Književne novine
ЈЕЊИГЕ ГОВОРЕ
Роман о македонским · печалбарима'
(Наставак с пете странеј
Крстићевих печалбара једна етика вишег ранга , !
Роман Анђелка Крстића претставља животопис печалбарске породице Радевци. Централна личност је Трајан Фин једног од браће Радевских, чија је судбина набачена у прологу, и која је одредила и његов животни пут. То је кратка историја једног печалбарског живота; успон после мстрајног, _ честитог _ печалбарског труда, затим ненадна смрт обојице, м пад, Поново сиромаштво, поново беда, поново печалбарски пут, пут Трајана, јединог мушког наследника умрлих домаћина. Има нечег дирљивог у томе како се одгаја оно дете, како се подиже да пре времена
Франциско Гоја је „откривен“ пошто су га били заборавили, а то заборављање се тумачи рецимо тако, као да је он, Гоја, — захватио врло унапред и зато тек касније био право схваћен. Чудну свест о томе и скоро предвиђање тога заборављања имали су извесни савременици и пријатељи Гоје, који, на наивно поуздан начин, знају пред његовим делом, да су то слике столећа које долази. Ако је, наиме, веровати роману о Гоји, Да ли веровати и како веровати у роман 2 Права уметност увек је веродостојна, У њу се верује на основи и из доживљаја стварности и животности који дело носи, и који могу
постане одрастао човек, хранилац поРодице, и нада, и радост, Жене у роману о печалбарима су истински о. брасци мученица, али и хероја, које „одржавају овај. живот, проносе га кроз сва искушења и бдију над њим као заштитнице.
Печалбарски пут младога Трајана, његово потуцање у потрази за срећом, горком печалбарском срећом, то је окосница Крстићевог романа. И то је уједно и највиши домет пишчев, песничка страна романа, која достиже до суптилне психолошке рафинираности. „Трајан“ је, међутим, замишљен и дат као шира панорама македонског живота у прошлости. Временски распон од педесетак година, од последњих деценија прошлог века, па све до завршетка Првог светског рата — дакле, временски период, који носи са собом неколико изванредних историских догађаја, преко којих ни Анђелко Крстић није могао пре-
ћи — даје овом роману широку под- |
логу — за један далекосежнији захват у догађаје, који су, уз то, директно везани за живот пишчевих личности. Али, на нашу велику жалост, ту се сусрећемо са оним што претставља за Крстићев роман његову велику противуречност, његово оптерећање, које баца сенку преко објективног приказа једног времена и стварности, “
Ако истражујемо узроке Крстићевих националистичко-политичких преокупација, које су прожеле готово све оне странице овог романа, када се писац са терена личне драме пребацује на терен историских збивања, ми ћемо врло лако доћи до њикових извора, побуда, То није никако само заблуда писца, већ његов свесни став, једна директна концепција, која се провлачи кроз роман са очигледном тенденцијом да се поистовети са истином; која, понекад, добија размере и мистификације.
Због свега тога, при издавању Крестићевог романа, приређивач се налази у заиста тешкој дилеми: у питању је заиста вредно књижевно дело, које се у многочему уздиже и до највишег ранга, а у исто време оптерећено проклетством властите противуречности, – подвојеношћу пишчевих идеја и животне стварности, Издавати роман у оном облику како се он појавио први пут пре двадесет и две године, или... Ново, друго издање „Трајана“, појављује се у једној верзији која је водила рачуна о осећањима нашег савременог читаоца. Роман је редигован. Скраћена су и брисана сва она места, која вређају та осећања, ублажени су очигледни тенденциозни ставови писца. Ипак све је то недовољно. Утилитарна концепција, која је водила Анђелка Крстића, оставила је свој печат и у саму књижевну материју.
Редактор овог издања – Божидар Ковачевић је познат као одличан познавалац и поштовалац књижевног дела Анђелка Крстића, Као и другу књигу Крстићевих приповедака, коју је издала Српска књижевна задруга 1951 године, и друго издање „ТГрајана“, Ковачевић је пропратио опчсежним предговором, у коме износи
низ интересантних података из жи-, вета и рада писца, са опширним 0књи- свртом на његов целокупни жевни рад. Али оно што је нарочито било нужно рећи о Анђелку Крстићу као писцу, речено је недовољно, у свега неколико снисход-
љивих реченица, као да је постојала
бојазан да ће једна потпуна истина о писцу можда помутити вредност његовог дела.
И најзад остаје отворено питање о томе ко је: извршно редиговање романа. Писац предговора на једном месту даје само да се наслути да је то учинио сам аутор, „који је свом
роману „још више повећао вредност и снагу израза кад се пред смрт још једном вратио на његов текст“, Чини ми се да је у оваквом случају
„ требало бити одређенији, . ЈОВАН БОШКОВСКИ
б
садржати и сасвим имагинарна уметничка збивања и ликови као импликацију у подтексту, у штимунгу, У неизреченом смислу целине. Тако смо наведени да примимо гласовит Аристотелов став, како вероватно а немогуће у уметности има предност У односу на оно што је стварно могуће али мало — или невероватно,
Врста веродостојности историског романа је друкчија од оне не историског, због разлике и каквоће односа објективне и уметничке истине у њима, Изгледа да у историском роману писац само одуховљује податак, поетизује факт; да му је машта спутана документом и ограничена условима историске објективности. Ако је то тако, онда читалац може да очекује сусрет са познатим податком у новоме медијуму, саглашавање његова сећања и пишчеве визије и евокације, дакле препознавање „можда утисак већ виђеног, У сваком случају увек постоји једна компаративна реалност И однос према њој постаје основом критеријума веродостојности,
Мада је историчност нужна саставница сваког људског дела, сваки роман ипак није историски, у неисториском роману предмет приказивања је нов и неочекиван, нема оне компаративне реалности у изричитом присуству и контрапозицији.
Да ли историски роман само илуструје познате историске чињенице или су те чињенице дале потстицај уметнику да створи дело које према њима стоји само у односу поводар
Изненада се увиђа да је и основни“
проблем Гојине уметности садржан формално У том истом питању! Је ли Гоја наиме само илустратор, кри-
Над собом невјечним
И прати ме тај лелек од дана дјетињства рана.
Он је можда противкосмички, крша мојега крик немоћни,
Губи се глас
у тростору
“ лелек остаје растиње и вјекови га слушају како звона у атомима —
као у нашим
немирним
ушлмама
и жалним
сјећањима. >
И прах је отишао праху,
ч кости су већ гњиле давно, а та кукњава и жалба
у мени одзвања
у ноћ
сред мутних
ч болесних
снова
од који: се пробудим суманут.
Третперц ваздухом
ко тред кишом лишће, трепери сваки глас, сваки јецај
за родним,
за болним,
за далеким,
за изгубљенимљ
за нерођеним,
за оним што је било ц тим
што се није досудило.
Лелек остаје у грудима, за грло хвата
ко вала рјечним;:
ватај
крај . изгубљеног брата % својилљ» 3 својих најжалијих%, над гробом,
над невјечним над собом.
МИРКО БАЊЕВИ Ћ
сликарСТЕВО НО РОМАН __ сликарство м |
Лион Фојхтвангер: Гоја.
(„НОВО ПОКОЛЕЊЕ“, БЕОГРАД, 1954)
тичар и сликар времена и обичаја, на Гојин 5ишт шапа Ргапе период, или му је историски факат само'пре- на његове године учења и путоватекст за реализацију сасвим личне ња, и непосредно прилази већ привизијеђ У каквом су ту односу до- знатом сликару. Фојхтвангер такође куменат и'емоција> пресеца повест о Гојином животу —
Контакт _ уметника са реалношћу који је био непрестана плима — у има дубљи смисао и значење у ства- произвољно изабраном крају. Биоралаштву но што се то претпостав- графска непотпуност романа резулља у духовитој тези изговора (пре- тат је „активног напуштања“, стватекста) коју вишеструко подржава ралачки слободног односа према маВентури, Ми не сматрамо да је има- терији, јер Фојхтвангер у томе иде гинација уметника апсолутно незави- за својом визијом и својим аутенсна У односу на објективну реалност, тичним надахнућем. Из скраћења је која није само пасивни принцип И „проистекла живахност, јасно јединсамо „будилник за успаване опособ- ство уметничког лика, уверљиви ности“. Зато ми не можемо у исто- израз и појачан интензитет збивања, риском роману да подносимо _ре- које се концентрише око оног дела троспективну илузију; веродостој- Гојиног живота у коме стварно има ност се губи ако Гојини савремени- највише романа: љубав према војци мисле оно. што ми мислимо о воткињи од Албе зачела се у зре-
Гоји. Када је Гоја био „откривен“ крајем прошлог века и његово дело са-
'знато као превратничко, као гени-
Јално и јединствено постигнуће и као снажни _ наговештај будућег тока ствари, бурно се развио интерес за његову личност. Живот мајстора, обилно оплетен анегдотама, пружао
ТОЈА: ИЗ МАПЕ
је згодну грађу за причу, али је у повест Гојина живота унесено више
романа но што га је уствари било."
Тако је постало тешко разликовати праве од измаштаних и одбити романтичне црте које су приписиване. овој врло неромантичној природи. „Уметнички развој Гоје није давао онима који су хтели да га опишу довољно сензације у правоме смислу; тако је јасан, строг, по себи разумљив тај развој... У толико је била јача потреба за новелистичким украшавањем, за орнамантом у Уметниковој спољашњој биографији“ (Бено Флајшман). ' Лион Фојхтвангер није тшао лутем Тог „новелистичког украшавања“: он једноставно занемарује први део мајсторова живрта који личи на авантуристички роман, не осврће се
„205 САРЕЛСНО5"
лом сликару скоро у исто време када је његово уметничко самосазнање надошло до срећно нових видика, јер „Гоја је морао да лређе четрдесету пре него што је и само почео да схвата шта је сликање“; и трајала док је трајало то невероватно снажно и најчудније разноврсно стваралаштво које не престаје ни у тренутку смрти војвоткиње. Шта би могло да обезбеди претпоставку да су та љубав и то стваралаштво били везани и после ове смрти> Претпоставка наиме има ослонца у психолошком ткиву романа, у дефиницијама карактера и мотивацији њихових односа у драмском збивању, У амбијенту шпанског двора и у општим политичким приликама у земљи — онако како-их роман третира.
Живот Шпаније, и посебно двора, према историји и према Гојиним делима у роману је приказан на врло упрошћен и сугестиван начин, Спољашња и унутрашња политика земље стоје У служби страсти. Механизми страсти и интереса разоткривени су и стоје јасно као покретачи свег делања свих личности У роману. Свемоћни либидо је у дну свега. И. Гојино уметничко стварање везује се у широкој 0снови за његову велику љубавну страст, али се исто тако и сви потези шпанских политичара и дворских личности своде непосредно на Фројдовске праузроке. У томе је узоран, однос између краљице и њеног љубавника и првог министра, Дон Мануел Годоја, првог диктатора у новијој европској историји. У свему томе себичност је тако реална, свеприсутна и по себи разумљива, брутално задовољење интереса и прохтева тако нормална ствар да су честитост либерала, напредњаштво и чист морал уопште у таквој мањини да изгледају,као комична лудост и јалова настраност. Тако Гоју доводи у непосредан сукоб са инквизицијом и апсолутизмом његово огорчење,
У роману се одређује смисао Гојине уметности, њена историска позиција, и импресивно сликају прилике у Шпанији које су тако битно ве.
ђ
ФРАНЦИСКО ГОЈА: АУТОПОРТРЕ
# зане за уметност овог еминентног шпанског сликара, али се све то подређује – литерарном _ обликовању материје и потребама 1 надахнућа Фојхтвангера. Фојхтванге рова уметничка _ замисао је конзистентна и сигурно изведена. Он слика живо, у кратким потезима, једноставним сенчењем. Без стварне материјалне пуноће У биографском омислу лик Франциска Гоје је изванредно пластичан, Тврдица, сумњи“ чав, сељачки лукав, темпераментан, страстан, непопустљив, помаман и жесток, бруталан и прави махос, народски човек, спретан и навикао на дворски живот и сплетке, плашљив јер жели да живи, неисцрпне стваралачке енергије, у нелрекидном и мучном _ напору за сазнањем, али празноверан. Уз необјашњив џиновски тениј, Такозвана демонска страна његова бића своди се на халуцинантно доживљавање потекло из реалних узорака.
И други ликови у роману имају оштре контуре, упрошћену психоло-
гију и јасну индивидуалност. МИЛАН ДАМЊАНОВИЋ = Ј
аутентичнотг
Изложба“ о обичајима Јевреја
Пре извесног времена у аПризу је одржана изложба под називом „Разни моменти у животу Јевреја, гледани жроз предмете“ Ову изложбу организовао је париски Музеј јеврејске уметности, који на повременим манифестацијама ове врсте приказује поједине аспекте јеврејског живота и културе,
Експонати су добављени из колекције самог Музеја, као и из приватних збирки, а обухватили су 208 предмета који се односе на обичаје везане за рођење, церемонијал обрезивања, на венчање „као и на обављање разних верских обреда. Поред тога био је изложен и већи број мезуза, амулета, играчака, декоративних предмета, медаља, печата, светиљака за покојнике и надгробних плоча.
х
Нова збирка приповедака Тенеси Вилијемса
Половином јула из штампе излази нова збирка кратке уметничке прозе Тенеси Вилијемса. Најављена на ступцима америчке штампе, ова збирка изазвала је нарочито интересовање због чињенице што ће садржати између осталог и оне приче „које су сматране одвише смелим за објављивање по часописима“. Остали део збирке обухватиће Вилијемсове приповетке које су се већ раније појавиле У „Њујоркеру“ и „Флејру“.
Трпбина
дричући ми са олимписке виси-
не своје анонимности сваку пи-
сменост, Коментатор „Књижев-
них новина“ у броју 23 (17 јуни ове године) настоји да навођењем неколеко с" мојих реченица из чланка „Нова проза Михаила Лалића“ (мајски број „Живота“) докаже њихову „климавост, штурост, натегнутост 'поређења, незграпна претеривања у употреби метафора, несигурност стила, вербализам“ (има ли још нека слабост коју ми Коментатор није великодушно додело7). Немам ништа против мишљења Коментатора. Његово је право да мисли шта хоће. Његово је право да то и каже. Морам само једну примедбу да учиним. Она се тиче метода Коментатора. То је у најмању руку чудан метод. Он се састоји у произвољном узимању не реченица — то би још било исношљиво — него реченичних делова, издвајању њиховом из целине у којој. добијају смисао и давању тим деловима сасвим другог смисла, Ево како то Коментатор чини. Он-каже за мој текст: „Већ у првој реченици налазимо неадекватно поређење „као нада чврст““. Међутим, У чему је стварг Поређења у мојој реченици нема. Створио га је Коментатор! Реченица из које су извађене само те три речи, гласи: „Код писца који је већ као нада чврст, мада остварен само једним делом својих могућности, у чијим се већ раним, пробним достигнућима одмах јасно и сигурно осећа онага, мада још незамахнута у целом опсегу, сазревање још неизражено у најбујнијем плоду, код таквог писца који већ при првим корацима даје
сведочанства да је рудна жица његтове емоционалности и креативних моћи откривена и начета, али још непоказана, још необухваћена у целини, нова књига двоструко привлачи“. Значење је овде временско, тј. да је Лалић и у периоду кад је био нада, ипак био чврст. писац. Из те реченице са јасним значењем Коментатор ва- « ди три речи, изостављајући намерно ону четврту — „већ“ — без које оне нису мисаона целина и онда, наравно, прави закључак какав му треба: временску ознаку он претвара у поређење! И такво насилу створено, тен-
У Морал Коментатора »Књижевних новина«
, денциозно конструисано поређење је и без смисла и без логике, Ја то признајем. Оно и мора такво бити јер је само отпадак једне реченичне целине. Питање је ту да ли је допуштено такво извртање смисла2 Какав је морал таквог нелојалног поступка7 Шта се све може тиме постићи!
О осталим наводима Коментаторова написа не желим да говорим, Само да м ја „узгред забележим“: његова естетска мерила сасвим су у складу са његовим моралом.
БОШКО НОВАКОВИЋ
Гробљанска улица и гробље
Улица тчде узбрдо па низбрдо као и све остало. Завршава се гробљем
— — — — – –
С десне стране леже:
Франсоа, Пјер, Жак
пали за... (њима је Га
С леве стране чека,
камени човек да му нек
тлати лик. "
свеједно)
На крају град:
за неког — кућа камена за неког — само хумка за неког — јарак
за све _— заувек.
На крају град:
сваки. камен — кућа свака кућа — име свако име — сећај ме се. Ко: никог
НИКОЛА БОЈОВИЋ.
ари а Да
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 8 ЈУЛ 1954