Književne novine
BROJ 16 GODINA II
Adresa uredništva i administracije: . Francuska 7? — Telefon: 28-008
BEOGRAD, UTORAK, 19 APRIL 1949 _
NO.
.
PRIMERAK 3 DINARA
TRIDESET GODINA OD OSNIVANJA KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE DVA LIKA
REVOLUCIONARNE PARTIJE (9919-1949)
Božidar MASLARIĆ
' Godine 1919, na Kongresu ujedinje=
nja socijal-demokratskih partija, stvo>
rena je Socijalistička radnička partija
Jugoslavije (komunista) — SRPUJ(k). To još nije bila, iako se zvala, komunistička partija, jer je zadržala stare, preživele metode borbe koje više nisu odgovarale novoj, revolucionarnoj situaciji koja je nastala kao rezultat Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije u Rusiji. Rukovodstvo Partije bilo je zatrovano reformističkom taktikom, orijentisalo se u glavnom na parlamentarne forme borbe. Ako je to rukovodstvo ponekad i upotrebljavalo revolucionarne parole. onda je' to ono činilo više zato što je to odgova– ralo željama revolucionarnih masa, alj misao i duh tih parola i način niihovog ostvarenja, ono nije nikako shvatalo.
Naprofiv, članstvo te Partije ie revolucionarno,. i pravilno je shvatalo revolucionarnost radnih masa. Članstvo Partije sastojalo se u glavnom iz radničke klase. Sve tadanje tekovine radničke klase (osmočasovni radni dan. sloboda štampe, zbora, organizovanja, štrajka itd.) bile su izvojevane pod pritiskom akcija revo= lucionarnih radnih masa. Te su mase bile spremne da idu do kraja — do zauzimanja vlasti. 1 dok su revolucio= narne mase demonstrativno prolazile ulicama, stiskale svoje pesnice i po= stavljale pitania kad će da se dadne signal na juriš, dotle je buržoazija stajala na prozorima iza zavesa i drhtala, kao prut na vodi, misleći da su joj to poslednji dani.
Ali svesni, rukovodeći deo buržoa= vije nije stajao skrštenih ruku kraj prozora, već se grčevito spremao ti sprovodio mere da obuzda revolucio~
narne mise, Takav jedan. potez na~.
pravila je buržoazija neposredno posle generalnog štrajka saobraćajnih radnika u aprilu 1920 godine. Bur= žaazija je zabranila proslavu 1 Maja u 6vakom obliku i proturila najalarmantnije vesti: vojska je u ratnoj pripravnosti, u slučaju i najmanjih manifestacija pucaće se u mase, gde se nađu tri čoveka — hapsiti itd.
U takvoj situaciji »Radničke novine« »Centralni organ SRPJ(k)«, objavio je direktivni članak za prvi Maj sa sledećim parolama: »Na dan 1 Maja ostanite kod svojih kuća«, »Na dan 1 Maja Radnički dom biće zatvoren«, »Na dan 1 Maja neće nigde biti nikakvih zborova« »Na dan 1 Maja šačuvajte potpuni mir«, .
Takav odgovor, na mere vlade, koMmmentarisao se u partiskim vrhovima time da radnička klasa ne može da ide ria provokacije vlade i da bude izrešetana 1 Maja žandarmeriskim kuršumima. Tako se odvijala politika u Jugoslaviji sa sve većim porazima, a sve manjim uspesima za radničku klasu doklegod se nije doteralo do Obznane i Zakona o zaštiti države sa kojima je KPJ otišla u ilegalnost. Tako se svršio prvi čin i tako je izgledalo lice »revolucionarne part ie«, u revolucionarnoj #&situacijl. nije išla od uspeha ka uspehu niie vodila revolucionarne mase u borbu, izbegavala je borbu i nije se spremala za nju, pa je sasvim i razumliiv njen poraz 1920 godine.
U periođu ilegalnosti, Partija ije pronašla svoja slaba mesta, ispravlja= la svoje greške, čistila svoie redove, čeličila „partiske kadrove naukom marksizma-lenjinizma. borila se protiv eksploatatorskih režima, mobili-
| sala i organizovala radne mase ža
borbu, za nastupanje, za juriš na kapitalističku vlast. Partija, iako ie bila krvavo proganjana, probiiala je mre= žu ilegalnosti dok je na kraju kre=jeva nije sasvim otklonila, Tada je Partija punom parom krenula nbpred, u borbu. na osvajaıie političke vlasti, a posle toga prešla na )zprndnju socijalizma. ANRI Ali još dok se nije završio drugi čin — ilegalnosti, Partija je imala već sasvim drugo lice nego 1919—19?0 godine. Drug Tito rekao je na V Kon= gresu »Dva dana prije ulaska njemač-~
"kakvog smisla davati otpor,« ranije, 1938 godine, Partija je dala
Partija -
kih: tedpa''u sagrebyj OR:KPJ —-koji
ge u to vrijeme nalazio u Zagrebu održao je zajedničku sjednicu sa CK KPH, na kojoj je riješeno da se pošalje delegacija u štab IV Armije sa
· zahtjevom. da se radnicima i antjifašistima izda oružje za borbu protiv
ustaša. Šef štaba Armije, Orlović odbio je dva puta zahtjev naše delegacije na čelu s drugom Krašom, i zamalo nije dao da se uhapsi čitava de legacija, pod izgovorom da UP 00
jo:
direktivu komunistima i komunističkoj omlađini da uče vladati oružjem
·i vojnom veštinom. U mihogim' mesti~
ma vršila 6e predvojnička obuka. Žene i devojke učile su za bolničarke.
·Partija je radila u vojsci i imala u 'njoj svoje partiske organizacije. A
kad je Hitler napao na Sovjetski Savez, Partija je bacila parolu oružanog ustanka. Iz malih partizanskih grupa nicali &u odredi, Iz odreda brigade, divizije, korpusi, armije i sve še to slilo u jednu revolucionarnu vojsku. Rasla je oslobođena teritorija. Orga=
'ni ustanka — narodni odbori pretva=
rali su se u organe narodne vlasti itd., sve dok nije bila oslobođena cela Jugoslavija, istina sva razrušena i is= krvavljena, ali preporođena,
U menjanju lika naše Partije vidnu je ulogu odigrao drug Tito. Sve do dolaska druga Tita na rukovodstvo Partije, naša Partija nije bila sposobna za masovnu revolucionarnu borbu. Partiju je dugo vremena razdirala frakciska borba i Tito ju je dokrajčio. Partija je često ranije imala rđav kurs. Tito ga je ispravio. Parti= ja je ispočetka ignorisala rađ u voj-
· sci, Tito ga je uveo, Partija đugo vre-. „ic nije. nalazila zgodne organizacione
forme borbe, Tito ih je našao, Tito je hašao novu formu prelaza od kapitalizma u socijalizam— narodnu demokratiju koja ne protivureči diktaturi proletarijata. Tito je našao novu formu organa vlasti u prelaznom periodu koja ne protivureči sovjetima. Jednom reči, Tito je obogatio riznicu marksizma-lenjinizma. Tito je izmenio lik naše Partije koja nas je oslobodila i omogućila da pređemo na iz=> gradnju socijalizma.
Ali sve lepši i sjajniji lik naše Partije ocrtava se u ovoj borbi koju vodi Informbiro protiv naših naroda, protiv naše zemlje koja gradi socijalizam. Ta će se borba, bez obzira na tešku situaciju, završiti pobedom naše Partije, jer ona brani pravdu, progres.
Posle drugog svetskog rata nastalo je više socijalističkih zemalja koje se razvijaju. Njih će u perspektivi biti još više, Sasvim je razumljivo da odnosi između njih moraju biti socija= listički, a ne kapitalistički., Svaki ko
' drukčije gleda, taj gleda nazad, a ne
napred. Ako u politici gleda nazad, a ne napred, taj greši — kaže Staljin. Mi gledamo. na ono što se razvija u progresivnom pravcu, za nas je ono merodavno. Nas ne može pokolebati danas čak ni ta činjenica što naš danas napadaju s jedne strane imperijalisti, s druge strane rukovodioci zemalja narodnih demokratija i SSSR. Što nas „napadaju imperijalisti, to je nama razumljivo. Ali da zemlje narodne demokratije i SSSR koče izgradnju socijalizma u našoj zemlji, to pametan čovek ne može da razume. Kad znamo da nismo izdali socijalizam i da se nismo prodali imperijalistima. onda mora da je nešto trulo u rukovodstvu de~
mokratskog tabora. To nam đaje sna=
ge,i ako smo mali u sravnjenju s njima, da produžimo borbu do pobede istine, Takav .je dijalektički metod i mi na njemu stojimo. Hoćemo da ogstanemo revolucioneri do kraja, a ne da umremo kao reformisti, ·
Kad se ta pobeda završi, onda će lik naše Partije biti svetao i jasan čak i onima koji to još danas ne vide. Za naše je narođe taj lik i danas svetao i jasan. Zato oni idu za njim, za Titom i izgrađuju kod sebe socijalizam u prkos velikih teškoća.
Nek jesenji vetar
i divlje guske '
čine svoje.
Nek selice s ljutim perjem fijuču strelama :1 put belih pržina juga
gde pticama toplo je.
Ali s proleća
&Va će se krila
vratiti nama.
Znam. Sve znam. · Mrtvi se ne vračaju. Mrtvi ne odlaze.
Pamtim devojku svežu ko proletnja obala.
Sa Zrenjaninom je prešla sve vatrene bogaze, —
a ljubavi — prvu reč.
U ratu je ostala.
Drugo sam počeo reči, Pala je hrabro i traje.
ALl ropstvo što nije htela može li hteti iko
ko cvet slobode zna
i zna sloboda šta je?
Ne može, Je 1 da ne može? Ne može više niko,
pa makar morali opet kišama smrtnim prokisli, leći u rov
prebitih kosti,
krvave kože. Zrenjanin bez slobode nije , ni da zamisli
umeo Život.
Ima li nekog
koji
to može?
Niko?
Odlično, zemljo moja, neravna 5 kraja na kraj! Šta? Poravnan ko radijator život nam je lični?
Ko si? Običan čovek?
I on je to bio. Voleo je maj i jesen, Ali dani su bili
i tad
neobični,
Tad, kad su postali ljuđi sa umornim telom od rada, bombaši brži
od zvezda
što pljušte u noći letne. Vrlo je neobičan
i prosti čovek, kađa Partija steg pobode
u dane izuzetne,
Al kako se tada kod nas najličniji život
zvao? Prosto.
i veselo: — Drugovi, puška o desno rame! »Prosto« — ne što je lako, . ni što 'si prekonoć posto borac kog samo teškoće
i prkosi
mame;
»veselo« — što bez slobode ne može da se živi,
a živeti za slobodu, oduvek — veselo je,
jer ona je prirode vedre ko ljudi neustrašivi,
a verna — kao partijci koji se smrti
· ne boje.
Znam. Sve znam. ·
To možda nije
pesma | Sf kao što su pesme.
— Miting! U »Borbi« smo slično već jutros pročitali! Pravilno. Fr Mitingujem,
Pa šta? — - M
Sto pesnik da ne'sm
u svojoj slobodnoj zemlji – pesmom, ~ , mitingovati?
Ja pevam heroja kog volim, običnog člana Pe — Ka, ZnBm, i junaci
od ranjive ljudske: su građe. No razlika je: i mrtve
njih partiski rad čeka —
po liku svom .
đa kuju ~
lepotu
'za- drugove mlađe.
To nije malo, . Galerija i parter, . |M, čvor su se jedan stisli .
· Oskar Davičo:
„Ja znam šta znam i kažem šta vidin PE udarna zemljo moja!
____ __ —'
da nauče hrabrost tog srca što nije priznavalo
da bez slobode
može ,
život .
da se zamisli,
Ja kažem šta vidim da Di,
sa mnom svi propevali.
U prepun teatar je ušao,
kad počo sam pesmu o njemu, drug više, nego je mesta
za ljude bilo u sali,
Al vidim: drug prekobrojni pažljivo sluša poemu.
A meni je, da se zakunem pred njim
u te stihove.
Nek me svaki stih sprži ·
i zgromi ko munje nebesne, ne doraste li mi krv
dđa teče sva za drugove,
ne dam li svu snagu svesti životu
da peva ko pesme, ·
A1 hoće li u sebi
junaštvo
svako da nađe?
I junak je čovek.
A čovek — heroj, ako je tako. Od istih se kosti građe
svi pramci ljudske lađe. Zaplovi!
Kurs ka junaštvu!
Je li lako?
Lako nije. Ali je nužno ko zrak, još hitnije.
Sto put je lakše na dušak
iz manjerke
ee a BiPE Bir ava raaaa
no uz zavičaj
celi uhvaćen u ćelije rob biti, rob biti,
rob biti.
Pre nek me pesma saždi! Nek zgnijem sred šarovine! O Zrenjanine Žarko,
grad ti si u ravnici.
Široke su ti ulice
i svi se dimnjaci dime,
a ti si za plugom
na njivi,
za strugom — u tvornici.
Ah nismo deca! Crne se jesenjem ugari rodni.
Osam nas leta već hrane, hlebom u kom šu žrtve,
al taj je kruh sve anažniji
i mi sve više slobodni
dok srce bije
jednako
: za/žive i za mrtve,
Jedan udar mu za naš, drugi, za njega — damari,
\ ša njega ravničari, za sve
'koji se bore,
I svud je u državi. Kraj vas se, graničari; u hladne noći
na straži
i njegove oči
otvore,
Ne obaraj plameni pogled, druškane gorljivi!
Bio je običan čovek,
Što ne bi i ti mogo,
što ne bih
— to je smisao —
Što ne bismo svi živi,
kao on — i to je smisao — dali više
no mnogo.
Što da ne rasteš vrh sebe
do. svoje ljudske visine, žureći ko devojci
smeni na radnom mestu? Prebaciš li normu dana, tebe će dan da vine
do sreće koja ti daje svu zemlju za nevestu.
Treba li srca za to? Srca imate,
udarnici! ·
Ponovite za mnom:
— Bićemo veštiji ložači, spretniji monteri,
brži rudari,
sve bolji radnici,
' Reci sa mnom: kunem še,
na delu biću sve jači,
znanjem ruku, snagom uma,
(Peta pesma iz neobjavljene poeme o Žarku Zrenjaninu)
„Gde su nebodđeri?
Ništa mahnito. I mormar pošinje & plovidbom obalnom,
Al građ može tisuć puta više
od jednog. heroja, -
Je li tako, : drugovi, pod zastavom šindikalnom?
Vreme je s nama.
Polako. Lakše je današ rašti no juče. A je li ko
već stašsao ~
do njegove mere?
Ne čekaj više.
Zasuci rukave. Zalašti
u Vis,
u vis do punog svog rasta, međ nebodere!
Svuda. Razgovor vođe sa ciframa plana; kaplju nad knjigom; s krampom se znoje; na žetvi su -
bili, sad grade s pesmama fabrike što prave
mašine i heroje.
Ti meboderi — gde Sšu? U parteru ih ima.
Na galeriji sam ih međ vama,
prepoznao. . Nije li letos taj šrez pšeničmim viškovima svih šesnaest miliona sa Titom
obradovao?
Druže planeru, smelije!
Svaka nam brojka do gležnja! Ne žali slobodu „|
i ljude
koji šu njeni.
Dva put da Plan ti je veći,
snažnija bila bi čežnja da brojevi mu buđu svi redom prebačeni,
Pod Zrenjaninovom slikom pred očima što prkoše hajkama smrti — ni mrtvog što nisu ga stigle,
pred oka dva što nas mere i u sebe unose,
da bi sve tuđe sa nas,
ko ljusku s ploda digle,
zakunimo se,
zakunimo se.
TI ti druže, i ti
ponovi zakletvu sa mnom: — Sve dok muče i kolju dok gone i tlače i biju i ja ću se biti.
I neću stati u boju,
već daću volju
srce, maštu, sve snage životu radosti
na Vagu,
i neću da se umerim protiv sudbine ljute,
do istrage goneći
bol, po l]judskome tragu, dok ne stignu žetve ravne za bele ljude
i žute.
Zakuni se u tu sreću.
Ni znoj, ni krv ne žali, dok ne dođu svud zemičke, sve bele — i za crne,
i čovek, jednak čoveku.
ko velikom, narod mali, životu, na slobodu,
sve struje
ne obrne.
Zakunimo se
u bitku do pobede
što se bije,
u slobodu koju je nama zauvek izvojevao Zrenjanin,
brat i drug
svih ljudi i Partije, zakunimo se u slobodu za koju je pao,
pred mitraljezom teškoća što još će da naš kose, pred spomenicom
koju je dao
zemlji na grudi. Jurišaćemo!
— Zakunimo se —
dok crven steg Partije ne bude steg
svih ljudi |
—______-ZTT-__ ~ T—
_/liting
PARTIJA
Čitajući, negdje đavno još, elno» grafske studije jednog našeg čuvenog naučnika, bio sam impresioniran izvjesnim njegovim izlaganjima koja su še odnosila na neka duboka stanja unutrašnjeg života naših narodnih mr*a staroga šela. Tu mi je — sjećam se — iskrsao živ lik našeg čovjeka osjećajnog, misaonog ali pritisnutog svakodnevnim brigama za opsta~
nak, gdje se iživljava u više strasnim ·
no jasno određenim težnjama ka Vvisokim oblicima ljudskih, čovječanskih vrlina. Čini mi se da sam, do bola jatemo, ošjetio kako on sav žar jedne duše sposobne za plemenita osjećanja i đuboka saznanja, uobličene često u osamljenim no ne manje besmrt= nim akcijama — unoši u svoj ı ıItrašnji svijet kao neku ođušku ili naknađu za. tešku i jednosmislenu životnu stvarmmost, Sa njivicom svede= nom u Uske granice, pod niskom favanicom, šta je mogao — mislio sam — da urađi taj naš čovjek no da svoje srce učini pristupačnim dubokim ćutanjima koja, rođena u teškoj životnoj borbi, ne odriču borbu nego je pretpostavljaju.
Da, bilo je pa su še i dizale marodne mase i činile i ono »što biti ne može«. Ali njivica je i dalje ostala svedena na samu sebe a životna stvarnost bez jasne perspektive, jako je već tada narodni pjevač govorio da je »bog stari krvnik«, da »krali na cara udariti neće«, da »knezovi nisu radi kavzi, al je rađa sirotinja raja« i da je »raja gradovima glava«, ipak, kako reče Marks »masa je bila već klasa prema kapitalu, ali ne još i za samu šebe«,
Davno docnije sjetio sam se foga utiska, posmatrajući u „Dedijerovom »Dnevniku« svima poznatu sliku me=talskog radnika Stevana Filipovića, komandira čete Valjevskog: odreda, koji pod vješalima na valjevskom tr= gu, kliče slobodi i poziva narod na borbu.
Pred duhovnim očima iškršao mi je tada put od onog našeg seljaka sposobnog za akcije najvišeg stila ali uvučenog još u se, snolikog, bez, jasne perspektive, i ovog mladog metal– ca, klasno svjesnog borca uzdignutih pesnica gdje zove narod na ustanak i borbu, i bi mi jasno: to govore stoljeća taloženog ćutanja, to je progovorio porobljivani narod osvješten u
klasnoj borbi. Nema sumnje — bilo
je to radosno saznanje — ovo,se OCTtava lik novoga reda stvari, dolaze ljudi plamenog lica ... Da li bi iko ikada saznao — nametfalo se samo od sebe pitanje — kakvi su to ljudi hodili ovom zemljom, đa oni nisu u jednom trenutku stali smrti oči u oči boljega života fadi? Da li bi iko ikada saznao kakvim je ljudima bilo osporavano pravo da žive od svoga djela, i da njihovo djelo buđe i njihova ra= dost? Gle — 'mislio sam — kako su divne vrijednosti tiho i neprimjetno zemljom hodile i činile joj čast!
No ko je to bio što je stoljetno ćutanje roblja pretvorio u riječ pobune; ko je to što je svijest o nepravdama, o dostojanstvu čovjeka-trudbenika pretvorio u svijest o potrebi teške, neumoljive borbe za uništenje eksploatatora:;: ko je to, dakle, što ije organizovao i poveo narodnooslobodilačku borbu; i ko je to, najzad, što našom zemljom probija široke puteve socijalizma u želji đa spoji u zajednič-“ kom djelu i u bratstvu sve napredne narođe svijeta? ·
To je bila Partija!
Partija ... »organizovani odred radničke klase«, »najviši oblik organiza=cije proletarijata«, sva u sadašnjici, sva okrenuta u budućnost, borbena, revolucionarna, duboko čovječna i zato beskompromisna u borbi, — u raspo= nu od trideset godina u niz stradanja i pobjeda, hrabro, nezaustavljivo Osvajala ie pedali po pedalj prostora, ostavljajući svuda iza sebe kao čudesno sjeme borce poput zapaljenih buktinja u čijem osvjetljenju su ljudi konačno sagledali svoj pravi lik.
T zaista, naš trudbenik danas nosi u sebi prizvuk plemenitog „metala: prekaljen borbom, dublje je shvatio ljubav prema čovjeku trudđbeniku: očeličen surovim borbama, dohio je sobom dublji i čovječniji smisao za žrtvu; navikao đa smrti gleda u oči, razvio je u sebi &vu širinu za, radost
i toplotu života. Po tome mi živimo iz0
danas, po tome ćemo biti znani i 8utra, po tome ćemo biti vjerni i sebi
drugima. š ; Pa " Emil 5, PETROVIĆ
}
'VNE NOVINE
ORGAN SAVEZA. KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJ UTORKOM era