Književne novine

' GODINA IV BROJ 4

o

-)

· Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-098 Ađministracija:

Kardeljeva 31, tel 24-001

KUL

TURU

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDBLJNO

RAZGOVORI O KNJIŽEVNOSTI

En Fincit

Kape esto se čuje na račun naše savre-

č mene književnosti i naših književnika reč nemilosrđne optužbe: da zaostaje za neizmernim bogatstvom stvamuosti, da je štura u svojim tražemjima i ostvarenjima, da ne ulazi dovoljno studiomo i s potrebnim intenzitetom u analizu istoriskog procesa našeg vremena „da nije htela, nije umela ili nije mogla da sagleda pravo lice našeg čoveka u buri revolucionanmnih dana. Kako tu misao pomavljaju mnogi ljudi, s najrazličitijim intenmcijama i često sasvim oprečnih shvatanja, ona je već postala, u brzoj dmuštvenoj oirulaciji, jedna vrsta floskule bez određenog intelektualnog pokrića, Njome se obično ne kauje nikakva misao o htenjima i tendđemcijama naših 6eavremenih književnih ostvarenja; u njoj najčešće nema ni brige za daljni razvitak „umetničke reči, mi ]jubavi za već realizovana na&bojanja; u njoj se oseća reski prizvuk jedne osude bez priziva, „donesene hladno i po umapredđ stvorenom ubeđenju. Reklo bi se: kao da se sudija, srećan u ulozi koje se „primio, divi Svojoj. mudđroj i neumitnoj pravedmosti, T baš zato je ta fraza u obliku presude ostala bez intelektualne strasti, bez analitičke prođubljenosti, bez mzamoša i gorčime uzbuđemog srca.

U tonu kojim se ta osuda najčešće kazuje, u &lobodnim razgovori" ma o književnosti, knije še jedno grubo predubeđenje: da samo stvaranje materijalnih „preduslova za razvital Rkulture, dok još proces realizacije traje, mora dđa urođi brzim i efikasnim plodom i na polju umetnosti: maprošto po formuli »određema materijama osnova W«tvara određemu društvemm supersfrukturu«. „Ako damas kod nas tako nije, i pored evih »materijalnih preduslova« — nije, to svi dobro znamo! — onda je u pitanju (i takvu sam logičku aberaciju već čuo u razgovorima) »samo Subjektivna krivica«...

Kada bi se u taj vrlo osetljiv pro-

u lem, o. uslovima. egzistencije kulture. __ dO naci i objektivni razlozi. RX: 20 ae iiTa11G a Olon Žar OR SME · vvijenim sredinama sbvaralački poziv

u jednoj kontraverzi s lakoćom moglo da se pozove na istoriju. da se ispita i amalizom raščlani pojam »maferijalmih uslova«, đa se pokuša #utvrditi relativna samostalnost zakona koji vlađaju i određuju puteve i načine nastajanja, uzgora i propadamja umeflmosti u društvu. No da li bi nam, posle jedme. fakve učene rasprave, postalo jasnije pitamje: zašto naša savremema književnost kao celima, i u njoj, na prvom mestu, veliki rođovi, romam i drama, nema ni onu raznovrsnost, ni ono bogatstvo, mi omnj intenzitet, koje bismo mi, baš zbog svoje ljubavi za kmjiževnost i KkultuTu, tako rađosno dočekali?

Mnogo jednostavniji i prirodmjji bi bio put jeđne ozbiline i savesno vođene ankete, ili jedne drugarske, otvorene diskušije o svim konkretnim oblicima i izrazima našeg književnog života, o svim „problemima na koje književnici nagaze u procesu svoga 6tvaralačkog rađa. U takvom jednom udruženom napom da se sagledaju svi činioci koji uslovljavaju i stvaralački rađ pojedinaca i.književni život u celimi, lako bi bilo odvojiti subjektivna zastranjivanja i individualne osobemosti pojedinih mišljenja od objektivne analize uslova. koji pospešuju ili koče dalji razvitak književnosti, Odavno je već uočena, bar u ređovima Kmjiževnika, jedna naoko vrlo čudna pojava: đa se u našim književnim delima (pesmama, pripovetkama, romanima, dramama. esejima itd.) neuporedivo skromnije i bojažljivije govori o osnovnim psihološkim, moralnim i socijalmim problemima našeg novog društva, nego što se to čini inače, u privatnim i javnim razgovorima književnika „kađa su baš ti problemi gotovo uvek u središtu interesovamja i razmatranja. Smelost koja odlikuje kazanu reč, gotovo uvek međosštaje napisanoj reči. PostoDi u tom pogledu i kođ najautentičnijih stvaralaca, dakle onih koji se 5 verom predaju svojoj viziji čoveka i života, izvesna bojazan da ne izvitopere živu stvarnost, koja im, u brzom foku svojih mena i preobražaja, izmiče adređenoji i pouzđamoj opšervic:ji. Postoji fakođer i izveštan strah od svojih sopstvenih zapažanja, misli i osećanja, čak i kađ mr najdublji i

Gustav Krklec

najličniji, strah da se smisao &ubjektivnog umetničkog odraza ne podudara sa smislom objektivnog toka zbivanja u čoveku i društvu. Kod najboljih, koji u umetnosti nikad ne špekulišu „taj strah je uglavnom posledica Svešti o umetnosti kao moralnom činu, posleđica osećanja odgovornosti književnika pred sobom i pred društvom. Kod onih slabijih i najslabijih, koji ne osluškuju samo glas svoga saznanja, nego se orijentišu prema vladajućim orijentacijama, jer ni sami ne veruju u otknivalačku sposobmost svoga falenfa, javlja se i jedna posebna vrsta straha, neđostojna pravih .umetnika, strah od neuspeha i odgovomrmosti... Pomanjkanje takve krajnje stvaralačke hrabrosti u pronicanmju i umetničkom fiksiramju psiholoških, moralnih i društvenih problema našeg vremena živo še ošeća u našoj savremenoj kmjiževnoj praksi. Bez te hrabrosti, međutim, svaki napor je uzaludam: vrata života ostaju zatvorena, velike tajne bića i opstanka nepristupačne. Samo pošteno mišljena misao, zasnovana na dubokom iskuštvu u traženju i proživljavanju istine, koja neguje, razvija i organizuje naše najdublje emocije i naša najpolresnija saznanja, može se uobličiti u umetničko delo. Reklo bi se da naša savreme–na književnost, ako izuzmemo nekoliko moćnih Wtvaralaca, prenebregava i zaobilazi baš takve misli i takva osećanja. Kao da se pisci boje, kao da beže baš od onoga što je bilo, što jeste i Što će ostati najtrajnžja materija umetničkog dela.

Tom nepoverenju u snagu svoga talenta i moć svoje misli mogu se vrlo lako naći i objektivni razlozi ra-

nije poziv usamljena čoveka, i on i njegovo delo su nerazdvojni deo jedne društvene sređine koja živi u adređenoj kulturnoj klimi. Za svoju misao i svoje osećanje, i kad su najsubjektivniji, on nalazi potsticaja u svojoj neposrednoj okolini, on ih svakodnevno proverava i oštri u poređenju, suprefstavljanju i &udananju s dmrugim, tako brojnim i tako individualno obeležemim wistemima mišljenja i osećamja, Kod nas je dosad, umetnik po pravilu bio svet u sebi i svet za sebe, izdvojen iz društva baš po onome što je u njemu bilo umetničko, Posledice te izolovanosti umetnika od živog sveta ljudi za koje on piše i od kojih on čeka da ga razumeju, još uvek &e, i danas još, posle radikalne promene u shvatanju književnosti i književnika, koje je donela „revolucija, mogu da nazru i prate. Umetnik je kod nas još uvek bez svoga određenog društvenog ambijenta, on još uvek nema čvrsto socijalno tle pod nogama. Kao i sve biljke nežnijeg tkiva i osetljivije prirođe, koje zahtevaju dobro hranjenu zemlju i pogodno podneblje, i umetnost mora da ima društvenu sredinu koja je nađahnuta ljubavlju i razumevanjem za umemmičke polhvate. i

U našoj socijalističkoj stvarnosti stvaraju se svi potrebni uslovi za formiranje takvog društva. Ono je već danas, u procesu svoga nastajanja. Zajedno s njim rodiće se i umetnik novog društva, rodiće se i naša nova umetnost. Pomoći &svim svojim Ssposobnostima, sugesftiijom, analizom, kri-

tikom, stvaralačkom „prečju, rađanje takvog novog čoveka i stvaranje ta-

kvog novog društva, da bi se ubrzali i olakašli porođajni bolovi, to ustvari mači, danas, boriti se za pravu i istinsku umetnost, za mogućnost postojanja i društvenog delovanja pravog i istinskog umetnika,

~ ~ ~“—ž<Z———

Guslara retoh Bio je slijep. Al reče: Sinko, život je lijep!

Zbunih se maiko.

— Vidjet ćeš, sinko, kad buđeš slijep!

(1951)

~:teA-—“—IIIIg!"wI,d. . ~—”_ de ~ ——

ZOO. SO Zar zbilja lijep?

„naših prom:inentnijih

o : NE ada, •

: Ću - aaa

SPa

Dušan Ristić: Ilustracija za Držićevog

»Dunđa Maroja« u izđanju »Jlugoslovenske

knj ige«

"IT IVOR OV Par" asa praeoea

ŽASTO“ RČERAK |

Zašto večeras mora da pada kiša ova

sura?

Zašto večeras mora vetar — kurjak da zavija? Sigurno se noćas sprema u celom svetu bura, sigurno u mome gradu košava grane savija,

Zašto se noćas po nebu igraju munje? 3 · Da 1 zmto Što su nam munje same u „grudima? i Ili da bi strašnije pod bleskom naraslo crno žbunje, '

te sluinje crne u ljudima.

Zašto večeras kiša ne prestaje da rominja,

kad i onako plaču sve oči,

„mulne i maglene.

Zašto večeras nebo ne prestaje da plaminja dok gori Užice, i pršte vatre paklene?

KNJČEVNI SAVJET — VELIKA SPVARALAČKA NOVINA

(Crtež Džumhura) NIKA MILIČEVIĆ

Ti nekim republičkim ızdavač-

kim preduzećima postojali su

i djelovalj i dosađa Književni savjeti kao stalna tijela o čijem je sudu i ocjeni zavisilo koja će i kakva djela naše savremene književnosti biti objavljena i kako će njihovi autori, u okviru Uredbe o honorarima, biii nagrađeni. Dakako da su ova fijela, s obzirom na visoku odgovornost svoOje funkcije u našem kulturnom Žživofu, bila isključivo sastavljena od siručnjaka u stvarima književnosti.

Bilo je, međutim, izdavačkih predđuzeća i bez ikakvih književnih savjeta; ona su, za svaki konkretni slučaj, tražila stručno mišljenje od ljudi iz svoje sredine i bez naročitog obzira na to koliko je koji od njih svojim dosađanjim rađom csposobljen da bude mjerođavan u delikalnim Kknjiževnim pitanjima. Zato se i dešavalo da pored ozbiljnijih priloga našoj savre-~

—————ı:—:--—----- ———

menoj književnosti izlaze tolike zbirke stihova koje ne nalaze prođu, pozorišni komađi pisani isključivo za scenu a bez prethodne verifikacize na sceni, eseji u javnosti slabo, poznatih pisaca i sl, S druge strane, bilo je i takvih slučajeva gdje su ta preduzeća za Jedno te isto djelo nabavljena cijela niz mišljenja, da bi, na koncu, ostala bez ikakve orijentacije.

Obrazovanje stalnih književnih savjeta pri svim republičkim i ostalim izdavačkim preduzećima, savjeta u kojima će biti okupljeni u najvišoj mjeTi provjereni znalci književnih bitanja, velika je i stvaralačka novina u eri naše socijalističke demokratizacije. i

Rezultati rada dosadašnjih književnih savjeta bili bi za našu kulturu kudikamo značajniji da njihovi reTerati nijesu ostajali u arhivama izdavačkih preduzeća. Zar nijesu, koliko se dobro sječamo, Srpska književna zadruga, Matica srpska i Matica hrvatska u svoje vrijeme njegovale u osnovi vrlo zdravu praksu objavljivanja stručnih referata o svojim izdanjima? Kod nas čak ni pozitivni referati o pojedinim djelima nijesu objavljivani, makar kao predgovori.

Objavljivanje referata književnih savjeta, objavljivanje pod svaku cijenu, bilo u književnim časopisima, bilo u vidu predgovora, bilo pak u | posebnim edicijama izdavačkih preduzeća nesumnjivo će znatno obogatiti našu kulturu, oživjeti našu književnu | kritiku, koja će evoj rad zasnivati na

temeljnoj, svestranoj analizi književ-

nih djela, otsiraniti sa tog područja kritikastre i shematičare raznih fela,

onemogućiti u Rkorijenu svaki trag klikaških zavjera i ahbabske bolećivosfi, Samo tako će sveko novo izdanje u našoj; javnosh biti pravilno i živo zapaženo, samo tako ćemo stvoriti našoj savremenoj književnosti istinski Tadozna]u čitalačku publiku. ;

m ——' —_–_–ČC II r ———==z—

PRIMERAK 4 DINARA Ca.

FILMSKA ADAPTACIJA DRAMSKIH I MUZIČKOSCENSKIH DELA

anas se kod nas mnogo piše i

D govori o problemima odnosa iz-

ražajnih sredstava pozorišne i filmske umetnosti. I ne bez razloga: pored opšteg, principijelnog značaja rešenja ovih problema za razvoj”'obeju pomenutih dramskih umetnosti, kod nas je ta pitanja zaoštrio još i sam razvoj našeg mladog umetničkog filma, u kome često nailazimo na vidne ostatke »pozorišnog manirizma« u režiji i glumi. Zato, iako je u drugim zemljama sa razvijenijom filmskom industrijom diskusija o »samostalnosti« filmske umetnosti već odavno zamrla, kod nas se ipak još oseća potreba da se putem štampe i žive reči objašnjavaju specifičnosti obe umetnosti, kako bi se u budućnosti stvarala kvalitetnija filmska i pozorišna ostvarenja.

Naročito su revnosni filmski stručnjaci koji se tmude da javnosti objasne principe svoje umetnosti i specifičnost njenog originalnog izražajnog jezika. Pri tome jeđan deo ovih stručnjaka — naravno savesniji — ne pristupa tome poslu šablonski, sa predubeđenjima, trudeći se samo da pronađe što više različnosti između filma i pozorišta, te da fime »dokumentuje« »samostalnost« filma i njegovu umetničku nezavisnost — kako to, na primer, čini drugi deo filmskih stručnjaka, nažalost mnogobrojniji — već se trudi da te veze svestrano ispita i da filmskim radnicima pomogne u a– daptaciji najrazličitijih literarnih vrsta i rodova, tumačeći te veze u skladu sa osnovnim sadržajnim i slilskim karakteristikama adaptiranog literarnog dela. Jer jasno je đa samo naglašavanje suštinskih razlika između filma i pozorišta nije dovoljno da problem njihovog odnosa osvetli i u Onim slučajevima kada naročite okolnosti diktiraju da se o tim vezama poveđe više računa, te da se tempo i dinamika. filmske radnje uskladi sa stilskim karakteristikama dela koje se prenosi na filmsku traku. Naravno da niko neće u tome otići u krajnost i zahtevati uldidđanje najelementar-

'nijih bitnosti filma, jer bi u tome d

slučaju preporučivao neku nespretnu fuziju dvaju, doduše srodnih, ali ipak samosfalnih umetničkih rodova. Dođuše, ne rađi se ovđe o jednom problemu koji je ušao u udžbenike kao rešen. Nažalost još je puno pozorišnih i filmskih reditelja koji se nimalo ne trude da nam realizuju scenske zamisli nekog klasičara u onom stilskom obliku Moji je karakterističan za njega i njegovo doba, dopuštajući jedino da se začeta ideja nekog za njegovo vreme napređnijeg načina inscenacije razvije bolje i uobliči pomoću savremenih scenskih uređaja. Naprotiv, obilno koristeći sva raspoloživa tehnička sredstva oni se u inscenaciji sasvim prepuštaju razmahu svoje »slobodne fa:ntazije« unoseći katkađa u svoje realizacije autoru sasvim strane stilske elemente, zbog čega nam delo ipak ne izgleda »bliže« i »savremenije«, već samo režija nespretnija i nedoslednija. Ovde se naravno radi isključivo o načelnom stavu prema rešavanju scenskih problema u vezi sa realizacijom nekog specifično pozorišnog scenskog dela (klasična stihovana drama, klasični balet, opereta ili opera sa »numerama«) te se fime niukoliko ne sputava stvaralačka mašta ni pozorišnog ni filmskog režisera. Ona ima u uslovima opštih karakteristika stila i vremena u kome je delo postalo dovoljno mogućnosti za stvaralački razmah. Radi se pre svega o izbegavanju manirizma u primenjivanju ovih ili onih tehničkih mogućnosti savremene pozorišne scene ili savremenog filma, o osećanju mere u razvijanju svih izražajnih elemenata dela (dramskog, poetskog, „muzičkog, igračkog itd.) o zahtevu đa na sceni ili filmskom platnu gledamo Šekspira, Marloa, Korneja ili Molijera u originalu, a ne u savremenoj »transpoziciji«. To su uglavnom bile misli koje su ležale u osnovi moga članka o »nekim problemima pozorišne i filmske režije opere (pisanog povođom izvođenja italijanskog filma-opere »Rigo·: letos od Đuzepe Verdija u bcogradskim bioskopima a obnovljenog u ovogedišnjem 30-om broju »Knliževnih novina«). U njemu sam izložio neka z9pažanja u vezi sa dobrim'.i lošim stranama onakvog načina reži. je opere na filmu koje je sproveo itn-. lijanski režiser Rarmine Galone. vezujući se, naime, u svojoj režiji potpuno za scemu Rimske opere i obnavljajući time nepuštenu praksu »snilmljenog pozorišta« (sa izvesnirnm iusavršavanjima ovog oblika filmske režije). Smatrso sam da se i kod nas mogu ostvobriti slični pokušnji sn!ma-– nja nekog muzičko-scenskog dels i da će diskusija o tom problemu možda nekad biti i od praktične koriz:tt Naravno, ođmah mi je bilo jasao da še ne rađi ni o kakvom jednostavnom pitanju (to dokazuju i nastojanja Galonea) pitanju koje se može do kraja rešiti u okviru tako kratkog članka, kakav je bio članak o »Rigoletu«. Takav članak 1le samo mogao da postavi problem i da, u prvom redu među filmskim stručnjacima, potstakne diskusiju o njemu, Pa ipak upravo je sa te strane došlo nerazu-

- smislu rečenice. Stil

da sam elemne

mevanje sadržine toga članka, što naravno samu diskusiju nije pomerilo s mesta.

Naime, u petom broju lista »Film« Lj. R. osvrće se na pomenuti članak o »Rigoletu«. Lj.R. mi, isključivo na osnovu izlaganja u prVoj alineji članka, zamerašto se u ekranizaciji dramskog dela zalažem za vraćanje na pozicije »snimljenog pozorišta«, za koje autor kaže da su prevaziđene. Međutim, ovđe je »Lj. R.« u svojoj zamerci udario na otvorena vrata, što je naravno posledica nedovoljno proučenog teksta koji kritikuje. S obzirom na to da mu ništa ne daje za pravo da izolovano posmatra ma koji deo nekog članka pisac osvrta »Crno-belo« morao je uzeti u obzir i ostali deo dopisa o »Rigoletu« a ne samo uvod jer bi onda našao da se ja ni u kom slučaju ne zalažem za »snimljeno pozorište« a naročito ne u tako bukvalnom smislu, kako to misli Li. R. Citiram pretposlednji pasus svoga članka u kome govorim o negativnim stranama potpune podređenosti filmske režije pozorišnoj sceni:

»Ali, s druge strane, režiser Galone je preterao u podređivanju pozorišnoj sceni. On se potpuno poverio pozorišnom osvetljenju, čak i šminki i kulisama „Vaya A stavljanjem u prvi plan na pozorišni način našminkanog glumca ili detalja kulisa osećali smo se kao da operu gledamo kroz neku pukotinu na kulisama iza scene,«

Dakle zahtev za »snimljenim pozo« rištem« u kome ne bi bilo ni kulisa, ni pozorišne šminke, ni pozonišnog osvetljenja ni — adekvatno tome »pojačane« pozorišne gestikulacije i mimike itd. — nije li to upravo zahtev za doslednom filmskom realizacijom opere? Napominjem da se ovde ne radi ni u kom slučaju o nekakvim »korekturama« pozorišne režije »naprednijom« filmskom tehnikom — kako to misli Lj. R. To bi isto tako bilo kao kada bi se vajarstvo smatralo tehnički naprednijom umetnošću od slikarstva, zato što. vajarska. dela imažkw trt: imenzije, a slikarska samo dve, Ovde se rađi samo o ukidanju nekih najvažnijih bitnosti pozorišne režije, koje su u odnosu na izražajna sredstva filma kvalitativno drukčije, a” me nesavršenije,. Jeste, filmskom radniku može izgledati primitivna pozorišna šminka i kulise, jer ih on odmah posmatra u velikom planu, pod osvetljenjem koje snažno osvetljava glumca i scenu. No najveći deo sale u pozorištu gleda komađ iz priličnog rastojanja i u skladu sa tom činjenicom razvijana su i izražajna &redstva pozorišta. Zato Lj. R. nema prava da u objašnjenju mojih ovakvog shvatanja može konstatovati da ključ za rešenje problema prenošenja dramskog dela na film leži u poštovanju osnovnih načela pozorišne režije (az izvesno korišćenje kinematografske tehnike podvukao — D. P.) pošto, prvo u članku nije bilo reči o dramskim delima uopšte, već samo o dvema stihovanim Šekspirovim tragedijama (»Hamlet« i »Romeo i Julija«) i pošto se, drugo, ne radi, kako rekoh o »korigovanju« pozorišta filmskom tehnikom, već pre (ako ćemo se zadržati na vrlo neSspretnom izrazu — »korigovati«) o »korigovanju« filmske režije pozoriš=, nom. U kome smislu? U tome da se ne »ubrza tempo rađaje, niti da se suviše pokretljivom kamerom istaknu dđetalji na štetu celine« (u klasi | dramskim i muzičko-scenskim „deli- ma); da se »kombinovanjem brzog snimanja detalja paralelno sa dava-_ njem celine stvori (režiser — D., 347 vizuelno isti utisak veličanstvenosti koji je davala muzika (u horskim sceMO SOOSe — D. P\,«; da se ne „desi.

a slušamo ceo hor a gled, bei lica« (zbog Škoro SltlječiVOw snimanja detalja u. ) ibd. Dakle članku je dosta jasno Itake u. kome se smislu tretiraju odmosi pomvoriš-"

ne i filmske režije u m fil--. movima, Isto tako Jamo Je da se na” rađi ni o kakvim »koroe} Mare Ca

&matrao da u »Romeu ı Juliji« treba, sačuvati s+til renesansne pozorišne scene« da se time još jednom zalažamo, za »swimljeno pozorište«. Jasmo je: oy= de se opet rađi! o pogrešno shvaćenom Tenesansne pozorišne scene potpuno je moguće ostvariti i na film, a ne samo na đa= skama pozornice „Tu se baš lepo vidi · i povorišne i d“ shvatio kao stilske osobemosti klasičnih dele (| muezičko-scemslrih> Iz svega ovoga vidi se da se problem adaptacije izvemuih pozorišnih dela nikako ne može posmatrali sa »cru = belih« pozicija uprošćavanja i šablon. skog gledanja (»nezavimost filma osi pozorittse, već da se tome prob] mu treba približiti tako da se uzmu u obzir sve specifične okojinosti sa kojima je povazmn. Isto tako, kada bi se u diskusiji bolje proućio tekst na koji Se pravi osvrt, ustedeo bi se trud oko rasplitanja guste vreže nesporazuma, neopravđdanih uopštlavanja zaključaka i netačnih tumačenja tuđih misli, sa kojima smo se nažalost morali u n većem delu ovog članka zabavljati.

Dušan PLAVŠA –~—

Isto tako LJ, R. misli da ako seca |