Književne novine

Тод. 1 Бр. 7—48 ~ Цена

· дин,

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954

пист

НЕДАВНО ЈЕ ОРГАНИЗОВАНА У БЕОГРАДУ ИЗЛОЖБА ДЕТАЉА СА ФРЕСАКА ИЗ. ЦРКВЕ БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ У :ПРИЗРЕНУ. ОВУ ЗНАЧАЈНУ ИЗЛОЖБУ ПРИ-. РЕДИЛА ЈЕ КОМИСИЈА ЗА КУЛТУРНЕ

ВЕЗЕ СА ИНОСТРАНСТВОМ.

ЖЕНА. (детаљ фреске „Рођење св. Николе

РАВА се лепота увек два

пута доживи: први пут кад је осетимо, други пут кад. је схватимо. Ја не

знам ко је дошао на ингенпозну мисао да се наше средњевековне фреске копирају у фрагментима и да се од таквих пробраГних фрагмената ложба, али је чињеница, — па чаки "за оне који од. уметничког дела нетраже чињенице, — 'да смо нашу "средњевековну уметност. видели“ у "једној сасвим новој светлости. - Шта смо ми о тој уметности до -сада. знали2 Све оно што је о њој написано по разним књигама и часописима, од популарних чланака до учених издања Академије наука и Археолошког института, а то ће рећи врло мало. Све су то у основи иконографске расправе које нас могу врло корисно обавестити какав је омофор неког архијереја или мафорион неке светитељке,, с које се стране слика св. Антоније Сирски а с које св. Атанасије Александриски, шта се налази у протезису а шта у ђаконикону, · кад су унесени _ први антички елементи и какав је био у-тицај цариградског дворског церемонијала, али још ниједна од тих „расправа није додирнула у оно што је далеко битније од иконограф„ског садржаја тих фресака, у њихосву естетску вредност, у њихову ликовну форму.

Што се стила и оригиналности 0вих фресака тиче, мислим да се једва треба осврнути на теорије о пресудној улози грчких уметника и робовању Византији. Ми смо с времетукли Византинце и

на на време принудили понеку њихову отмену принцезу да се уда за нашег вар-

варског владара, али су нам они ипак слали сликаре пи архитекте са подмуклом намером да нас победе четкицом _ кад већ нису могли мачем. Српско монументално сликарство је настало у доба стварања српске државе па је већ од почетка морало одговарати друштвеном у“ стројству ове државе. Ликовне форме, позајмљене из Византије,, развијале су се и мењале према културтим и политичким односима српског и византиског друштва, Утицаји су постојали али никако сувереног ка"рактера; подударност обичаја и версских догми онемогућила је епигонство или хладно имитирање. Заједнички дух је нашао и заједничку форму. Античко врело византиског "сликарства служило је, м српском.

Ну' ова веза није била веза господа да велики

раси слуге. Пада'у очи: успон српског сликарства почиње

сочном

престаје с временом

са мастанком. Латинског царства. У

7 13

излази сваког четвртка“

раздобљу ' "од 1204. до државу

них провинција, · настали

городичине

Студеници, · Жиче, __ Св.

шева и Сопоћана. Тиранија византиског дворског стила је била попустила и. сликари ових задужбина могли су дати маха своме уметничком темпераменту. ·_ Налазећи се непрестано, на границама канонских слобода, они су. богатством своје палете разбили строгу линију форме и додирнули у живо ткиво античке уметности, оне уметности коју је хришћанска искључивост покрила патином векова, Експресивна хијератичка линеарност, данас више цењена него што заслужује, уступила је место фином моделирању, _ богатом и колориту, компоновању пуном елеганције и живота, племенитој једноставности непосредне инспирације. Ово изванредно и јединствено сликарство било је далеко ближе животу и човеку него и најслободнији израз комненовске античке инспи-

"рације. направи једна и3-,,

није у стилу који ни у садржају који одлази са обичајима; проблем је у пореклу и суштини уметничке форме. Упућени на тематику која је имала свој посебан живот и свој нарочит језик, ми једва да смо били способни да у фрескама видимо

Али проблем

„уметничко дело, и то не дело везано

за један ликовни принцип или за једну технику, већ за лепоту најтананије стваралачке емоционално-

„исти. Приређивачи изложбе као да су

знали за ове грехове прошлости; требало је само разбити велики оркестар композиција на усамљене мелодије | пејзажа, човека или мртве

природе па да старе слике бљесну У лепоти своје младости, у сјају свога

1261; када "је византиску претстављало, само неколико: безначај- ·

су најлепши · споменици , српског живописа: Бо-; цркве. у

Апостола у Џећи, Муле-,

трајања и да нам саопште да су со-. кови прошлости још увек свежи со-' има |

кови'и да у мртвим хоровима још; увек живих монолога. Тек тада

су ова дела једне старе културе про- ,

говорила својим. правим. језиком и

рекла нам оно што једино могу ишто, једино треба да кажу: до какве је.

мере било развијено ликовно осе-

ћање наших средњевековних преда- ·

ка и какав је уметнички укус гајила њихова друштвена заједница.

По старој навици да се све упрошћава, ми данас, — и то Не само ми, — упоређујемо радо модерне сликаре, од Ван Гога до Матиса, и од Гогена до Брака, с ауторима наших фресака. Али не Да омаловажимо савременике, већ да подигнемо углед старима. При томе се обично заборавља оно што је битно да модерни врше анализу док су наши средњевековни сликари били мајстори једне чврсте и компликоване синтезе, једног дедуктивног _ ликовног метода који је од појединачних открића правио опште истине и који је вредност свога психолошког поступка савршено ускладио с ондашњом сликом света. с

Основна форма човека није ни његов волумен ни распоред површина, већ разиграна и лака арабеска која садржи у себи све покрете; и

нагон према "делању п отпорност према контраакцији. Погледајте на“ људске ликове са фресака на овој

изложби, — на монахе и жене, одрасле људе и децу. Спиритуализација облика није дошла као последица негирања телесног, већ као тежња за једним општим сажимањем, у коме ће боја, ослобоџени везаности за један одређени феномен, дати суштину _ материје, ону .-тетичну поезију материје коју су ренесансни сликари узалуд тражили . хладним површинама својих слика.

На овим је фрескама природа доживљена исто као и човек, са миром који обасјава ствари да би се боље сагледале. Свеједно да ли је то вода Јордана, дрво из Раја, птица на небу или животиња на земљи: све је то исткано из једног средишта, са непогрешивим осећањем за

целину која ће тек очигледношћу својих делова, — без обзира у каквом су они односу према целини,

ГРУПА (детаљ фреске „Крштење“

Ј епота једне младости

— постати једно сазнање и један појам. Реално се меша са: фантастич-

им, — то је истина, — „али је фан-

тастично дато. с искреношћу _ доживљеног, као што и ствари из реаљног света, унутарње- равнотеже ради, имају неки присенак снова. Из тога _не треба. извлачити никакву филозофију; ствар и јесте у томе што слике нису: дело филозофа и

плод размишљања, већ. сензација једног уметника и укус једног друштва. % !

Оно што нарочито пада у Очи, то су предмети свакодневне улотребе: чаша за воду или посуда за јело, кључеви или ваза за цвеће, чамац пли делови оружја. Њихово је право на присутност очигледно, (али, рекао би човек нигде се на другим стварима не види као на овим толика везаност мртве материје за живо биће, припадност која не долази од власника већ од самог предмета, као да је начињен од материје која га је унапред наменила. Понеки нас од. тих предмета и нехотице, принуди да помислимо Манеа, на њихово ришкање по материји и да схватимо колико су њихови путеви били заобилазни а страст и сувише једнострана.

У позадини. ових тананих истраживања стајао је, као основни елеменат, колорит, Јасно црвени цинобер и ултрамарин су на, граничним местима палете; између. њих -се одвијала, и још увек се одвија, драма смарагдно зелених, златно смеђих, светло жутих идубоко црних тонова. Модерно сликарство несумњиво покушава, бар у једном свом виду, да вредност линије замени вредношћу боје, п да површине реши најелементарнијим _ тонским однсгима. Мајстор љевишких фресака није имао тако искључиве амбиције. Он је претежно реалистички оријентисан: он види траву зелену а инкарнат човека ружичаст; труди се да стварима дочара њихов обичан изглед, мако га више зан:.ма врста од јединке. Ако га је страст за бојењем одвела у експресију, то. је само зато што је колорит свео, као п форму, на основне елементе, на последњи разлог за егзистенцију, на једну ванредно фину пиктуралну синтезу која је сасвим супротна чисто естетском експериментисању модерних.

ликовни прИЛОЗИ У овом БРОЈУ: ДЕТАЉИ СА ФРЕСАКА | ИЗ ПРКВЕ БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ У ПРИЗРЕНУ (УЗ ЧЛАНАК М. КОЛАРИЋА)'И ЦРТЕжи __БАКА__ БЕОГРАДСКИХ ШКОЛА (ПОВОДОМ ИЗЛОЖВЕ У ГАЛЕРИЈИ УЛУС-А, УЗ

ТЕКСТ РАЗГОВОРА СА СЛИКАРОМ МИЛОМ МИЛУНОВИЋЕМ )

на Шардена пи.

СУД И КАШИЧИЦА

Ова изложба нам је, кас и све добре изложбе, пробудила радозна+ лост место да је утоли. Шта се још све налази на фрескама чија лепота почива у тишини манастира и научних монографија. Сазнали смо да је тек пре годин“ или две скинут ве ковни малтер са ванредних зидних слика чије смо копије видели на овој изложби. Да ли је овај посао завршен» Зар нам се не чини да треба скинути страни малтер и са фресака осталих манастира; малтер мање видљив али више отпоран него онај од песка и креча, малтер иконографске – претераности и једно“ страног схватања. Једна би нам анализа стила, изведена у односу "на естетске вредности, на уметнички досег' наших старих мајстора, рекла далеко више од педантних архео-. лошких истраживања. Опа би нам помогла да разбијемо љуштуру онога што је споља и што је опште, да би дошли до свога сопственог. језгра. Јер кад су наши уметници стварали, они су, без обзира на побуде и обичаје, хтели пре свега да изра» зе себе п своју околину, а нама је остављено да их схватимо н да "још једном _доживимо | лепоту њихове стваралачке страсти. |

М. КОЛАРИЋ.,

| Дело Јована а Скерлића захтева ·

научну анализу и проучавање

Ових дана навршава се четрдесех година од смрти Јована Скерлића, чија значајна и велика активност У области историје наше књижевно сти, књижевне критике и лублици=

,стике, захтева исцрпну научну ана-

лизу 1 проучавање. „Књижевне но“ вине“ донеће у идућем броју свој прилог проучавању Скерлићевог де ла и његовог утицаја, а овог пута, поводом четрдесет година од његове смрти, доносе на другој страни текстове Симе Пандуровића и Мио« драга Поповића, >

~