopis za književnost i kulturu »Naš put«, organ literarnog kluba koji je ove godine, na inicijativu Saveza kul· turno-prosvetnih društava, osnovan u Nišu, sa ciljem da, u mestu i okolini, okupi mlađe i starije trudbenike na polju književnosti i kulture, Smisao i potrebu izlaženja ovog časopiša istakao je u prvom broju uređivački odbor koji je, ujedno, u kratkim potezima precizirao program časopiša i, između ostalog, izrazio želju đa časopis odigra vidu ulogu na području kulturne delalnosti Niša i koline, da bude izraz najboljih nastojanja u izvršenju našeg kulturnog preobražaja, u razvljanju patriotizma u svesti ljudi, da deluje kao mobilizatorski faktor na široke narodne mase u socijalističkoi izgradnji naše zemlje.

Srazmerno skromnim okvirima časopisa, uređivački odbor preuzeo je na sebe niz krupnih zadataka koji proističu iz naše žive stvarnosti. Međutim, uprkos zdravim i pravilnim intencijama koje su uređivači pokazivali ili iskazivali u dosadašnjem radu, ne može se još uvek, i posle četiri njegova broja, govoriti o rezultatima koji bi ulivali nađu u skori kvalitetni uspon u razvojnoj liniji ove publikacıije, iako, tu i tamo, ima po neki prilog u poslednia dva broja koji, naročito u relaciji prema prilozima u prvom broju, nešto otskače, Nema sumnje da se za neke neuspehe i slabosti »Našeg puta« mogu Dpronaći objektivni razlozi koji su diktirali postavljanje osnova časopisa i u vezi s tim potrebu okupljanja što većeg broja saradnika ali, pri svem tom, ne može se ničim opravdati otsustvo izvesnog strožeg merila, zasnovanog na pravilnoj principijelnosti u odabiranju i objavljivanju pojeđinih priloga.

Jedam.od zadataka svakog časopisa, pa prema tome i »Našeg puta, jeste i u tome đa odigra ulogu odgovornog činioca u izgradnji i podizanju onih koji su se latili pera da izraze našu veliku epohu i na taj način zauzmu svoje mesto na frontu naše opštekulturne i asgocijalističke izgradnje. Ovaj zadatak uređivački odbor »Našeg puta«, koji daje orijentaciju i smernice časopisu, što se najviše i redovno kod svake redakcije ogleda po prilozima koje objavljuje a ne samo po deklarativno izraženom stavu, nije mogao u potpunosti da izvrši, ma da je okupio znatan broj onih koji su ranije pisali ili su tek počeli da pišu. O tome jasno govori činjenica da sva četiri broja kipte od svih mogućih sintaktičkih slabosti počet-

mištva, počev od grešaka, nejašno for-

mulisanih misli, uwiljene frazeologije, prekomernog gomilanja reči i mutnih izraza, do najobičnijih tirada, trivijalnosti, vulgarnosti i grubog primitivizma, i to kako u proznim prilo-. zima tako i u pesmama, ·

U pričama i crticama, čija je tematika odabrana iz narođnooslobodilačke borbe i posleratne izgradnje naše zemlje, preovladava reporterski, čak i registratorski stil, bez elemenata potrebnih da rađovi budđu na odgovarajućem „umetničkom nivou. Ima u njima i konvencionalnosti i nekritičkog i neumešnog prilaženjm materijalu koji se obrađuje. Podatak je tu dat kao podafak. suvoparmo, kao da je dovolino zabeležiti ga samo a

e | NAS PUT”

“”“... on će sam po sebi umetnički deJovati. Ličnosti nisu oblikovane kao ia koji će plastičnom izražajnošću osta=> viti utisak već su mahom ocrtane površno i jednolinijski, date su dagerotipski hladno, šematizovane su i čini se da se radi o senkama a ne o živim ljudima od krvi i mesa. Osim toga, može se primetiti nastojanje d,„ se na uskom, malom i zbijenom prostoru ispriča čitava jedna ljudska sudbina, što đovođi do{jednosštranosti i gubljenja daha.To naročito pokazuje neuspeli pokušaj u priči »Put kovača Riste Janjića« gde je, u želji da odjednom kaže sve, pisac sebi onemogućio veći razmah i dublje ulaženje u složenu problematiku glavne ličnosti. Ta priča, uostalom. karakteristična je i po drugim svojim nega=tivnim crtama. Tu je glavna ličnost radnik, Rista Janjić, čiju je biografiju pisac uzeo za predmet obrade. Međutbim, po svojim &hvatanjima i pogledima, svom stavu i držanju u toku sudbonosne borbe naših naroda protiv fašističkog osvajača, on se ne može smatrati kao tipični pretstavnik radničke klase. Narodnooslobodilačka borba, koja je revolucionisala svest naših naroda, ostavila ga je netaknutim, Njegova klasna i patriotska svest buđi se tek u oslobođenoj zemlji. Sve dotle on živi gotovo bez ikakve poli. tičke orijentacije i aktivnosti i, idući trbuhom za kruhom, preokupiran je samo brigom o održanju vlastite gole egzistencije i svoje porodice. Njegov odnos prema narodnoj borbi za oslobođenje od fašističkog jarma kao da je obeležen ravnodđušnošću. Govoreći o njegovim osećanjima u značajnim trenucima oslobođenja, pisac beleži: »Rađovao se slobođi kao svi njegovi drugovi. Slušao i čitao parole da je sada slobodna, nova, narodna država«. To da neko u našoi zemlji tek preko parola dolazi do saznanja da živi u slobodnoj državi, u krajnjoj limiji se svodi na negiranje tekovina naše narodne revolucije, to je sejanje sumnje u rezultate revolucionarne borbe naših naroda, Sve to svedoči o elementarnoj i primitivnoj svesti ovog radnika koga je pisac uzeo za glavnu ličnost priče, kao i o tome da njegova osećanja wmjegov put sticanja klasne svesti nemaju ničeg zajedničkog sa osećanjima i svešću pripadnika naše radničke klase, Na kra= ju. blag i nimalo tipičan stav okupatora u pitanju kažnjavanja radnika Janjića koji je zbog jedne svoje izjave denunciran, kao i dalie držanje Janjića nisu ničim obrazloženi — što ostavlja čitaoca u nedoumici.

Uopšte uzev, priče sa motivima iz narodnooslobodilačke borbe, kao »Svirala malog ovčara Jove Šindinog«, »Majka Saveta«, ne izlaze iz okvira stroge dokumentaojje i mogu se UVTstiti u memoarsku literaturu, koju baš zbog dokumentame i vaspitne vrednosti treba razvijati, ali na potrebnom umetničkom nivou, Izuzetak čini priča »Za sinom«, koia govori o snažnijem i življem temperamentu pisca čija je odlika, između ostalog, slikovit jezik. Da je manje krvi (»na usnama mu gomila usirene Kkrvi«, »humke,,. zamazane krvlju«, »izbija mrko-crvena krv«e »krvlju uprljani zavoj« itd.) i da na kraju. dramatičan momenat kad otac saznaje za pogibiju sina nije dat ispod linije kojom teče pričanje već da je viša istakmut — to bi bio najbolji prilog časopisa, jer se iz priče nazire, pripovedački talenat pisca, što nije slučaj kod mnogih saradnika časopisa.

je, postupke i karaktere, da govori o opasnostima, odanosti, herojskoj Ssmrti i sličnim stvarima, pa zato, možda, rizikuje da uvodi u svoju priču stvarnu svakidašnjicu. Ali u drugim slučajevima teško da ona može da se pojavi u našim romanima. Tako na primer, veliki deo života PFikulnusa posvećen je prodaji šećera, začina i sira, Kauzidikus prevođi vreme nad prašnjavim knjigama literarnih dela. Sartorijus seđi, skrštenih mnogu, na svojoj tezgi i uzima meru džentImenima da im šije kapute i pantalone. Šta može da ispriča romansijer o profesionalnom načinu života svih tih ljudi?. Pisci ne mogu đa unose u Svoje priče detalje takvih profesija kao što su advokatura, igra na berzi, polemička teologija, šivenje rublja, krojački zanat, apotekarski posao i slično, Sve što može da učini pisac, — to je da prikazuje ponašanje ljudi izvan njihovih profesija, da prikazuju njihove strasti, ljubav, smeh, razonodu, mržnju itd. i što bolje đa ih opisuje, ne dotičući se poslovne sirane života... Usled toga, iako je većina lica koja prikazujemo zauzeta ozbiljnim poslom i radi u određenim profesijama, mi ih pretstavljamo čitaocu samo onđa kad oni nisu zauzeti i ne rade«,

Na fai način, sve što je imalo veze s poslovnom sferom, 8 radom, s državnim, političkim, društvenim ŽivOtom, izbacivalo se iz poezije, estetike, Samo ratničke vrline i ljubavne radosti i muke izgledale su umetnicima kao mala poetična ostrva u mutnom moru prozaične, trivijalne svakidašnjice, Trgovina i politika bili su »prljav pošaok, rad nije bio oduhovljen, nije bio ispunjen unutrašnjim smislom i značajem. Država je gušila čoveka. Književnost kritičkog realizma XIX veka ravnodušno je prolazila mimo velikih naučnih otkrića, gra» đevinskih objekata svoje epohe, s ne-

. poverenjem, pais odvratnošću se dr-

žala prema buržoaškom progresu. Umetnici su morali viđeti da faj proces u rukama gospodara buržoaskog sveta služi lakom bogaćenju, porob» liavanju i igtrebljenju ljudi.

Ruski revolucionarno demokratski pisci nalazili su izvor poezije, lepote

· i istine = hi životu naroda i njegovoj

borbi protiv ropstva. Za Bjelinskog je »poetska stvarnoste bila svenarodni patriotski uspon 1812 godine, dekabristički pokret, seljačke pobune i Ustanci. Ali patriotsko jedinstvo naroda u Otadžbinskom ratu protiv sirane najezde nije dugo trajalo: pošto je izvršio podvig, narođ je dobio kao nagradu pojačan feudalni jaram. Na rodni život bio je prigušen, izazivao je kod umetnika bol i muku kontra= stom svoje moralne lepote i istine 8 ugnjetavanjem, nasiljem, ropstvom, lažju, Konflikt između poezije i nepoetske stvamosti pojavljivao se kao jedan od oblika glavnog konflikta, podjarmljivača i podjarmljenih, „eksploatatora i eksploatisanih. Teza Černiševskog: lepo — to je život! uzimala je u obzir onu duhovnu lepotu naroda i njegovih ideala koja je postojala u realnoj stvarnosti i morala da procveta u buđućnosti zajedno s pobeđom nad porobljivačima.

U našem sovjetskom životu poezija, romantika postala je samom stvarnošću, kod nje nema konflikata između lepog i realnog, pa zato kod nas u-” metnik traži izvor lepote i romantike ne po strani od društvemog Života, od dela i rađa, od profesije sa svim njihovim detaljima- U ovom, odlučnom pogledu sooijalistički „realizam direkfno je suprotan kritičkom realizmu, Socijalistička estetika smatra za nemogućno umetničko pnirazivanje čoveka izvan „njegovog dela, izvan njegovog rada, okruženog poeziinm socijalizma,

'Majakovski je bio prvi pesnik koji je putem svih likova svog stvaralaštva rekao da je celokupna gsvakidašnia »proza« gMovjetskog života poetična, Nečuveno se proširila oblast lepog, U sferu poezije prvi put su ušli i celokupan svakodnevni život države i svi »obični«, »prozaički« poslovi, i tehnika, i nauka. Svaka profesija stekla Je Bvoju romantiku, U tome je bila novatorska veličina Majakovskog. On je stvaralaeo nove voetičnosti — parlije poetičnosti afirmicije &ocijalizma, afirmacije celokupne »proze« govjetSkog života, proze koja je postala poe» zijom, ::

U pripoveci B. Galima »U Donbasu« direktor fabrike, inženjer — metalurg,

·

veli da »kad še pažljivo zagleda, svuda se može videti poezija — U svakom objektu, — rekao je on. — I na četvrto} martinovoj peći, i na visokoj peći,. Treba samo bolje gleđati«.

Umetnici prošlosti sanjali su o poetskoj stvamosti, otimali se o nju, patili se i mučili se što je ona ponižena, prigušena u realnom životu. Sovjetski književnici imaju »pod rukom« pobedničku stvarnost socijalizma koja postiže 8ve nove i nove po bede, koja je izmerljiva, vidljiva, moć na. Treba je umeti videti svuda, »u svakom objektu«..,

Uspeh mladog pisca V,. Ažajeva, pisca romana »Daleko od Moskve«, sastoji se baš u tome šte on ume da vidi poeziju u »svakom objektu» pro= duktivnog rada,

Piscu očigledno nedoštaje majstorstvo, on ponekad upađa u naivnost, na ročito u prikazivanju ličnog života svojih junaka, Jezik ličnosti često je bezličan, piščeva reč takođe je daleko od snage, Karakteri mnogih junaka vrlo su malo ijndividualisanlı Siže »Daleko od Moskve« je pravo» liniski, kao petrolejska cev koju po-

lažu junaci romana: tok sižea i tok izgnadnje petrolejske cevi potpuno ·

se podudaraju, :

Zašto nas onda uzbuđuju te strane romana, zašto je roman tako zanosan, Zašto nam postaju interesantni i prisni svi tehnički detalji izgradnje, sve diskusije u proizvodnim savetovanji= ma? Otkud nam poetično ošećanje pri, čitanju romana, koji u suštini ne pretstavlja ništa drugo nego, umetnič~

ki izraženo, veliki proizvodni referat o izgradnji putem ubrzanih, novator · skih metoda petrolejške cevi na Da-

lekom Istoku pod surovim uslovima Velikog ofadžbinskog rata? | (Nastavak u idućem broju) |

Pi LU V. JBRMILOVW, or 7. |

_ WVOBm kraja,

Poetski deo beletristike u časopišu še, 8 neznatnim izuzetkom, svesti na zajedničMe greške i nedo statke svih pesama | ujedno na zajedničko ali nevešto ostvareno nasto~ | janje pesnik, da od stiha naprave snažno agitaciono sredstvo. Gotovo sve pesme nose fešku izražajnu ar maturu. mahom preuzetu iz novinar skih članaka, sa mnogo opštih i bom=bastičnih mesta, tako đa je emocija pod balastom tvrđih i nepoetskih re= či ugušena. Sa ·promuklim patosom |_deklamatorskim stihom „(»Osvetas, »Glava«), one ne izražavaju patos he- rojske borbe naših naroda, Pored = ga što u tim pesmama, često, stih nije stih — ima u njima i misaonih apsurdnosti, Tako u pesmi koja nosi naslov »Pesma Miloja udarnika 8vojoj udarničkoj karti« ima i ovakvih : stihova: 23

»Slavim te, što si mi oprala očiju žar () skinula s viđa zavesu neznanja Hi da više nisam stvar, · a _ bezvređna roba, OMA, običan sluga — jadnik „Sa već čovek —« VN — iz čega se može izvući pogrešan zaključak da se položaj radničke klase u novoj Jugoslaviji izmenio samo u odnosu na udarike, Pesnik je pevajući odu udarničkoj karti otišao tako daleko da joj je dao izuzetna svojstva, čarobnu moć da ski. da »s vida „zavesu neznanja« itd. Ovakvih pesničkih zatrčavanja i pre= 3 feranosti može se, ma da ne u tako grubo izražemom obliku, naći i u drugim pesmama. U pesmi »Poruka« u Si kojoj pesnik poziva seljake da oru što oni svakako čine i bez toga — i ima i nepotrebnih didaktičnih mesta + (»Livade, polja, njlive, bez rađa ne : vređe ništa«) i neadekvatnih epiteta, Za »Prolećnu pesmu« može se reći da _nije ni pesma ni prolećna, Iz nje se” može izvući pogrešan zaključak da i posle obnove naše ratom opustošene zemlje nem, nikakve razlike između novog života u revolucionamo preobraženoj Jugoslaviji i života u staroj Jugoslaviji, To proističe iz sadržaja

čitave pesme, a tai utisak potkrepljuju stihovi kao što su ovi: »Opet vijore čađave zastave probuđenih dimnjaka«, »Opet pevaju nekad opu-> sštela polia«, »Opet pevaju polja, strojevi i let lokomoltiva« itd,, što znači da su i nekađa, pre rata „pevali strojevi, polja, let lokomovita... Nigde se iz pesme ne može videti da je u novoj Jugoslaviji sasvim „drugačiji odnos trudbenika prema sredstvima za proizvodnju, što upravo čini jednu od plavnih razlika između stare i nove. države. Gotovo svaka pesma feška je od starimskih rekvizita u izrazu (»gladna vešaln«, »ko večni feniks iz starinske priče«, »oreol mu= čenice«, »herojski presto« itd.),

U feljfonskom delu i u beleškama, koje se pravilno, izvesnim brojem, povezuju za kulturna zbivanja u mestu izlaženja časopisa, ima teških re. čeničnih konstrukcija i stilskih rogobatnosti, nepreciznosti u izražavanju misli i terminoloških „galimatijasa, tako đa ne mogu koristiti čitalačkoj publici. Umesto da se izvesne pojave, stvari i đogađaji pravilno razjasne i protumače, stvara se još veća zbrka, što mnači da redđigovanju ovog dela treba posvetiti mnogo veću pažnju.

Bez obzira na deplasirane primeđ= be izvesnih poluinteligenata na koje se čašopis u posledniem broj} povođom jedne diskusije u literarnom klubu osvrnuo. iako ne na polpuno adekvatan način, — bez obzira na pokušaj propagatora beživotne te= orije »umetnosti rađi umetnosti« da unešt zbrku u rad literarmmog kluba i časopisa »Naš put« u Nišu, časopiš treb, i dalje i još više da vodi nemilosrdnu | upomu borbu protiv buržoaskih shvatanja i izopačavanja umetnosti i buđe u službi narodnih interesa. Ali časopis tu ulogu ne treba da vrši objavljivanjem sasvim slabih pa i pogrešnih književnih pokušaja o oslobodilačkoj borbi i iz= gradnji, Časopis izlazi u unutrašnjosti, i njegov nivo, svakako ne može biti na istoj visini kao kod vodećih republičkih časopisa, On je i pokrenut zato da prihvata pisce-početnike iz toga kraja, Ali to ne znači da tre= ba• objavljivati sve Što se redakciji podnese, pa čak i bez popravke stilhw skih, jezičkih i sintaktičkih grošaka, A sem toga ,ima još mnogo stvari O . kojima časopis, kao i drugi časopisi iz unutrašnjosti ne piše 'dovolino, a. to šu problemi toga kraja, postignuća u raznim oblastima privrednog i kul. turnog Života. Ako se smanji bro} slabih književnih pokušaja u jednom broju, a umesto njih donese više članaka od kulturnih radnika toga kraja o raznim · konkretnim pojavama i DPiManjima, časopis će bolje izvršiti svoju namenu. Jeđan od sleđećih zadataka uređivačkog odbora jeste da, ~. na bazi razlikovanja dobrog od lošeg, „ bitnog od nebitnog, važnog od ne važnog, povede borbu za boljivali priloga „počev od uvodnika d slednje beleške u časopisu, k da doprinese kulturni