Književne novine

ao; 1 O = _—__- gNJIŽEVNERNOVINE m DMA 7 gr PESMIK ZVEA | RANTAVKA ERGEJ JESENJ Uz knjiguma A. B. Šimića (Povodom 25-godišnjice njegove smrti)

izbor iz te poezije n: sumnje, na širok |

nego i postaviti sebe, u ono gluvo i prazno vreme, u okvire takvoga življenja i takvoga izgaranja.,

'Da je to upravo tako, da je sve to, kao lirsko dostignuće, posledica i rezultat nesmirene i ranjave savesti, posvedočuju i one Šimićeve pesme nastale 1920 i 1921 godine, u kojima je pevao, istinito i sugestivno, O patnji ljudi kraj kojih je svakodnevno pro- lazio. Te pesme, napisane na temu

P ojava ove malene knjige značiće „za nas, danas, nesumnjivo mnogo. 'U prvom ređu, potsetiće na našu lirsku prošlost, onu prošlost ko. ja se vrlo često zaboravlja, a koja je dala neka đela na koja s pravom možemo da budemo gordi. Lirika A. B. Šimića, tog pesnika slomljenog uđarom smrti tako rano, kao po nekom utvrđenom, osveštalom običaju, ulazi u krug naše savesti i potseća na ono

Lav Zaharov

caja Jesemjinovih pesama na čitalačke mase. Ne veruje se u čitaočevu sposobnost da dobro sagleda i uoči sve aspekte poezije Sergeja Jesenjina i da prihvati ono Što je u njoj najlepše i najdublje.

U jugoslovenskoj prevodmoj književnosti nema mesta takvom stavu

Re.ftanfinović

gova, nevesno pripada dubljoj proč obzira na njihove privlačnote.

Naporm izgaranjem, intenzivnim i, sa tim htenjem da se oslobdtakvoga kakav jeste, paralelninim i tužnim sanjanjem za lefinitivnim preobra-

ostoji termin »jesenjinština«.

Tokom vremena on je izgubio

svoj prvobitni smisao UpOZOrenja na nezdravu atmosferu koju su nekad, uglavnom još za Jesenjinova života, stvarali izvesni njegovi stihovi, prvenstveno oni o pesnikovim kafanskim susretima i pijankama. UOstalom, čak i u danima kad se pojavio u sovjetskom »književnom oplicaju«, taj termin je već uveliko nosl!o

S korenima duboko urasli Jesenjinova zavičaja, 8

vog pesnika dalo je met u presudnom, pre!' nu. Razmah revoluci' Rusijom Sergej · Jesenji: unutarnje doživeo pi

što se volelo i preživljavalo, kr i oz či- e + štva, na temu o suncu tav niz dugih godina. , ženjem, čin, razvijao se ira” a Oj IHONBDi pogledu, o nji- U sebi klicu vlastitog prerastanja u prema Jesenjinu. Nije potrebno -— liričar kome je njego dius našh izražajnih moći i a ; nepravilan, površan, jevtino potce- bilo bi štetno — prećutkivanje Jese- lo u svakom dama

hovim poniženjima i očajavanjima, možda spadaju u najlepše naše lirske stranice nadahnute bedom i gladovanjem vremena, Ima tu nečeg što je zajedničko sa lirikom Miroslava Krleže, izgovorenom na istu temu, ali to nije jedino. Nije to kod A.

iznad svega. , SONE

Od dečačkih stihova do vave pretsmrtne strofe njingradskom hotelu 27 1925 godine, Sergej Jesenjir kroz sve razvojne faze SVO! laštva, liričar u izvornom sm

njinovih zabluđa i nekritično prihva– tanje svake njegove strofe. Posmatrana u svim svojim tokovima, krizama, padovima i uzletima, uz obstranjivanie svih njenih negativnih ispoljava-

Sagledana ovako, iz jedne ipak reRUSO Gdže vremenske i društvene perspektive, ona samo još više d ; 7)

u svojoj pravoj lepoti. 'Gorčina aa 1E umori PL (3 Be VO EDINE · gorča je ustvari, i muka njena biva POI S Roga Tie pe

mučnija, zbo;j | ojtga UMGaUI zboi CORE S

ja, g toga što nas vezuju za jedva i kroz to jadno, tragič-

njivački odnos prema celokupnom stvaralaštvu jednog pesnika koji je veliki, i pored svih 'svojih zabluda i stranputica, Borba protiv raspoloženja i afekata, koju su jedno vreme stvarale „poneke Jesenjinove „pesme,

mogućnoz muku od osame, kroz očaji prigušeno, sumorno

jedan život osuđen na robijanje u zlo- nij izoz 1 je sve, Bi j j slubnom, užasnom krugu negdašnjeg vi drafoj Ja saraoi Lat B. Šimića samo intelektualna preoku- izvitoperila se U Soyleikor POVEO stih. | don u kome su se kretali svi oni OSS gesaiRa? isklju pacija koja se rezultira u nadahnutu POO uini no obož "irajnoj Oea Pe a BO 0. kojin pesnici koji su umeli sebi da post e TRI , nego je * lična, duboko sVO- pojavi po ki i: ce do zore ču me prostitu postave lirsku reč, nego je pojavi, u poluprečutkivanje Sergeja sve do zore čita pesme prostitu'

čivo intr? tipa, drhtavog, senzibilnog,:. Uistinu, on je kao trska naMehur na vođi. Me-

ja psihološka senzacija. Šimićeva pe” sma »Siromahu« kao da je, po tom intenzitetu psihičke senzacije, od au-

i pije 8 banditima. Na dnu Ve: grada on ostaje »poslednji pesnik & la«, pesnik zavičajnog rjazanskog P zaža, belih breza, bronzana lišča, me seca nađ njivom. Selo je za Jesenjina više nego zavičaj — ono je »plaveina· Rusija«. ž Iz te pesnikove ljubavi prema sVvemu zavičajnome, iz te uvek uzbuđe» ne i uzbudljive nadahnutosti „7 onim što se jednom za svagda najdublje urezalo u Jesenjinovo biće, nikla je i jedna velika mana njegove poezi* je. Za tihu lepotu rjazanskog kraja u poeziji Sergeja Jesenjina čvrsto je vezana vekovna zaostalost ruskog se“ la, zaostalost nad kojom se pe: razmežuje do te mere da svesrdno . prihvata i najzastarelije oblike Be05kog života. Jesenjinu kao da godi ta okamenjenost sela koju on naročito toplo ističe kad god govori O svojim neđaćama i nesnalaženju u građu. Po snazi talenta i osobenom tonu

Jesenjina, u potiskivanje njegove poezije na spoređan plan. Termin je, po volji svojih autora, nadživVeo Dpoiave zbog kojih je stvofen — i tako postao jedan od uzroka koji su onemogućili ispravnu ocenu Jesenjinova dela u njegovoj otadžbini.

Odnos „sovjetskih »merodavnih« prema Jesenjinovoj poeziji zasnovan je već poodavno na shvatanju da čitaoce treba držati što je moguće dalje od te poezije. Jesenjin nije omlljen u sovjetskoj izdavačkoj delatnosti, U SSSR izišlo je posle rata samo jedmo izdanje Jesenjinovih pesama 8 tiražom od 57.000 primeraka. Očigleđno je da je taj tiraž znatno ispod stvarnog interesovanja i tražnje, a zanimljivo je da.je Jesenjin štampan u znatmo manjem broju primeraka nego zbirke pesama Isakovskog. Kirganova, Tvardovskog ita. U antologiji »Ruska Sovjetska poezija« (Moskva,

pitanje. Šimić i nije ništa drugo do || jedna mučna noć, sa bledom meseči-

| nom i dalekim zvezdama, noć koja se i ž : | 7 Dydivljavn WE OL ich BOR kojaina sečar je; jBudbinot, tužno biće ora namenjena samom sebi. Zato je daje nikakva odgovora, no samo vra-– | Šimić, nadnet nad provalijom sirotoĆa eho sopstvenoga glasa. Tu, kada je v.nja u gladi, unezveren i usplahiren, sve samotno i sumorno, kađa se nad i napisao na temu o siromasima samo voštanicama ljubi i umire, i kad se nekoliko pesama, očajnički priznava| pokušava da oslobodi od svega što ve- jući svoju nemoć. »Bezdana je DIE“ zuje za takav život kakav je vodio da« — be eži on u pesmi ROS BN ID| Šimić (1899—1925), za onaj život u ko- tum« (1920—1921), i sve što je ispeva0, me A. G. Matoš nije mogao da se smi- tek je »jedan pogled, uzdah. b mw i odmori, u tom, dakle, i takvom i životu, 1 telo sopstveno postaje suvi| Mmmo i nepotrebno. Pesnik će, stravič| mo, ne samo da oseti svoje telo kao | izvor smrti, kao mučki potencijal za | nužne rastanke, nego i kao prepreku, zid, ograđu koja onemogućava sasta- pak sa najboljim i najvrednijim, sa ljudskim i kosmičkim. MTirika A. B. Šimića je, zato, neprehidno izgradnja nad samim SObočn,

Sve ostalo mi izvan pjesme neopjevano :

To mogu samo ćutati. ; (»Post skriptum«)

poetska nemoć. Baisključivo izražaj“ je ujedno i ljud-

Nije to samo rem nije to nemoć nog karaktera. Ona ska nemoć, kap gorčine što se ne mo-

Sergej Jesenjin javlja kao delo o-

nja, ta se poezija gromnog i samosvojnog talenta koji

- mučenje sa sopstvenom ličnošću po- že ništa sa tim fenomenom koji raz- 1948) jedan od njemih sastavljača A. L : stavljenom u zlehude prostore i glu- dire, ubija, zagorčava život i sve nje- Surkov skromno je dodelio sebi sko- kalkad nije znao da izabere pravi stihova Jesenjin je svakako iedan ođ gove lepote. Sve je to jedno trajanje ro isti broj stranica kao i Jesenjinu. · put. trojice najvećih ruskih pesnika OVO" i Maj

ga veka. Zajedno s Blokom kovskim on znatno nadmašuje sve snike koji su se tokom poslednjih deset godina javili u njegovoj ota “bini. Prodorna lirska lepota Jese: novih pesama ne zaklanja mane gova dela, ali opšta ocena toga ne sme se zasnivati na pesnikovu | hićavanju dotrajalim formama ta u selu, niti na njegovim stih o moskovskim krčmama.

Od svežih, naivnih opisnih Dp iz 1910, koje je Jesenjin dao kao naestogodišnjak, od folklorom n nutih strofa iz iste i 1911 godine” senjinov stvaralački razvoj ide |Y“

va vremena. To je lirika raciomali= stički raspoloženog pesnika, izrazito medđitativnog duha, ustvari filozofa, koji pesme piše sa željom da kroz njih đokuči ono što nije mogao da dočara I osvoji u životu. Sve se kođ njega - zato pretvara u uzbudljivu psihološku senzaciju, dugu, sumornu, tešku kao kamen, koja je sva jedno gorenje, jedan tok koji ne treba namušavati, gasiti, zaustavljati. Interpunkcija Šimićevih »Preobraženja«, zato, nije slučajnost ni ekstrem, kao što kod njega nije slobođan stih nikakav znak želje za modđernizmom. Izvesno je da A. B.

Jesenjin je u nas dosta prevođem naročito zaslugom M. M. Pešića, čiji prevodi uglavnom dobro prenose duh i zvučenje Jesenjinove poezije. Jedan

Ovo je ubedljivo sveđočanstvo, jedno u nizu mnogih, o teškoj krizi u sovjetskom „književnom životu. Pod okolnostima te krize i dalje se održava neka Vrsta strahovanja od uti-

bez okončanja. Na tu temu, samo u varijantama, A. B. Šimić se i kasnije vraćao. Ona je bila. njegov bol, opsesija, strah, muha, neizvesnost kao god i smrt koju je nosio u svom telu i koje se grozio, iako je pokušavao, u poslednjim svojim danima, đa se skeptički. pomiri sa njom. I smrt mu se javila kao rastajanje, tužno i strašno, umorno rastajanje od sna i htenja koji su toliko snažni da bivaju upravo realni, postojani. »Pjesma jednom brijegu« ie, zbog toga, nesumnjivo jedna od najtragičnijih pesama lirika A, B. Šimića. Ostaje breg, sused neba, te=

Pjanić: A, B. Bimić

& ___., — Cer

koje ipalduje sreću, jer se odvaja od | banalnog, sumornog, svakidaši približava se zvezda= ma, nebvjanjima visina. (Pesma »Mjesečale zovite me: glas sa zemlje — je moga nebeskoga bića«) I svu, zbog toga, kao letnja mešečina koju se korača sa sopstvenom m na licu, sve je Oopomena dav pređe u prah zvezda, da se bivezdan, vidovit, da se izdigne istamog sebe Šimićeva li-

Vladimir Popović

| j|Olaninski porh

Šimić nije ni hteo ni mogao da ostane rika je ija da se u tome USPe. I . Egluv za pitanja koja je postavljala li- strah, jel gu puste, i gluve, i — „žak kao ćutanje, a ispod njega se pro- K* uznijet krilima mašte, aČki ORAME teratura njegova vremena (pre svega lazi, u nepovrat. Ostaje zanoš, tajna vrh jedan sja u daljini. cem sve produbljenijeg i smelij tr Nj SAO DN okepresioniatička) ali je još, „SM Veja i neevieeOO zvezda, ostaje šapat ljubavi. Postoji Možda je Srjetlost od snijega, ženja Vlastitog izraza kadrog : NJ · izvesnije da o odlazak. I zbog toga . B, a možda tako se čini. potpuno nov način obrađi u lir' i j se kođ tog pesnika rađi (»Put«), Bam' gp tog \ PO a i aya dorhjeno kao nešto najprismije. Napordo S

| 1 Šimić, najboljim svojim pesmama, i jer padakonemo zajedno sa zve- ostati kao pesnik rastajanja, kao pezdama (mnak sa sobom«), i vam= snik, kao glas jednog čoveka „koji je piri se Gavljaju, ruke pružaju, u odlazio sam i neprimećen iz života u noć da du. A. B. Šimić bio je na kome je sve drugo vladalo, šamo ne

I duše od čežnje i sna i tom visu vječito jezđe. Al zalud se podižu s dna: visoko luđuju zvijezde.

Da !' itko-od nas i služi

· pre svega o uočljivo velikoj potrebi da se kroz poeziju otvori, reši kao jednačina koju je život postavio u datom frenutku, između neba i zemlje, da se

sazrevanjem +alenta, folklorn e\č"

menti se povlače ili dobijaju hOV FSH držaj, znatno obogaćen sve određen. jim i sve lepšim JTesenjimovijre

(~ ~ OBN On je, upravo zbog plaho- Po osbenj j vitosti svoje rano probuđene prirode, rubu mi: na rubu nekakve tran= gavest i poštenje. ' 1 Tir : zbog toga što je u sebi nosio mutne scepdentHozafije: a njegova zbir- Onakav život nametnuo je A. B. Ši- DOE be POO selma Dišei OUBRO.. ocade NJ a Otaa »nja« javij i | i - O) GO . „9 Vakid ROTO PR O u bad danas siću HCL TašTBTKB; KledanJOLUL UC i raste gluva dubina? 1925 godine on će reći u svoje Ao apiju

i zlokobne odjeke svoga vremena sa pravom. (i moralnim i poetskim) postavio nekoliko pitanja u oblasti naše lirske egzistencije, Sa još nekima,

biografiji: »Mnogih svojih re, pesama i poema ja bih se sa" voljstvom odrekao, ali one su

zde koje ostaju, promatranje sudbono= snog i upravo sudbinskog čovekovog odlaska u smrt. Odlasci od voljenog,

kao znalnog očajničkog pokušaja ne samoase kaže ono što iznutra gori u n da nas izgori, nego još

O tajno božje visine! I smrt sa pažnjom tu priđe.

oh je ukazao.na razvaline i pukotine Više od |žnak.je jedne plemenite . napuštanja bol od samoće, izvesno, . . | : Ž i žed - : A tko se vrhu i vine | a kao pesnikov put ka ~

vremena kroz koje se živelo i disalo, i Sigurniresne težnje da še OHTE- | nisu tem“ 'koje su zgasle zajedno sa — u blato ponova siđe. vode Rai aa a 10 La Na Jesenjinovom »pukbi ka revolu-

društvom u kome je tavorio Šimić, ali

se one kođ Šimića javljaju kao mora, kao svakodnevni doživljaj, kao senka od koje ne može da se raspozna pra= vi čovekov lik. U njihovom prodđdubljivanju, koje je vođilo i u idealističko snatrenje i gonetanje po nebu, i leži stvaralačka snaga A. B. Šimića i snaga njegovih ostvarenja. A. B. Šimić će ostati pesnik tužnih rastajanja od

životnih lepota i pesnik koji je žuđeo za rastankom od svega što čoveka i njegove duše nije dostojno. Nem i bespomoćan, po sopstvenom priznanju, ostao je pred mnogim pojavama i zbivanjima svog vremena, onog vremena u kome je. morao prebrzo da završi svoj životni i poetski put. Vizionar, sanjar, patnik, u nekoliko najboljih svojih pesama, naročito onih napisanih pred. smrt (pred dan 2 aprila 1925), 'sam je kad to i ne želi. je imatiljudske i umetničke save- A.B. Šimić ostaje uvek prisutan sve-

(Iz »Lirskih minijatura«) sti i va| pa moći ne samo izdržati, dok jednog doba minulog u nepovrat. _

: M aeeeessseeosasoegaooasaoebevaeeeaeeeaaavaaaaaeaaaaee eeeeaaaeeaaoeeaoeeeeaeeoaeoeoeooeeaaeeesaoe eee eeeeaaaeeeeaee2e i

ne od s što je jalovost, glupost, banalnovojom zbirkom »Preobraženja«, bolesni mladi čovek je posveđdoi razglasio u ono vreme (1918—1!da je život kakav je poznavao kav je jedino i mogao da poznaje,tavan i nevredan. Mutni simbol pve lirike, ona mucanja o Novom btu u koji treba već jednom da tputuje, da se odbegne od tih rast:ja (kad je ljubav rastanak, kađa jeterinstvo rastanak, kada ie sve sam znaku i boji rastanka), ti simboli ı mucanja, ma koliko našim godma, danas, izgledaju naivni i utopljdci, ustvari su gorčina jedne krvi i gjedne mučeničke i žive savesti. E-emno, idealističko, mutno, nisu ko. B. Šimića sredstva kojima poe; želi da se nametne, da se načini iresionantnom, nego su sVvedoci jeg žilavog i časnog napora da se pravi pravo pitanje i da se na njegnajzad i odgovori. Trebalo

insistirajući, i rečju i delom, i kao lirik i kao kritičar, na tome da nije sve tako jasno kao što izgleda, i da tajna u izrazu i sadržaju još uvek postoji. Pitanje interpunkcije u stihovi=ma, pitanje belog stiha, slobodne ritmike, pa čak i pitanje simetričnosti stihova, — 6ve to nije kod A. B. Šimića slučajno ni paradno. To je već znak da živimo u trenutku kada su stvari i pitanja mnogo kompleksniji, i kad se više ne može da računa starom računicom. Šimić je doprineo svojim lirskim opusom, koji je delo neverovatnog pregalaštva i retke autokritičnosti, da se naš lirski jezik učini još bližim i stvarnijim, pokretnijim, jiako je kođ njega ostalo uvek nečeg pomalo mesečarskog, vazdušastog, preartističkog. Matošev sonet, kao literarna novina datog tre-

nutka, i to veoma uticajna, a napose i lirika što je prethodila klanici prve imperijalističke vojne, bivaju, u ođdnosu ma liriku A. B. Šimića i dru-

Ko uznijet krilima. mašte, vrh jeđan sja u daljini. Možda je svjetlost od snijega, a možđa tako se čini.

Ja sam mu sudbinu spozno, kakovu niste još sreli:

sam je i onda kad nije, sam je kad to i ne želi.

krivudanja, mnogo gosobenjaštva misticizma nametnutog samim du sela utonulog u tvrđokornu prošlost/

Ima iz toga perioda i pesama koje. spadaju među najbolie u čitavom pe“ snikovom stvaralaštvu, kao što je, m primer, potresna, potpuno nova || svojoj lirskoj 'mtonaciji »Pesma | kučki« (1915 E.) koja jednom malo igsečku iz seoskog života daje duibol/ čovečan smisao.

»U godinama revolucije bio potpuno na strani Oktobra, li sve shvatao na svoj način: sel , — kaže Jesenjin u svojoj kratkoj al tobiografiji. Sedmogodišnji period Oktobarske revolucije do pesnikovć smrti najznačajniji je i najobilniji njegovom delu. Kao što ie već reče no, bilo ie tu survavanja i lutanja be: pućčem, ali u tim godinama Jesenjin napisao ono na čemu se pretežno za va njegova pesnička veličina. OV' prigodnom osvrtu nije cili da an zira snažne revolucionarne, iz Sima oduševljenja crpljene sadržaje Jemn njinovog »Lenjina«, »Balade o dvay

ciji« bilo je, razume se, vrlo ya i

Da li se prezire za to,

il sam je prezira vrijedan? Da 1' svijet mu ništav se čini sa visa onoga gledan?

sa, Sz

Ne znam, što o sebi sudi božanstvo to u visini.

Al nekuđ sve mu je ravno ko i naš mrmor u tmini.

Ja sam mu sudbinu spozno, kakovu niste još sreli: sam je i onda kad nije,

#202%00404%0000%%000000400000000%0090%0%90090000940%00000000000000%% 2.

u seoskzadruzi, na industriskom ili građevitom radilištu i na svakom drugomistu gde čujemo pretstavnike govc ovih krajeva — ispitivaču će pruž prilike da se u to uveri. Jezik snmenja i u mnogo čemu će se menjatirže ili sporije, ali u ovom smislu | po odnosu dugih i kratkih slogova tim u vezi u smislu akcenatskihdnosa) — sistem, Vukove akcentuae u narodnom jeziku ostaje nepromien, i nema vidnih znakova da će si u budućnosti u tom smislu menjat!Ako je to tako, a tako je, onda se tome mora vođiti računa pri pokušama da se ozvaniče novine u našem njiževnom izgovoru.

Drugi Potrebno je osluškivati govorni jzik haših obrazovanih ljudi koji suod dhtinjstva poneli svoj akcenat s kvahtitetom Vukova, knji-

ga razvitka gubi đužine (čak će poneko reći da se skraćuju i akcentske dužine), đa današnjem tempu života ne odgovara ni tempo govora Vukovih viemena, pa zajedno s tim ni đužine

y slogova. Sa takvim i sličnim konstatacijama se tretiraju pitanja našeg književnog izgovora u novije vreme i u našoj štampi (vidi, između ostalog, One St. Vinavera: »O melodiji naeg govormmog jezika«, Mladost, Beograd 1950).

Ostavljajući za druge prilike (i na drugim mestima u našoj stručnoj literaturi) da se detaljnije pozabavimo analizom činjenica za izvođenje sigurnijih zakjučaka koje nam traže današnji problemi književnog akcenta, ovđe bismo_ hteli, povođom pitanja kvantiteta slogova u našem književnom izgovoru, đa ukažemo na nekoliko momoanata važnih za sigurniju orijentaciju onima koji dodiruju ovu oblast u posmatranju i proučavanju našeg savremenog književnog jezika.

ževnog izgovora i ispitivati da li oni menjaju govomu infonaciju u pravcu gubljenja neakeentova ih dužina, Sadanje stanje mm pokazuje da i tu

može se računati da školovan čovek ostaje sa svojim domaćim izgovorom dugih slogova. Mogli bismo reći, ako izuzmemo ljuđe koji su se bavili pozorištem, retko gde i kad možemo osetiti govorne promene u kvantitetu i akcentu. Takav je slučaj i sa ljudima neknjiževni izgovor menjali u smislu književnog. -— Na taj način se može utvrditi da naši kulturni centri koji nisu izloženi jačem zo..a periferiskih, neknjiževnih akcenatskih sistema, Zadržavaju svoj akcenatski sistem neizmenjen i da u najvećoj većini slučasistemom sređinama ne trpe izmene svoga akcenatskog iz-

govora. U tretiranju OVOB našeg proimati u

koji su svoj

uticaju govora iz

ieva ljudi sa književnim 'akcenta živeći i u drugim

blema ovo se osobito mora vidu.

Treće. U beograđskom

govornom šarenilu odražava se veoma jak uticaj istočno i iužnosrbijanskih govora (sa potpuno izgubljenim dužinama), i

tamo dužine), pa ćete videti đa se tu ne mogu uhvntiti pravilne linije jednog sistema koji je utvrđen, ili koji se utvrđuje. Ne možemo znati zašto je dužina nekad izgubljena, zašto se nekađ i ı kojim pozicijama (pod kakvim uslovima) čuva, koje biste govorne kategorije oblika obeležili sačuvanim dužinama a koje ne itd. Ne bi mnogo lakše išlo ni kad bi se htelo da se ozvaniči izgovor bez 6vih razlika u neakcentovanom kvantitetu slogova, jer kako kad i kako kođ koga glumca, dužina u izgovoru ima. Njih bi se mnogome od njih bilo teže Osloboditi nego da se prime potpuno pravilno kvantiteti književnog izgovora. — Nije tempo života ni na beo-

jedno s drugim kalemi književne akcentuacije. |

Četvrto. Naš se dijalog, dački i dramski,

gradski govor toliko uticao koliko se u njemu kaleme jedan na drugi razni neknjiževni izgovori i koliko se sve to na sitsem

i pripovegradi na osnovama govornih konsturkcija koje su izgra~

pustiti. Kad beogradski glumac ovde izgovori suze sa kratkim e, onda dobijamo i po smislu drukčiji i emosionalno slabiji izraz — i glumac je,

svakako, u tom slučaju izneverio pisca. i Ispitajmo sad da li se menja ova izražajna konstrukcija u našem jeziku, u narođu naših središnjih govora, u književnom izrazu, koji nosi sa sobom i kvantitet, pored ostalog, i kao diferencijalni znak za značenje jednog padežnog oblika. Beogradski glumac ovde piščevu stvar može menjati zato što stoji pod uticajem onih naših govora koji su načeli ili koji 6u u dobroj meri izgubili padežnu sistemu koja je čvrsta, jednako čvrsta i u novijem društvenom yrazvitku u našem književnom jeziku. Ako pustite beogradskog glumca da izgovara kvanti-

tete slogova kako hoće, onda ste u mnogo čemu poremetili i oštetili negde emocionalne negde smisaone i emocionalne mogućnosti u sistemu

setšestorici« i drugih pesama, u k y ma se »poslednji pesnik sela« odvi« od svog zavičajnog Konstantinova„i di Oktobarsku revoluciju u svoj noj moći, a ne samo iz seoske pektive. i . Prošavši kroz kratak period disk sija o takozvanom »imažinizm! | ji je sklepan na brzu ruku u izbijanja i nestajanja raznih form" stičkih književnih »pokreta«, odluči odbacivši formalizam, Jesenjin dvadesetim godinama daje i 8 najsavršenija mala dela od DOO strofa. Teško je naći u čitavoj ruski lirici pesme koje bi bile tako uverlj vo i neposredno upućene čoveku ona Jesenjinova »Ne žalim, ne z vem, ne plačem«, »Sve će proći k. s belih jabuka kad ...«i ge iz 1924 i 1925 godine. f O životu Sergeja Jesenjina pis je možđa ji više nego o njegovu deli mnogo je važnije to da Jesenjin, onim što je: kod njega najbolje im pesama za sve ljude. : ji

ae

ava

Prvo. U razmatranju činjenica na nema znakova koji bi ocrtavali izra- drugih srbijanskih govora stare ak- našeg književnog izraza, i u mnogo đene u narodnom govornom jeziku, a

kojima treba rasvetljavati naš pro- zite tendencije ia govorni jezik đoživ- | centuacije (sa delimično, ili ne sasvim, a Oe Sa ri blem potrebno je ispitati jesu li i ljava ikakve promene u akcenatskom izgubljenim . neakcentovanim dužina- te se konstrukcije ni Poodrnoka Bo- | Semu "pisanijizraz | TISEGVe govorno govori). voru ni književnosti ne menjaju Oblikovanje na sceni ide u raskorak.

ms, napr. Wrosovsko-resavski Beogradeki! izgovor, |) Onome kako se on očituje u govornom jeziku, čini nam se, iobre većine stanovištva, ne mož* pretstavljati ni približno ujednačem akcentski sistem. On može tu i tamo uticati na promenu izgovora i kod onih ljudi koji svoj govor u toj sredini menjaju, ali on teško može poslužiti kao osnova da se na njemu

sislemu koji sa sobom nosi kvantitet kao vidno obeležje. Naši pređavači sa ove jezične teritorije, slušajmo ih, izgovarajn duge slogove u svim akcena{iskim kategorijama onako kako su se oni izgovarali i ranije. U govoru današnje” Sarajeva, na primer, čovek ne može, ni kad sluša školovane ljude koji su gođinama *iveli u drugim kulturnim centrima, primetiti da se

koliko su govori središnje oblasti našega na”odnog jezika, na kojima je zasnovan i književni akcenatski si stem, u novijem tempu života, zahvaćeni procesom gubljenja kvantiteta slogova. — Stalno osluškujući govorni jezik ljudi iz krajeva Bosne i Hercegovine, Sandžaka, Zapadne Srbije (u ovom pogledu mogu doći u obzir i

Biće najbolje, kad smo se već OZbiljnije počeli zanimati pitanjem naše govorne reči, dđa problem kvantiteta uzmemo u ošnovnim linijama kao rešenu stvar, i da pomognemo našim glumcima da u tom pogledu usvoje i savladaju pravilan izgovor. Argumen•

tako lako ni tako brzo kako bi neko mogao pretipostaviti posmatrajući jezik odvojen od čoveka koji ga gradi i koji ga menja. Nasleđene konstrukcije izraza ostaju nekad nepromenjene ad davnih vremena i pored novih koje ih mogu zamenjivati po značenju. Stariji i noviji sklopovi izvaza ukrštaju se, mešaju međusobno,

| i

žk crnogorski govori sa starom akcentuai cijom), mi ne primećujemo da se od- menja odnos dugih i. kratkih slogo gradi nov sistem književne akcentua- dajući bogatije mogućnosti izraza za ti sa kojima se ovaj problem počeo \ nos kvantiteta slogova i u čemu me- Va. U beogradskoj i u kojoj drugoj cije. Danažnji izgovor weogradskih po- | emocionalno bojenje našeg misaonog tretirati, čini nam se, mogu samo une1 nja. Tempo života može menjati into- sredini pojed:nci mogu svojim govo- zorišta to može sasvim lepo pokaza- sadržaja za smisaono nijansiranje · ti zab i voditi st ti t naciju rečenice, izgovor može biti uop- rom pokazati izvesne promene, što t' Podvrgnite analizi izgovor beograd- našeg iz”3%a, Recimo da naš pisac na- :-O DMD POO ONO i ICRIIBI, g1, šte brži, ali dužine ostaju dužine sa svakako zavisi od društvene sredine skih glumaca, i onih van Beograda piše: tvr” je ·- suze neće bustith.on lBnjajući našu.| pRčnJU od mnogih \ svojom izrazitom razlikom prema u kojoj se čovek dugo kretao, ~- ali koji pod nticajem beogradske glume „ovaj izraz daje emocionalno jače nego Važnih problema koji u našoj kulturi , kratkim slogovima. I današnji govor sa jednim procentom velike većine menjaju svoj izgovor (skraćujući tu i što bi bilo kad bi rekao; suzu neće „govornog jezika traže što brža rešenja. Predrag Milosavlj

%