Književne novine

BROJ 3.

KULTURNO

| NASLEDJE 1 · SAVREMENICI

Piše:

(Crtež Z. Džumhura) PANIĆ — SUREP

a čoveka s kojim smo se nedavno upoznali, ne bismo mogli reći da ga i poznajemo. Još manje to mo-

šemo utvrditi za narod koji pratimo u jednoj generaciji ili posmatramo na jednoj pa ma kako zamašnoj akciji. Upoznati jedan narod i osećati se uvek, kao pojedinac, njegovim nerazdvojnim delom, mogućno je samo on-

· da ako &vestrano ispitamo i sebi uči-

mimo bliskim celokupno njegovo kulburno zaveštanje. A od toga, ruku na Brce, mi smo veoma daleko.

Jeđan primer: Naši slikari i mnogi oni koji se bave likovnim umetnostima nesrazmerno bolje poznaju i najbezvredniji izam na Zapadu, nego remekdela u svojoj kući, Trebalo je da dođe jedna izložba kopija naših fresaka u inostranstvu, pa da ovde, u zemlji, ljudi inače izvanredno obrazovani uzvikmu začuđeno »Gle!« A pritom, što je bima karakteristika njihovog vaspita-

. nja, to svoje iznenađenje objašnjava-

ju poređenjem: »Pa to je kao Brak! Kao Sezan!« itd., iako su ti veliki majstori živeli šest-sedam vekova po&le zografa Nereza, Sopoćčana, Dečana. Kad takvo poređenje čini Francuz, on je u pravu: on polazi od svoga, bliskog, od onoga što je deo njegovog duga; kad to čini naš čovek, on daje o šebi podatak koliko ne zna sebe, koliko se u pogledu kulture oslanja na tuđe nasleđe.

Jedna sugestija: U ogromnoj građevinskoj delatnosti koja se damas o-

- bavlja kod nas, da li ma koji arhitekta

- jskoristi iskustvo u postizanju udob-

~

nosti stana, kuće srpsko-balkanskog tila XIM veka ili neko drugo provereno arhitektonsko dostignuće. Koji je to projektant našeg/vremena u malom ostvario monumentalno, i obrmuto: ko od njih ne izjednačuje monumentalno sa grandioznim? A jedno dublje poznavanje naše prošlosti dalo bi u tome smislu još kako plodonosnih sugestija. Da se razumemo: Ovde se ne radi o podražavanju „već o poznavanju postignutog i odlaženju korak dalje! Isto tako, ne rađi se ni o učauravanju. Naprotiv: što šire, što dublje poznavanje kulturnih dostignuća. uopšte, kod nas i na strani, ali u određenoj sredini, progres valja pomicati dosledno duhu njene nacionalne kultur..

ju bez aktivnog učešća u antifašističkoj borbi. Koliko je Lenjin imao pra” vo kada je govorio o tome da za vrijeme jedne revolucije svijest i zrelost narođa porašte toliko koliko ne bi mogla ni kroz decenije mirnog razvitka, To se najbolje vidi kad se isporedi politička svijest i zrelost mađarske manjine &a političkom sviješću drugih

· naših naroda. Još danđdanas postoje se”

la mađarska — na primjer, Mužlja, nekoliko kilometara od Zrenjanina selo pretežno siromašnih seljaka, veoma marljivih i lojalnih građana nove Jugoslavije — koji se vrlo malo zanimaju političkim i kulturnim pitanji"

| ma, Razgovarao sam u tvornici čara=

pa u Zrenjaninu sa mladim mađar“

· skim djevojkama iz Mužlje, One do“

laze na rad u tvornicu u jutro i nakon završenog rada vraćaju se kući, Ne čitaju novine, ne učestvuju u Ži“ votu kolektiva, njihovi nazori se ne razlikuju od nazora njihovih majki.

U vezi s tim treba govoriti o drugoj osnovnoj crti fizionomije mlađih mađarskih književnika, Gotovo svi su seljačkog porijekla i, premda mnogima nedostaje doživljaj Narodnooslobodilačkog rata i antifašističke borbe, duboko doživljuju veličinu preobražaja sveukupnog života, današnju borbu i radost naše zemlje. I baš zato svjesni 8u toga da poštoji još neki nesklad između političke zrelosti širokih masa mađarskog naroda i stvarnosti koja je već prožeta duhom borbe za socijalizam.; Svi ti mladi pjesnici dušom još povezani za svoja sela, daleko su O” stavili iza sebe običaje, nazore i shva-– tanja svojih nekadašnjih zajednica. Glavna njihova zasluga je iskrenost kojom progovaraju o tom svom OS" novnom doživljaju i znaju katkad progovoriti zaista pjesničkom snagom, i

| onđa kad slave zano8 današnjice i ka-

da se obraćaju očevima i braći, majkama | sestrama, koji ih još teško Shvaćaju. Među njima je besumnje jedan od najtalentovanijih Peher Ferenc, koji je našao svoju osnovnu temafiku u odnosu prema &elu, kome je

on sam pripadao, ~

WA A a dk ad 5 U Ke 6 MMC O VAM. ı ya MAA o ati ak ja ara

, ” i - * mapi i ovaa. m M aaa a ia e M

Pa o M ya [| rj

Tvi put pošle oslobođenja pretstavili su nam se zajednički ove godine slovenački slikari koji žive u Trstu posebnom iz-

ložbom u Ljubljani. Izložba, koja je zaključena prošlog meseca, dala je vanredan presek tršćanskog slovenačkog &likarstva i pokazala koliko sa-

vremeno, samoniklo i progresivno stvara naša slikarska umetnost u Trstu,

Lik našeg tršćanskog slikarstva je.

raznobojan, prikazuje život našeg naroda u naročitim, teškim okolnostima, i to na najrazličnije načine i najraz-

· ličnijom fehnikom. Moramo biti sve-

sni toga da su tamošnji naši umetnici morali da pohađaju italijanske umetničke škole, ukoliko su uopšte učli na akađemijama. Pošto su bili potpuno odvojeni od domovine i živeli u duhovnoj atmosferi italijanske kulture, morali su nužno od nje i učiti,

Zato se na mnogim izloženim đelima video snažan uticaj savremenih italijanskih slikarskih tendencija, naročito težnja za što subjektivnijom i što originalnijom formalnom potpunošću. Ali uprkos tom stremljenju, ipak je većina izloženih dela dokazivala da su ti umetnici mlađi ne samo po gođinama, nego takođe da u njima ima neobičnog, upravo mladalačkog zanoša i prirodne, još neiskorišćene snage i iskrenosti, što čini njihove Slike privlačnim i toplim.

Ono što slovenačke tršćanske slikare najviše odvaja od italijanskih savremenih umetnika to je što njihovo delo nije niti akademski hladno i usmereno samo na formalni izraz, niti neživotno, daleko od sveta, negđe u snevanim krajevima apstraktnog konstruktivizma, Te slike su tome prava &uprotnost: sve u njima vri i kipi, Vidi se kako njihovi autori traže nove pravce, nove puteve i nova rešenja.

Po motivima su slike naših tršćanskih umetnika bez izuzetka nekako slične. Pretstavljaju akiuelnu jednostavnost svakidašnjeg života, daju radne ljude kod kuće i u radionici, portretiraju izrazite likove radnika i intelektualaca, slikaju mrtvu prirođu, koja ih privlači izrazitošću boja ili linearnošću. Pejzaži koje slikaju nisu samo Uobičajeni isečci lepe prirode na selu, nego baš često slikaju i zapuštena i mrka tršćanska predgrađa. Ali u tome nema nikakve mode ni manira, jer ih ne slikaju rađi fabričkih objekata i dimnjaka, nego zato što su im ti zadimljeni i pusti krajevi naročito prirasli za srce, ta odatle su rodom. A kada slikaju predeo, polje, šumu ili more, pa bilo to na Krasu ili u Istri,

traže uvek karakterističnost i speci- ·

fični značaj rodne zemlje. Ipak ni ti pejzaži ne prikazuju one lepote sa poštanskih razglednica, koje ceni malograđanski ukus. Naročito ih privlače socijalni motivi, koji im se u velikom gradu nude na svakom koraku. U prikazivanju toga života postaju njihove slike ne samo registrovanje događaja nego trpka kritika prilika, a

često prelaze u oštru satiru. i Značajno je da je od sedam izlaga-

ča jedan bio lučki radnik, jedan za-

»Bio sam i sam još nedavno dijete

i sad sam zaprepašćen:;

mali moji seljački drugovi već me ne razumiju«.

I taj išti pjesnik našao je nježnu 6li-

ku da izrazi svoju vjeru u ostvarenje .

Petogodišnjeg plana, o kojemu piše: »Svaki dan je sve jači, kao što je ruka moga malog brata«.

Tu je među ovim mladim književnicima i bivši kovački šegrt iz Čantavira Petrović Kalman, koji danas već piše novele, bogate i psihološkim i umjetničkim opažanjima o životu siromašnih seljaka prošlosti, ali gledanom iz perspektive sadašnjice, Kao kod Fehera, i kod njega prevlada ponekad još neka konvencionalnost, neoslobođenost od krivo shvaćenih uzora, VOlja da se lijepo izrazi na račun adekvatnog izraza, ali je bitno da ti mladi pisci imaju šta kazati i katkad zai-

· sta uspiju da iznenade šnagom svojih

ličnih izraza.

Ima među tim pjesnicima svježeg i veselog akcenta „kao u pjesmi Major Nandora, kada pod naslovom »Sjećanje« doziva uspomene o pruzi ŠamacSarajevo: »Mnoge blage ljetnje noći

Gorjele su mnoge logorske vatre. Svaki je bio u krugu brat: Šveđanin, Mađar, Srbin i Nijemac«.

Treba spomenuti i dvije pjesnikinje Borus Erzsebet i Poros Anu. Dok prva još nije mogla savladati utjecaj velikog mađarskog pjesnika Adyja, tako da preuzima i njegove slike i njegov ritam, čitavu njegovu frazeologiju, i na taj način iznevjerava samu sebe, druga zna u jednoj maloj pjesmi dati živu sliku noćnog pejzaža. Hatala Zoltan piše pjesmu o radnicima koji buše bunar „i u toj neujed-= načenoj pjesmi bori se stvarni doživljaj sa bespomoćnim lutanjem u vlastitim slikama. Katkad radi rime iz“ nevjeruje svoju vlastitu misao,

Laz NJ a + o Y y z-p u pr veo ad NU wa

_

O OR I | | iMLi RRIEVNEIROVIRE | : NLOVEVAČKI TRNĆAVMNKI SLIKARI | U LJUBLJAMI

K. DOBIDA

natliski pomoćnik, jeđan još i sada lekar, Više njih je za vreme rata sudelovalo u oslobodilačkoj borbi, drugi su već ranije bili proganjani i internirani. Uprkos svega trpljenja, švoje rodno tlo nisu napustili, ostali su vemi svome narodu.

Po tehničkoj doteranosti i dubini shvatanja bio je među njima sigurno najsvestraniji August Černigodij, koji je zaista centralna ličnost našeg tršćanskog umetničkog života. Izložio je slike iz poslednjih petnaest godina, koje svedoče kako slikar dosledno i sa svom ozbiljnošću prati razne pravce, kako upotrebljava različnu tehniku i traži nove izražajne mogućnosti. Černigoj je borben karakter, progresivan duh, čovek koga postignuti rezultati nikada ne zadovoljavaju i koji neprestano proučava, proverava i traži svoj nedostignuti likovni ideal, Zato nije čudo što kao eklektik nije mogao izgraditi sopstveni stil, Najviše slika u ulju, a isto tako je sjajan akvarelist; i u grafici, gde stvara i u bakrorezu i u drvorezu, postigao je velike uspehe. Suština njegovog rada i glavna njegova zasluga je uzgoj mladih.

Lojze Spacal je prilično udaljen od slilvarnog „gledanja i realističkog davanja sveta. Ali uprkos snažnog uticaja futurizma, ekspresionizma i »magičnog realizma«, kojima je podlegao osobito pred rat, ipak je njegovo slikanje izraz čisto ličnog odnosa prema svetu. Zato ga apstraktno programsko slikarstvo nije moglo potpuno zahvatiti, a pri tome mu je nanroČito njegova „povezanost s domaćom

narodnom umetnošću pomagala da nije zašao u ćorsokak.

Moglo se očito videti kako je njegova prvobitna nadrealistička udaljenost od stvarnosti počela uzmicati pod uticajem nabujalog života za vreme rata pred stvarnijim gledanjem. I u motivima se njegovo delo okrenulo od mrtve prirode prema živoj prirodi. Zafo su njegova dela iz ratnih godina, a naročito iz doba posle oslobođenja, več mnogo realističnija i zdravija. Njegov put nužno vodi k realizmu, gde dostiže snažnu ekspresivnu monumentalnost. Osobina Spacalovog umetničkog izraza su njegove 'monoljpije, koje pokazuju svu njegovu osetljivu prijemčivost za skladnos} boja

Kraševka

KLojze Spacal:

Na taj način moglo bi se još kod svakoga naći mnogo traženja, nevještine i nesnalaženja, ali je jedno sigur-' no: neka od iih nabrojenih imena pretstavljaju već danas više nego neobrađena obećanja, a kod svih je vidljivo da su nikli na našem tlu, u našoj stvarnost:, dokumentaolja su novog života. Treba istaći baš kao dokumenftaciju malu radnju Bone Julije, koja u isempnoj i velikom ljubavlju napisanoj etnografskoj studiji opisuje Život i običaje ribara u Senti. Ona je živila među tim ribarima i bilježila je pomnim izborom ne samo njihov život nego i njihove razgovore. Jedan od tih mađarskih ribara priča joj: »Sad imam prvi put u životu zimski kaput, u mojoj tridđesetoj godini«.

Kritika je najviše napadala Toman Lasla ,koji je u jednom ·većem članku o vojvođanskom mađarskom pjesniku Debreceni zauzeo ,borben stav protiv one vrste političke lirike koja se zadovoljava parolama i — po Tomanu — ne zaslužuje da bude smatrana umjetnošću. Vidi se da piscu same pjesme Debrecenija služe kao povod da obrazloži polemički ovaj stav i dogodilo mu se u vatri polemike da se, u pomanjkanju jednog dosljednog estetskog metoda, zaleti. No, u ovom slučaju ne radi se toliko o ličnoj odgovornosti Tomana koliko o propustu svih časopisa Jugoslavije,

„Drugi kongres književnika Jugoslavije obračunao je sa krivim pojmovima i krivim nutoritetima, ali nj do današnjeg dana rad tog Kongresa nije razrađen i nije prodiskutovan u našoj javnosti. Baš susret 8 mladim mađarskim književnicima uvjerio me je o potrebi da se nastavi rad Drugog kongresa i da se na taj način sprečava krivo tumačenje neke apstraktne slobode ,kao i usko, anti-lenjinističko shvatanje zahtjeva partijnosti. Diskusija koja se odvijala u Vojvodini povodom omladinskog broja časopisa

»Hid« daje bogat materijal za daljnje raščišćavanje pojmova, ;

Ne bih mogao dostojnije završiti ove manjkave bilješke o svom kratkom ~

|OOBA, | a or

1u

i njegov smisao za ritam i funkciju

“linije. ao dosledan individualista,

'spleda, a · upotrebljava dekorativnć

vojednostavljene i ritmički raspoređe Zato su njegove slike Rao uspomene na vizijck

ne gole geometriske oblike,

iz snova, bez dodira sa stvarnim živo

ftom,. Ipak je u pojedinim delima posposobnosti da oseti i smisao da stvarno prikaže čuvstvene

kazao da ima vrednosti. Jože Cesar,

nišni ranik, kod Černigoja,

rakteriše zbog što snažnijeg

kolišenja, snažnim, „ponekad nervoznim potezima,

izraz borbe za istinu i lepotu.

Izrazit pejsažist je Avrelij Luke-

Žič, koji je izložio niz slika iz tršćan-

ske okoline i Istre. On je lirski snažno

nastrojen slikar koji đuboko oseća lepotu i prisnost pejzaža, Od prvih pejzaža koje je stvorio kao stolarski pomoćnik-samouk, i koji su svi mrki, tužni i bez sunca, razvio se u izrazitog slikara predela punih žarkog sunca, pejzaža kojima je znao dati svu njihovu značajnu osobenost, pa bila to trpka lepota istarskih sela i polja ili vedra sinjost pomorskih motiva. Zdravi, prirodni realizam zajedno sa srdačnošću njegovih pejzaža doneli su mu u Ljubljani opšte priznanje.

Najmlađi izlagač je bio Bogdan Grom, koji slika većinom u ulju. On je realista koji bez racionalističkog mudrovanja zaista sa osećajem i neposrednošću slika prirođu. Slika sa punim, svežim i sočnim bojama, i to pejzaže, Žanr prizore i portrete. Kao rođeni kolorista koji nije bez osećaja za lepotu, ima uslova za razvoj.

Robert Hlavati, lekar po zanimanju, već se dugo godina bavi akvarelima. Izložio je motive iz Trsta i istarskih gradova, naročito ovlašno, brzo naslikane prizore sa ulice. Najbolje deluju njegovi akvareli kad su jedva nežno nabačene skice, jer aulor ima smisla za kolorističke vrednosti i zna spretno, upravo impresionistički brzo zahvatiti prolaznu igru svetlosnih štimunga i utisaka boja.

Slovenački tršćanski slikari, dobra četvrt veka potpuno odvojeni od domovine, izvojevali su svojim poštenim i kvalitetnim radom ugled i poštovanje i u Italiji, gde im javno mnjenje nije bilo naklonjeno,

Ova izložba približila ih je još više našoj zemlji { našim ljudima. Ako se i ne bi mogli načelno saglasiti sa ličnim shvatanjem i umetničkim izrazom svakog izlagača, moramo im ipak svima bez izuzetka priznati ozbiljnost nastojanja, istrajnost, ubeđenost u pravilnost svoga dela, a naročito svesrdnost i poštenje, Njihova zaista iškrena i dosledna šlobodoumnost, duboka ubeđenost u visoku ulogu umetnosti i u veliku odgovornost umetnika prema svome narodu. zaloga su da1 uspeha naših tršćanskih umetnika. putu kroz Vojvodinu ,nego da spomenem u nekoliko riječi nezaboravni posjet mađarskoj partiskoj školi u Senti. Škola je namještena na obali Tise u lijepoj, prostranoj zgradi. Mađarska omladina ,mladići i djevojke i iza njih i nekoliko starijih drugova uče tamo marksističko-lenjinistički misliti, marksističko-lenjinistički rukovoditi borbom za socijalizam, Najteže je savladati materijal starijima, koji ne znaju ni maternji jezik, ni srpsko-hrvatski, jer su odrasli u staroj Jugoslaviji, gdje nije bilo mađarskih škola, a srpski nisu naučili, Ali baš zato je za divljenje sa kakvom upornošću, kakvim oduševljenjem i odanošću savlađuju sve teškoće. Kada nemaju knjiga na mađarskom jeziku, onda od riječi do riječi materijal prevodi netko koji zna Srpski, Kao na čitavom putu, i u Senti sam morao misliti na one Mađare koji Su na drugoj strani granice, Ovdje u Vojvodini, u slobodnoj Vojvodini čuo sam smijeh ,kako se samo slobodni ljudi znaju smijati, Učenici partiske škole priređili su veselo veče i izveli Su sa glumačkim «talentom nekoliko Scena na temu Kominforma. Bila je jedna neob'čno pomična scena u kojoj su mađarski komunisti iz Mađarske bili glavni junaci. Druga jedna scena bila je posvećena lažima Kominforma. Bila je realistički prikazana svaka laž. o vlađavini kulaka. o vladavini fašizma, o gospodđarenju Amerikanaca u Jugoslaviji. Realistički prikaz u tom smislu da nisu glumci ništa izmislili ,nego su samo ponavljali i oblikovali tvrdnje koje dnevno šalje u svijet velika infamija koja se zove službeno Kominform. I čuo sam kada je kraj mene jedna drugarica primjetila: — Neće dugo -trajati,ioni će čuti preko granice kako se tu smije njima.., .

A na to je drugi odgovorio: — Čuju oni to već i sada, samo ne smiju to priznati..,

xe · Ervin ŠINKO

koji stvara sa potpuno stilizovanim formama, Spacalu je najbliži Rudolf Saksida, najekstremniji slikar na izložbi. Njegove slike u ulju, slikane pod uticajem futurizma, namerno su primitivne, apstraktno građene pojave iz njegovih vizija. U boji se ograničava na nekoliko punih tonova, čovečje te· lo pojednostavliuje do marionetskog

nekadašnji · pristastudirao je slikarstvo Slika većim delom portrete i socijalne žanr motive, a oboje bez lepih gestova i traženih umetničkih efekata. Portrete oštro kaizraza, pa i preteruje u tome; isečke iz tihog života malih ljudi daje jasno, bez oskoro Cesar je među slovenačkim ftršćanskim slikarima sigurno najnepopustljiviji i načelno dosledan borac za čistu umetnost. To fanatično poštenje i vidljiva potreba za služenjiem narodu, nužno privuče svakog gledaoca koji u umetnosti gleda

(Iz zbirke Umetničkog muzeja u Beograđu)

S 35

a

Dimitrije Avramović (1815—1855):

SKICA ZA »APOTEOZU LUMNIJANA MUSICKOG« (CRTEZ OLOVKOM)

Na ovoj skici slikar je nacrtao sebe sa paletom u ruci, u prvom planu levo. To je jedan od prvih autoportreta u novijem srpskom slikarstvu.

Pred vralima 7itola

Radomir KONSTANTINOVIĆ

Nalazimo se, u većini se nalazimo, kao pesnici, pred vratima života, i kucamo na ta vrata, kucamo već toliko vremena, a oko nas je gluvo i sumorno, i niko ta vrata ne otvara. Tek što se otškrinuše, čini mi se, u dva ili tri maha, i svetlo koje smo tako sami sebi stekli suviše je slabašno za ono što hoćemo i Što nosimo, sa više ili manje mogućnosti, u sebi, pa nas sve to ne zadovoljava, i spremni smo, u sva– ko doba, da govorimo o fome ili da ćutimo zbog toga. Na ovome mestu bijo je reči, ustvari, o tom istom životu, i o tim istim vratima na koja mi je, sasvim slučajno, ukazao Dobriša Cesarić svojom lepom i jednostavnom, ljudski jasnom i ljudski istinitom pesmom (»Književnost« br. 6, 1550), ukazano je na neke razloge toga što kucamo a vrata se, elo, ne otvaraju. I tačno je to, potpuno, da sveano 'lneba koristiti mogućnosti pesme u sebi i iza sebe, i da treba pažljivo prebirati svaku reč, kao zrma među kojima može biti i kukolja, ali, jasno nije to sve i nije to jedino. Čak, čini mi se da je to nešto što je tek sekundarnog značaja, i da ima drugih nekih vrednosti koje treba utvrditi i sa kojima treba raščistiti.

Ne ulazim i ne mogu da uđem u feoretisku analizu svega što pretstavlja stvarnost htenja i njihovih realizacija. Znam da tu ima mnogo muke i truda, i neprospavanih noći i gorčine, i sumnje koja uvek čeka pesnika, i da su ostale već iza toga neke rane koje se ne zaboravljaju i koje ireba poštovati. A isto tako vidim da su ta vrata zatvorena i pomišljam da ne ireba biti Puškin ili Rembo, Loftreamon ili Bodler, Laza Kostić ili Dis, da ne treba biti veliki pesnik da bi se ta vrata otvorila. Jer i mali pesnici žive ,i to žive baš zbog toga što poseduju jednu divnu harmoniju spoj slabog i jakog, dobrog i ružnog. Žive oni isto tako, i vole se kao i mali glumci, kod kojih priviači ponekađ upravo Tio što su nespretni na sceni i Što, posle toga, tako iskreno i ljudski umeju da se nasmeju ili da zagrcaju pod pritiskom suza. Oni žive zbog toga što se od njih očekuje, što su, makar u osnovi svojoj, nesumnjivo umetnici. I oni se zbog toga vole ili mrze. Ali, uvek je to prema njima kao prema umetnicima, dakle kao prema stvaraocima u čiju se umetničku istinu veruje. Sasvim je svejedno tu da li se veruje u kvalitet njihove realizacije, koja može biti i do” bra i loša. Primarna je vera u Ono Što bi se nazvalo potsticajem, ili inspiracijom, ili doživljajem. Jer, ako bi prestalo u to da se veruje, ako bi počelo da se sumnja u istinitost doživljaja, jasno, počelo bi da se sumnja u samu njihovu umetnost, Umetnost koja je okružena takvom sumnjom gorka je u svojoj egzistenciji. Isto i sa poezijom. Nju ne stvara samo pesnik, nego i čitalac. Potrebno je, znači, njih dvoje, a da bi bili zajedno nužno je uzajamno verovanje, pre= duslov za doživljavanje pesme, glume, dela uopšte. To verovanje mora da se neguje. Ono mora da se čuva, brižljivo i sa večitom brigom, kao i prijateljstvo. Dobro je kad se čovek zaboravi u svome stvaralaštvu, jer taj zaborav znači pronalaženje samog sebe. Pravi glumac, mali ili veliki, ne vidi gale“ riju, ni parter, ni lože, On izlazi iz svoga teksta, iz sebe samog, praznih dlanova, osvelljen umutrašnjom svetlošću. On ne očekuje ni zvižduk ni pljeskanje, ni porugu ni zahvalnost. On tada ništa ne očekuje. Tek posle pretstave on sluša, i pamti, i zabele-

_Ži, da bi se popravio, ali samo posle,

kad je svoj posao završio i kada počinje pošao drugih. Jer, kako bi do drudih stigao ako me bi prethodmo

stigao do sebe samog? Kako da osvoji tog drugog ako ne istinitošću osvajanja sopstvenog bića?

I pesnici imaju svoj teatar, i galerije, i parter i lože. I to mnogo veći teatar, jer u njemu ne mogu da se iz” broje mesta, I ne može da se vidi publika, a ona je uvek prisutna. Ta publika ne pljeska i ne zviždi, ona nema glas, ali njen glas uvek stiže, Surovo jasan i glasan. Pred tom publikom se uvek nalazi pesnik dok u svome &O” bičku piše stihove. Na nju, na njeno odobravanje ili negodovanje, on tada ne sme da misli, Zbog sebe samog, a na taj način i zbog nje. Potpuno sam, bez osvrtanja i bojažljivog osluškivanja, on stoji pred vratima života. “Teška su i tvrda ta vrata, bez kojih se ne može, Njih treba otvoniti. Dok smo pred njima, mi smo svi prosjaci pred vratima života,

Pred vratima života ja sam prosjak, čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!

Tako kaže Cesarić. Možda tu ima i neke njegove lične preokupacije, Ali, on je sve to rekao jasno i određeno,

i plemenito. Na kraju, ovde nije, za“ &ada, važna sama realizacija, važno je drugo: istinitost njegovog poetskog doživljaja, Njemu se veruje, od prvog do poslednjeg stiha, Njegova životna istina postala je poetskom istinom. On ima ono što je preduslov: moralno poverenje.

Ima mnogih simptoma koji kazuju da kod većine nas nije baš tako, Prosjaci smo pred vratima života jer nismo umeli uvek na njih da zakucamo kako ireba, jer smo se osvrtali oko sebe. Pitali smo se kojom rukom da kucamo, i koliko puta, Bili smo glum” ci koji ne umeju da se zaborave i koji gube unutrašnju svetlost jer će naprežu da dokuče raspoloženje galerije, ili pantera, ili loža. Bilo je zato, posle onih konstrukcija ljubavnih pesama sa Obaveznim traktorom, posle pisanja gorkih strofa &a obaveznim izlazom, nakalemljenom perspektivom, izvesnog nepoverenja od naše galerije do koje nam je, sa tolikim pravom, doista i stalo, za koju, na kraju kra" jeva, jedino i pišemo, Ne samo zato što tako hoćemo, nego zato što druk” – čije ne može đa bude. Kai

Cesarevićeva pesma je izraz jedne poetske istine. Ne kažem da je to 5amo ona, Ima i drugih pesama Ko. su to, ali je ova Cesarevićeva pesmi bar meni, svojim &tihovima, svojo tragikom, simbolično ukazala na ta” vrata života. Tvrda su i teška kažem, ta vrata, i kucamo mi na njih, Kucamo svakodnevno, i kucaćemo još, ali se ona nikad neće otvoriti onoliko koliko želimo ako se budemo GOO n

ljali kojom rukom i koliko puta d kucamo. Byeviake