Književne novine

Франц

Кафка:

» [] роцес«

(Превела Вида Печник, издање „Ново поколење“, 1953)

Све је у том делу немогућно и безнадно: безнадан је тај процес чија је оптужница непозната и који воде невидљиве судије, процес који искључује ослобођење м на коме одбрана претставља отежавајућу околност, немогућ је тај свет канцеларија по таванима кућа на периферији, свет ноћних проповеди у катедралама усред дана, батинаша који данима шибају грамзиве службенике, свет студената што односе жене судијама у канцеларије. Када улазимо у тај необични амбијент писца-Јеврејина из Прага нејасноће нема (у епохи експресионистичке авангарде, Кафка се угледао на Гетеа и Флобера), нама се чини да на том језику ништа тајанствено није могућно испричати и да његова прозирност и чистоћа што на умивена стакла потсећа унапред искључује сваки неспоразум. Али тек што смо били почели да продиремо у Кафкину вербалну материју, осетили смо да продиремо у нешто невидљиво што не можемо да обухватимо и што стално испод наших руку измиче. Градили смо претставу о збивању које дело описује, стављали смо једну афирмацију до друге, гомилали смо их, и када смо се над њима замислили, приметили смо да имамо посла са негацијом: када смо њој додали друте нетације, нашли смо се пред новом афирмацијом. Свака се ствар код Кафке птретварала у своју сопствену супротност и ми смо узалуд и безнадно покушавали да пронађемо нешто чврсто на што бисмо се могли ослонити. „Седео је на великој претседничкој столици“, започиње Кафка један свој опис, „чија се позлата многоструко истицала на слици“, да би на идућој страници излагање завршио речима: „уствари он седи на кухињској столици на коју је стављено једно коњско ћебе“. Тако пратимо, од реченице до реченице и од странице до странице, минирање У темељима свега што је казано, и чим се негде појави траг смисла и тумачења, он се пажљивим загледањем у бесмисао претвара. Кафкин свет не познаје дијалектику: свака афирмација код њега је своја сопствена негација, свака синтеза распада се на своје саставне делове чим су се њене прве контуре оцртале. „Тачно схватање једне ствари“, каже Кафка у .„Процесу“,

„и неразумевање исте ствари не искључује потпуно једно друго“. А У свом „Дневнику“ примећује: „Моје

сумње обухвате сваку реч чак и пре него што је ја разумем“. Свака мисао која се рађа у његовој свести претвара се одмах у своју супротност. ТО није комплекс Бодлеров, комплекс који је нашао своју компензацију у дендизму, то је очајање човека што ни У себи самоме ни ван себе не може да нађе никакав ослонац. Ту је корен мртвачког хумора Кафкиног, оних парадокса у његовом делу, оних питања које Јозеф К. упућује својим мџелатима или које истражни судија упућује њему. „У ком позоришту играте2“, пита Јозеф К. господу у цилиндрима која су дошла да га закољу, и то је питање само једна од бизарних нота што готово на свакој страници сусрећемо. Немогућан је Кафкин свет и немогућно је тај свет потпуно објаснити, сваки апсурд у њему има смисао и сваки смисао личи ту на апсурд. Али упркос томе ми смо тим светом потпуно обузети: колико мање дело разумемо, толико. нам је оно ближе, колико је збивање у њему невероватније, толико снажније ми у њега верујемо.Нашавши се разапети између полова рационалног, класичног стила, хиљаду миља од формалног модернизма и од поетске прозе удаљеног, и ирационалних простора што се с оне стране његове вербалне структуре уздижу, ми у тој унакрсној ватри контрадикција губимо способност да литературу од живота и нас саме од Јозефа К. одвајамо. Ми пратимо његово кретање и његове речи, у нама стварамо претставу о њему, и та је претстава део наше свести, она је део нас самих, и ми сами почињемо себе да сматрамо Јозефом К. Заједно са њим, не, ми сами пролазимо загушљивим ходницима суда на тавану, пењемо се уз мрачне степенице, он, ми ватрено говоримо пред скупом немих лица у прашњавој судској дворани. Ми седимо са Леном у адвокатској канцеларији обасјани металним месечевим светлом, осећамо њено топло тело, љубимо у мраку госпођицу Бирстнер, гледамо трговца Блока што клечи поред адвокатовог кревета и виче: „Ја већ клечим, адвокате мој“. Тек када је дело већ прочитано, ми изненада примећујемо да нисмо идентични са Јозефом К., да он није друго до лик који је створила наша машта полазећи од штампаних страница. Тада зачуђени констатујемо да је роман, штавише, писан у трећем лицу и у прошлом времену, те да је стога идентификација већ граматички немогућа. Ми нисмо приметили када и на који начин смо ушли у дело, када и на који начин смо свој живот изједначили са животом Кафкиног јунака. Избрисали смо границе између литературе и живота: дело и стварност спојили су се у нама у јединствену целину и ми нисмо били у стању да једно од другог одвајамо. Кафкин нас је свет са свих страна обузео, сенке његових монструозних кулиса затвориле су хоризонте и ми смо осетили њихову опору материјалност, мрачне руке судске машинерије пружале су се за нама, стегле су нас и гушиле све до последњег чина када смо, седећи полутоли на камену безнадног каменолома на ивици града, осетили како се челична оштрица касапског ножа обасјана плавом месечином забија нама у груди и у нашем срцу двапут окреће и како нестајемо са речима: „Као псето!“ И са осећањем да ће нас стид надживети. Оно што је Кафка описивао било је у стварности немогућно, и ми смо веровали у могућност тог немогућнот, ми смо веровали у немогућно управо зато што је било немогућно не веровати и што нас је строг, кристалан и чист Жафкин стил уверавао да је на таквом језику немогућно немогућно изразити, ми смо веровали јер смо пратили дотађаје које доживљује Јозеф К,, доживљаје које ми доживљујемо читајући узгред и једну књигу која описује случај Јозефа К. Кафкина величина у томе је што је оставивши

6

све супротности недирнуте све супротности наизглед превазишао, што је нарушио границе између литературе и живота, што је спојивши их у целину онемогућио читаоцу да узме естетичко отстојање, да се завали у фотељу и да дело посматра као. спектакл на сцени, већ га је дигао на ноге и убацио га је у најцрње поноре збивања. То је она новина коју је он унео у светску литературу (истим путем пошла је и америчка књижевност), и зато је Кафкина уметност, уметност тако страна конвенционалном реализму, реалности најближа, и зато нас његова бизарна митологија утапа.у токове живота. То наизглед противуречи њеној садржини, али та је противуречност само делимична и релативна, Кафкино дело је свакако безнадно, али самим тим што је то дело било написано, морало је у себи и наду садржати, јер онај ко очајава и ко

| Воја Рехар

своје очајање и уметничко дело претвара, очајање својом свесном одлуком да ствара и својим стварањем негира и превазилази. Немогућно је писати о апсурду пошто акт писања садржи у себи смрт апсурда. Кафка наизглед у свету није нашао ни смисла ни ослонца, али је својим делом ипак дао своме животу и циљ и смисао и, жртвујући том циљу самога себе и свој лични живот, он је свој опус самим тим што га је створио — прегворио у афирмацију живота. Јер чему писати ако смисла нема Дијалектика људске праксе превазишла је и овде стерилност чистог негативитета који је Кафку нагризао и који је сваку афирмацију претварао у своју сопствену негацију. Али се могућност коју је Кафки његово делање пружало у његовом делу у немогућност претварала и зато је то дело остало симбол акције која саму себе руши и огледало једне несрећне свести у самој себи надвоје поцепане: Кафкино дело као људско дело афирмација је живота, Кафкино дело као у својој сржи негтирано дело живот негира. Његов неухватљиви и двосмислени свет зато истовремено и јесте и није свет у коме и ми живимо, али ипак се ми, идентификујући се са Кафкиним јунацима, ослобађамо илузије да смо одвојени од живота им од њега независни: читајући загонетни „процес“ ми постајемо свесни да судбина сваког између нас није у питању само овде, у уском кругу људи међу којима живимо, већ да је та судбина У питању на безброј невидљивих и апсурдних процеса, од Берлинске до Женевске конференције, од бункера генералштабова до канцеларија власника трустова. Ту повезаност човека са животом, то нераздвојиво јединство света чији смо и ми саставни део осећамо — свакако једино као негативно искуство — на свакој страници Кафкиног дела, и зато читајући то дело заборављамо разлику између литературе и _ живота. И Кафка лично није их иначе никада раздвајао: он је био тај који је у свој „Дневник“ записао: „ја нисам друго до литература, ја нити хоћу нити могу да будем нешто дру-

то“. Те су речи његов портрет јер он је у своје дело уложио све што је имао: то је дело њетов сопствени живот, његов живот у темељима миниран болешћу и душевним патњама. Зато смисао тог дела превази. лази смисао његове унутарње контрадикторности: оно је

јединствена реакција на цели. ну проблематике Кафкине сре-

дине _и његова времена пре и после Првог светског рара, то је дело цео човек, чо-

| ОРЕД очитих знакова кризе

која се све више испољава

у консуму словеначке књи

ге и чији узроци се своде

у првом реду на цену књи ге, не примећује се сувише очито опадање броја књижевних издања. Прошле године изашло је, барем према библиографији коју је објавила љубљанска Народна н универзитетска библиотека у месечнику „Књига 1953", око 130 самосталних публикација са подручја поезије, прозе и драме, али од тога броја треба да одбијемо доста велики број књига за децу и преводе. Као и претпрошле године, надмашују преводи п г. 1953 и бројем и обимом оригиналну продукцију. Од књига словеначких песника и писаца бележи споменута библиографија око 30 наслова, који се делимице односе и на г. 1952, а у преглед књига изашлих у прошлој години нису ушла нека издања која су била спремљена за 1953, али су изашла ове године у јануару или чак у фебруару. Међутим, нити тај број 30 — 35 књига, који претставља словеначку оригиналну продукцију У споменутим областима литературе, не значи да су сва ова дела настала у прошлој години, У тај број урачуната су и издања сабраних или изабраних дела појединих класика словеначке литературе, или таквих писаца, као што је Франце Бевк. Државни накладни завод Словеније наставља са својим издањима старијих домаћих писаца: Левстика, Стритара, Јурчича, Тавчара, Керсника, а

век који тражи самога себе и свој смисао у тами доба што га је окруживало, Кафку стога не можемо раскомадати и појединим његовим деловима приписати овај или онај садржај. Ипак су десетине и стотине аналитичких студија и коментара написани о необичном писцу, једном од највећих у хх веку, који је у тестаменту одредио да се његова најбоља дела — међу њима и „Процес“ — нештампана спале, (одлуком извршиоца опоруке Макса Брода та су дела ипак сачувана и обелодањена), и ту су коментари различити и контрадикторни од Немета до Камија, од Боадефра до Брода, од Бланшоа до Клосовског, од Рошфора до Каружа. „О Кафки је све речено“, написао је једном Сартр, „да је хтео

да слика бирократију, напредовање болести, положај Јевреја у Источној Европи, тражење недоступне тран-

сценденције, света милости када милости недостаје. Све је то тачно, али ја бих рекао да је хтео да опише људску кондицију“. Кафкино дело говори о човеку и о проблему његова постојања, али то дело може у детаљима на различите начине бити тумачено пошто ниједно питање код њега није ни отворено постављено, ни детаљно обрађено (Кафка смисао својих дела од њихове митолошке форме није одвајао). Али оно што карактерише Кафкин свет јесте ноћ и страва што га глође, јесте патња која познаје само отуђење човеково, која зна једино за човека који својом судбином не располаже и чија је акција потпуно беспомоћна пошто се судара са ставом других који апсолутно одлучују о његтовом животу. Кафкина мисао не поз» наје оба дијалектичка корелатива која оснивају кретање: њој недостаје сазнање да не само друштво ствара човека, већ да и човек ствара и друштво и себе и свет, и зато његова дијалектика никада не може да стигне до синтезе. У њој су и живот и смрт подједнако немогућни јер свако кретање је дијалектика живота и смрти. Кафкин се свет у свом очајничком стремљењу навише зауставио у стерилном простору између неба и земље: у њему нема акције, он не може ни да мирује, ни да крене даље, он сам себе и свој смисао и бесмисао рушти, и зато је Кафкина књижевност књижевност беспомоћности и очајања што је обузело целог човека и прожело његово ткиво до сржи. Али колико је свет што уметник слика црњи и безизлазнији, толико је јачи наш отпор према том свету и снажнија наша жеља да га изменимо, колико је тај свет безнаднији, толико већу страст и потребу у себи осећамо да корене очајања ишчупамо и да земљу на којој оно роди нашим знојем и трудом препородимо.

Све је У Кафкином ,„Процесу“ немогућно и безнадно. Све је у том његовом делу немогућност која могућности претходи, безнађе које нада наставља. Све је у том делу трагање за могућношћу и

чежња за надом.

ФРАНЦ КАФКА

(Словеначка

„Цанкарјева _ заложба" издала је У прошлој години 5 и 6 том изабраних дела Ивана Цанкара у редакцији проф. Бориса Мерхара. Сва ова издања истичу се својим научно-критичким коментарима и беспрекорним тек стовима и значе највећи и можда најтрајнији књижевни потхват за последњих десет година у словеначкој литератури, Што се тиче метода издавања сабраних дела, ова издања настављају једну солидну традицију, која започиње већ код Левеца у деведесетим годинама прошлог века и којој је дао велики замах литерарни историчар Иван _ Пријатељ _ својом редакцијом дела Јосипа Јурчича и Ивана Тавчара. Међутим, данашњи уредниши (Мирко Рупел, Антон Оцвирк, Франце Коблар, Антон Слодњак, Марја Боршник, Б. Мерхар и други) пишу своје коментаре на основу нових критичких испитивања и са савременијим литерарно-теориским погледима, стога значе ове књи ге ванредну добит и за саму литерарну историју.

Биланс прошле године изгледа доста оскудан, ако издвојимо спомену-

у прошлој години

Јанко Ј

есковар_

Творац нашег психолошког романа

Реализам, као смена романтизма, повезао је писца са живом и објективном стварношћу, Писац осећа и увиђа, да није и не може бити сам за себе, већ да је члан друштва. Илузије престају; иде се за истином. крче се нови путеви и разрачунава се са свим предрасудама. Од сада писац улази у проблематику друштвене стварности и отуда црпи теме за своје стваралаштво. Један од првих који је код нас почео у својим делима износити запажања и разматрања у том смеру, психолошки понирући у нутрину наших људи, био је Јанко Лесковар, творац психолошког романа у хрватској и југословенској књижевности.

Лесковар је син Хрватског Загорја (рођен 12 децембра 1861 г. у Валентипову). Учио је препарандију У Загребу, био је учитељ у разним местима; (Валпово и Шљивошевици у Славонији, Хум на Сутли, Крапинске Топлице, Крапина, Карловац, Загреб). Од 1906 г. био је школски надзорник (Осијек, Загреб), а по одласку у пензију, живео

|__. Даријевић |

је све до смрти на своме имању, бавећи се господарством.

Пре пет година, фебруара 1949 год. Јанко Лесковар је умро у свом родном крају у 88-смој години живота, уз Виктора Цара Емина и Рикарда Каталинића-Јеретова, до тада један од најстаријих књижевника Југославије.

Када је Лесковар ступио у књижевност већ му је било 30 година. Дакле, зрео човек, али исто тако и зрео писац, јер су се већ прве његове новеле "одликовале снажном уметничком изражајношћу и психолошким елементима. По њима је већ одмах стекао глас и велико признање и ступио у ред првих хрватских приповедача. Тада је реализам“ у хрватској књижевности био на својој кулминацији. Лесковар је написао свега 11 приповедака, од њих је др. Бранко Водник 9 сабрао и приредио под насловом „Приповести" (1917),

За нашу литературу веома су важни пре свега његови романи: „Пропали двори" (1896) и „Сјене љубави" (1898). Време у којем се појављују његови романи, задње су године прошлог века; то је доба борбе између „старих" и „младих'. Насупрот реализму, модернистичка генерација је истицала потребу психолошке анализе у књижевним делима и индивидуалистичко обележје. Лесковар припада хрватском реализму само по извесним значајкама у његовим делима, првенствено по приказивању људи свога краја. У њима он слика сеоски ми малограђански живот Хрватског Загорја, сукобе племића и сељака, психологију интелектуалаца свога времена, омрзнуто, несносно _ чиновништво и бирократску администрацију — оруђе бечког деспогизма, и слично. Али док су други реалистички писци претрпавали своја дела животним појединостима, улазећи у проблематику живота и друштва, Лесковар је првенствено сликао психу човека, како сељака тако и интелектуалца свог времена. Слика те средине уствари је само позадина главних личности у његовим романима и новелама. Мако је мало написао (он се већ после 15 година рада, у пуној животној снази и мужевности одрекао писања; а о томе је он сам проговорио 1945 године, наглаштавајући да је престао писати зато, јер је доживљавао несрећу за несрећом), ипак је његово стваралаштво јединствено за нас као снажна илустрација изморености и моралне декаденције пред освит ХХ-тог века. Та декаденција је истински одраз живота оног времена када је куеновштина била на врхунцу. Њу је појачавао и импорт, јер је увожена таква литеоатура и у хрватске крајеве, и она је била нека врста помодарства. О томе је и сам Лесковар говорио савременицима. То је она „општа слабост", малаксалост, када „у први мах за све смо заузети, са одушевљењем почињемо, но мстрајати не умијемо... код

књижевност

та издања као и мање значајне књиге за децу и ако се питамо, која су дела карактеристична у квалитативном погледу и која ће вероватно остати као литерарни споменици те године2 Одговор на ово питање не може да нас испуни нарочитом радошћу. Већ годинама осећа се у сло-

веначком књижевном _ стваралаштву извесна _ смалаксалност, недостатак јаких п заиста значајних дела која

бн могла у очима читалачке публике да се такмиче с преведеним романима и новелама. Тек на крају године изашло је неколико оригиналних књи га у којима можемо видети озбиљан покушај да се ниво словеначке прозе подигне на ону висину коју је она имала у делима најбољих домаћих приповедача у предратним годинама. Овај мој информативни осврт нека упозна читаоца с неким најзначајнијим делима. Не ради се о значењу у апсодутном смислу, уколико су гакви критерији уопште могући, не го у односу на остала – оригинална дела последњих година. Ради се о естетском, тј. уметничком доприносу ових дела, о њиховој идејној садр-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4 МАРТ 1954

нас се ради само језиком, сваки ће да приговара, а радника подупиратеља нема".

Лесковарови су јунаци, и млади и стари, сви без воље, активности, без животног оптимизма и делотворности. Сви су они прожети, а исто тако и

саздани, ствођени на психолошким, филозофским, етичким основима; они превише размишљају, па немају

времена да стварају. Лесковар је прави мајстор у описивању психолошких процеса код људи без одважности и чврсте воље, Његов јунак Бушински је инкарнација декадентне тенерације на прекретници Х1Х и ХХ века: поезија, сликарство, музика, филозофија — све се те културне манифестације рафинираности духа негују, али оне само слабе вољу; лепота живота се састоји само у томе и у бесконачним сањарењима. Писац је у Бушинском мајсторском снагом анализирао не само неспособности. да пронађе већ им да

прихвати срећу и онда када му се она

сама нуди. У психолошком анализирању осећања Лесковар је имао ретку посматрачку снагу; његове личности и поред широке европске културе ипак остају оличење свог родног краја. : Јанко Лесковар је писао концизно, и — како правилно истиче академик Барац — у реченицама његових дела нема ништа необично, свака реченица има свој смисао и склоп целине, „његов стил има све значајке онога, што се у његовим делима прича: у ритму његових реченица има нешто сјетно њино; његови су описи пуни поезије, а опет кратки и пуни" (Барац). Својим стваралаштвом Јанко Леско-= вар заправо претставља прелаз од реализма к модерној; својим су га сма+ трали и „стари" (Храниловић) и „млади" (Дежман, Нехајев, Марјановић), прогласивши га прваком ондашње хрватске прозе. Било је покушаја да се побију ови судови (Прохаска, 1917). Али безуспешно. Напротив, хрватска и ју“ гословенска с" наука о књижевности, преко својих најбољих репрезентаната (академик Барац, Савковић), проучивши солидно, објективно и прецизно Лесковарево дело, поставила га је на прво место, прогласивши га претечом и творцем психолошког романа у нашој литератури. -

Алекса Микић » Дечаци из одрела«

(„Свјетлост“, Сарајево, 1953 год.)

Својственим умјетничким поступком, мако не беспрекорним стилом, Алекса Микић даје дирљиву историју сиромашног чобанчета Станоја — историју

наше дјеце коју живот није мазио, и“

коју је захватио пожар Народне револуције. Од једанаест самосталних одломака, писац компонује прозну цјелину од седамдесет и двије штампане странице,

које „ће. мали читаоци са. лакоћом и интересом прочитати, мирним, сигурним потезима оцрта-

но је. наше село пред револуцију, У револуцији и после револуције. Оцртан је сиромашни дјечаков дом, њего« ва мајка, народни борци, позадинци, народни _ непријатељи и прва мучна сазнања питомога чобанчета о ратним страхотама. Пратећи главног јунака ове књиге, мали читаоци ће сагледати страхоту окупације и величину садржаја борбе за слободу. Схватиће да се само борбом може задобити слобода за коју се, у тим условима, као и за голи живот крваво требало борити,

Послератној дјечијој литератури БиХ Микић је дао свој прилог. Ово је ње гова трећа књига за дјецу. Ускоро ће

се у издању „Свјетлости“ појавити и његова четврта збирка „Сунчана обала“.

Књигу „Дјечаци из одреда“ илустро= вала је цртежима наша талентована, млада сликарка Нада Новаковић, а насловну страну и омот је израдио Бранко Суботић,

ВЕРА ДЕЛИБАШИЋ

живи и моралној функцији пи најзад о њиховим формалним карактеристикама. На подручју поезије била је прим.

љена с највећом пажњом књига „!Јесми штирих“, Четворица – најмлађих песника, који су се две три године уназад јавили у ревијама својим песничким првенцима, издали су у једној "књизи своје изабране стихове. То су Кајетан Кович, Цирил Злобец, Јанез Менарт и Тоне Павчек. Већ више година није се ни о једној словеначкој књизи песама толико писапо пи причало као о овој. Међутим, док су неки критичари _ признали У суперлативима њезин допринос за словеначку лирику, други су откривали у њој докуменат о безизлазној ситуацији данашње словеначке поезије, која не може да се ослободи доминантног утицаја старијих мајсто ра чувајући чак и традицију експресионизма, Са становишта савремене Херметичке поетике песме ове четво“ рице најмлађих словеначких песника заиста остају у широком оквиру европског симболизма с извесним модификацијама У духу Жупанчичеве поезије и поезије некојих других домаћих и страних песника _ старијих генерација, али н они којима није симпатичан тај облик изражавања. поетских осећаја и мисли, морали су признати овој четворици стваралачки таленат. Није могуће нити је потребно да се сва песничка делатност У наше време сведе на једну једину поетику, да се са становишта апстрак тних формула одбија све што није

724

= Про

"