Književne novine
| ПРИКАЗИ Марко Ристић о Крлежи
(М. РИСТИЋ: „КРЛЕЖА“, ИЗДАЊЕ „ЗОРА“, ЗАГРЕБ 1954)
%
| АЈОЗБИЉНИЈИ · · приговор Ми који бе се могао да стави на неколико ретких написа достојних Крлежиног дела, односио би се на њихову малобројност, на ту врсту недовољности која не дозвољава да их схватимо као један, у књижевно историском смислу, _ноле систематичнији покушај критичког прилажења најбимнијем делу наше књижевности. ли написи Марка Ристића нити су такав покушај нити пледирају да булу то: долазе до човека који себе и Не сматра критичарем — мада су његове рецензије и критике, сабране у књиге и још увек несабране, лапидарне лој савршености. — '
Интелектуални __ бард једне _књижевне, или боље речено књижевнополитичке идеологије, М. Ристић и не може да се сматра књижевним критичарем у ужем смислу те речи. Али без обзира на то; (и можда баш због тога је парадоксално) да ови написи ипак долазе од писца који спада у ванредно мали број компетентвих да о Крлежином делу кажу веродостојну и праву реч. То Ристића, као што видимо, није обавезивало да се сматра дужником наше литературе и да унесе мало више запаљеног луча у неразбистрену ситуацију у којој се Крлежино дело још увек налази.
М. Ристић, међутим, није био писац који ће на себе преузети сву тежину једног таквог посла, а повремени његови ранији _ обрачуни, уз сву намстљиву ефикасност и потпуну одрживост и под свим теретом година које нас од тада деле, нити јесу нити може да им се прида својство генералног обрачуна са лажи о Крлежи у целини, Ова књижица настала је од тренутних инспирација, као непосредни и често поетски реагенс у сасвим различитим ситуацијама, условљена је у својој хетерогености првенствено потребама дана у којима су поједини фрагменти настајали.
Али без обзира на то, или, боље речено, упркос. томе, Крлежино дело имало је у Њистићу тумача довољно луцидног да би и самом суду, сажетом и увек оријентисаном на саму суштину, могло да се приговори да је. метафорично речено, од дневне паучине, У том густом, с интетичном смислу Ристићевог текста, који у нашој свести за тренутак развије блистави рељеф вредности ствари, из кога отпадају детаљи, али у који су непогрешно утиснуте све битности и све димензије условљености и полразумеване све неназначене могућности -- лежи разлог што ово делце супериорно превазилази ограничености тренутака у којима је настајало. Ових неколико чланака, посредством једног изузетног _Ристићевог нерва да осети дијалектички процес у појавама и да се у тражењу дубљих истина "не обазире на ефемеран детаљ нити на тренутни привид ствари, без обзира на своју вишеструку хетерогеност, — допуњују и употпуњавају један другог у својим најбитнијим садржајима.
На тај начин, садржај ове књиге
два јубиларна чланка: „Фуга Крлежина“ и „На шездесети рођендан Мирослава Крлеже", (објављена прошле године), полемика „Још једно неразумевање _ дијалектике", у којој Ристић, бранећи Крлежу, брани љитературу, која социјалну тенденцију хоће да споји са високим уметничким и човечанским вредностима, (објављена 1934 године), и приказ „Глембајевих“, (објављен у „Политици“ 1929 године) — сведен на онај синтетични податак, који нам се у сваком чланку, као истина о битним својствима Крлежиног дела, открива, чини једну органску целину, и претставља, свакако, најсадржајнији претекст за једну још увек неостварену аналитичку, критику Крлежиног стварања,
Суд о Крлежином делу има'и један посебан интерес ако се схватања Марка: Ристића хоће да искористе за једну материјалистичку, ако не естетику, оно бар естетску основу у одређивању ирема духовним творевинама, која неће бити ни идеалнстички кратковида ни назови материјалистички једнострана. Посебан, јер је позитивно одређивање према јелном делу сасвим страном надреалистичком поимању литературе омотућило Ристићу да исплови из надреалистичког залива на веће штрине, да своје концепције уздигне до потпунвијег револуционарног смисла него што је то дозвољавала оријентисаност на један ексклузиван пра. вац. У том погледу значајна је и полемика „још једно неразумевање
Х дијалектике", која је сукоб једне супериорне и динамичне материјалистичке мисли са догматичношћу идеолога предратне социјалне литературе, утилитаристичких _ схватања. Антиутилитарна _ концепција _Ристићева изнета у овом чланку (а у не што разрађенијем облику у „Предговору за неколико ненаписаних романа“), потпуно је неспојива са оним што имплицира тав. „ждановско" схватање уметности, али је блиска извесним Плехановљевим схватањима, и то на оним местима због којих је Плеханов трпео оштре приговоре совјетских _ идеолога типа Розентала. Слично Марку Ристићу, Плеханов је писао:
„Утилитарни поглед на уметност исто се тако лепо слаже с конзервативним, Као и с револуционарним расположењем. Склоност према таквом погледу неопходно претпоставља само један услов: жив и активан интерес за известан — свеједно који баш — друштвени поредак или дру“ штвени идеал."
Пратећи кроз историју настојање разних _реакционарних режима да „музу“ учине „државном“, да „од уметника начине слуге моралности, онакве каквим их је замишљао корпус жандарма“, Плеханов с негодовањем прима и проповедање макар и прогресивних идеја ако оно не пронзилави из уметнички снажне објективације живота: из тих разлога Плеханов је критиковао и роман Горког „Мати“, и био оптужен за „кантијанство“ и „идеалистички естетицизам". Ако је, у својим схватањима утилитарног у уметности, био на терену, који није био стран и ранијим материјалистичким естетичарима, један више личан напор могао би да се прати у Ристићевим настојањима да извесним значајним открићима дубинске психологије употпуни марксистички однос у области лдуховног стваралаштва, Има један проблем, коме је Ристић посветио најбрижљивију пажњу и на коју се читаво време своје јавне активности
враћао; тражећи за_ своја схватања.
материјалну потврду у уметности, али и у животу;
„Човек јесте — писао је он у значајном есеју „Морални и социјални смисао поезије (часопис „Данас“ од 1934 године) — условљен друштвом, али какав је механизам те условљености, какво је продужење тог ме-
ханизма у самом човеку, то данас историски материјализам не може да испита без помоћи психоанали-
тичке методе, ни до краја да проду“ би без сведочанства поезије о субјективном." „Једно неразумевање дијалектике“ и „Морални и социјални смисао поезије“ два су најозбиљнија, у низу Ристићевих напора, да се материјалистичка анализа обогати рафинираним оруђем које ће јој омогућити плодоносно продирање и у субјективне комплексе. Треба истаћи: да је Ристић имао превелико поверење у психоанализу, да га је за њу везивала иста она необуздана преданост која га је учинила и бескомпромисним аполотетом ирационалне пору-
МАРКО РИСТИЋ
кК Њ И
А |
„ ,
ке поезије у њеном надреалистичком стадију. Да није било тог превеликог поверења, Ристић вероватно не би побуде писца чланка, у коме се критикује Крлежа, тумачиб осећањем инфериорности, његове недоречености омашкама, као што не би, да није било његовог тврдоглавор ирационализма, говорио о „тврдоглавом рационализму“ Мирослава Крлеже, о „недовољ“ но неконтролисано, недовољно адекватно њи ховој ирациналности“ израженим стањима у КРлежиној лирици, и сатолико презира и вехеменције о „рационалистичким мислиоцима“. “
Упућени, као што се види, и на
отиште питање које Крлежино дело
· покреће, ови написи, као што је ре-
чено, нису само то. Мислени аналитичар у истој особи за острашћеним поетом, унео је у ове написе и префињену луцидност првог и густу топлину другог. (Узгред и упрошћено речено, имам утисак да је М, Ри-
|
4
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА (цртеж 3. Џумхура)
стић као стваралац био разапет на тим антагонистичким половима своје биполарности: мислилац је био не-
_ ту, а песни
| довољан неснику — мисао је увек
споредна грађа таквом темперамен-
к је био обуздан логича-, рем, изузетном церебралношћу, држан на уздама хладних и прецизних. операција, терорисан аутокритичношћу, кратко (и трагично): онемогућаван). Местимично, _ Ристићеви прелазе у радосну химну, у поетизирану апологију, толико неуобичајену
текстови
у нашој средини где се ловорови венци деле скоро искључиво мртвацима, а и тада шкрто, — прелазе у
једну разумну идолатрију. Ова публикација је маљи (али не по значају) докуменат о двојици великих савременика, два блиска човека, два (на несрећу) неједнака — ствараоца, два идеолога напредне мисли, једном чије дело учвршћује у литературу и њену мисију, и другом који учвршћује веру У несебична и трајна пријатељства у могућност ничим незамраченог поверења према поезији и човеку. Саборац Крлежин, Марко Ристић није био сапутник који се губио у некој шпиљи „огромне републике Крлежиног духа“: острашћен температурама и динамиком тог духа, он је имао често реч блиску по садржају и емоцији;) али и мисао која је понекад умела да буде интелектуални _ катализатор _ Крлежиних
"ставова, који су, претежно, и у нај-
вишим доменима апстракција, били
лирске експресије.
ПЕТАР ЏАЏИЋ
| А ОЛАЛ
Е Мм и к
А |
Истина као мјерило...
(УМЈЕСТО ОДГОВОРА ЗОРАНУ ГЛУШЧЕВИЋУ)
ВОЈЕДОБНО сам под на-
словом „Живот као грађа
и мјерило“ писао о модер-
нистима, који се поводе за
помодном _ лектиром, преузимајући из ње готове клишее, умјесто да им живот буде неисцрпни извор инвенције. _ Концентрисавши „опћенита запажања око конкретног примјера (Е. Кош: „Разговор о души“) нисам рачунао с могућношћу, ла нетко схвати и назив и козерију као напад на модерну прозу уопће, тим прије што сам у више наврата јасно и одређено изложио своје мишљење о проблему модерног. модернистичког и аутентичног у сувременој умјетности („Кругови“ 1/52,83). Међутим. три мјесеца касније нашао се Зоран Глушчевић понуканим да обрачуна с мојим (!>) обрачуном с модернистичком про-
зом, иако му ја својом козеријом нисам дао за то ни повода, акамоли грађе. Стога се, логично, морао послужити и некорект-
ним средствима, измишљајући и подмећући ми мисли и ријечи које нисам нигдје написао.
Прије свега, ја сам говорио о нашим модернистима, точније „о неким нашим прозаицима, нарочито млађим п поглавито новелистима“, а имена Кафке, Камиа, Сартра и др. споменуо сам тек узгред, У зевши у обзир само понеку, изолирану особину њихова књижевног проседеа, а не и њихов опус у цјелини, Тако сам на пр. Камиеову „Кугу“ назвао _развученом алегоричном конструкцијом, а Глушчевић је то из непознатих, али врло разумљивих разлога, протумачио ваљда као порицање Камиева дјела у цјелини, и Камна уопће. Да нисам већ давно прије објавио опсежну студију „Судбина аутомата“, могао бих то приписати _ Глушчевићевој површности; овако то ипак има (етит котараганог5а са — блато речено — некоректношћу! Констатирао сам надаље чињеницу, да је таква модернистичка проза, од које ја разликујем аутентичну модерну прозу (о томе сам такође писао у „Круговима“) лишена узбудљиве фабуле и претрпана опћепознатим — ком-
'психоаналитичкој _ литератури, а Глушчевић тврди да „Павлетић узима као један од битних елемената литерарне вредности занимљивост као уз-
плексима разрађеним у.
фабуле, дакле најповршније Не само да бесмислицу нисам нигдје написао, већ управо обратно, из читавог низа мојих написа произилази нешто посве друго, супротно ономе што Глушчевић себи присваја пргво да назове мојим „схватањем“. По" Глушчевићу, наиме, ја сам за модернистичку прозу уопће рекао, да нема чиме да нас узбуди и да је то доказ мог „крајњег недостат-
у зналиније сличну
будљивост чењу | њене тумачења“.
ка ма какве сензибилности према литерарним утисцима“. а уствари, ја сам прецизно одредио на коју се то прозу односи: на ону модернистичку прозу, „која је зачињена модернистичким клишенима“ Након тога,
дакле, нскаче у први план Глушчевићева склоност измишљању и његова танахна сензибилност за отрцане клишее, но ја му на њој нимало не завидим.
Кафки сам рекао само ово: „Чак и један од највећих, Кафка, не засјењује, не деактуализира Достојевскога, дапаче, поново нас на њ упућује.“ Сваком је добронамјерном читаоцу било, јасно о чему је ријеч — о утврђеном утјецању Достојевског на Кафку и о литерарној моди, која у посљедње вријеме фаворизира Кафку уздижући га више но што заслужује, ма да, без сумње, он спада међу најосебујније писце
ХХ. стољећа. Међутим, полемичар (недобронамјерни читалац) Глушчевић тврди да сам рекао, „како су
писци зато ту да би упућивали један на другога“ и наставља даље у свеТом бијесу да брани Кафку од незналице, а сам при томе показује заиста примјерно познавање теме 0 којој говори екс катедра, истичући како „говорити поводом Кафке о мистици.. или о неузбудљивости фабуле и текста... значи неодговорну злоупотребу једног дела... или знак за недостајање литерарног образовања". Међутим, познато је из многих студија о Кафки објављених у Немачкој, Француској и др. да има оправданих разлога поводом Кафке говорити и о мистици,-као што још више разлога има, да се тим поводом говори о Глушчевићевој мистификацији, јер је он све монтирао тако, да читалац приписује мени ријечи „неузбудљивост текста и фабуле код Кафке", које су напросто подвала, то провиднија и бесмисленија, што сам управо недавно на једном другом мјесту, иако укратко и успут писао посве супротно томе.
Што се тиче Сартрове „Мучнине" и моје необавијештености у вези с тим, не занима ме што о томе мисли Глушчевић. Поготову кад он о томе ионако не зна и нема што да каже. Иначе се не би служио празним фразама, као што је на пр. и овај „бисер“ стила и „сензибилног“ запажања:
„Она изванредна _вибрационо-сензибилна (2!) моћ једног Сартра (као да их има више!), који је у садржајно-стилском профилу (512!) дао са-
свим нове акценте свом потенцијал- |
но импресионистичком _ темпераменту." (Браво: импресионистички, и још к томе.— потенцијални темпе-
рамент!)".
Написавши: „Мучнина од Сартрове „МУЧНИНЕ“ најдјелотворније се лијечи у „Породици Тибо" Роже Мартен ди Гара или Мановим „Буденброковима“ — хтио сам рећи једино то, да је након читања једне тако морбидне књиге као што је „Мучнина" право олакшање узети у руке споменута дјела писаца, који су можда мање развикани од Сартра, али су неупоредиво снажнији умјетници од њега.
Глушчевић је у споменутом напису успио срочити толико несклапних реченица и немогућих израза, да и мучни утисак од читања његова текста човјек пожели лијечити читањем „старе добре критике", у којој свака ријеч обавезно нешто значи, односно текстове критичара, који нису толико препотентни да друге зову незналицама, а сами се као такви откривају, пишући да „нетко покушава јалову примену својих схватања на једном осетљивом и одговорном материјалу“, иако нетко може тек покушати примијенити своја схваћања, и премда материјал не може бити одговоран, па ни осјетљив.
Глушчевић је свој напис завршио цитатом о свецу. Он доиста није светац, јер искривљује туђе мисли и неозбиљно _ супротставља _— наслову једне козерије тезу „Литература... мерило живота", о којој међутим нема смисла на овом мјесту и овом пригодом даље расправљати, До-
вољно је тек указати на жалосну чињеницу, да у дискусијама и полемикама код нас сувише често долазе до изражаја којекакви некњижевни мотиви, злонамјерна ситничавост и непоштовање аутентичности туђих мисли, умјесто да истина буде врховно мјерило.
ВЛАТКО ПАВЛЕТИЋ
АНДРИЋЕВ РОМАН „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“ ПРЕВЕДЕН НА ФРАН-
ЦУСКИ
Професор универзитета у Бордоу Жорж Лућиани превео је Андрићев роман „На Дрини ћуприја“ и превод предао ових дана издавачкој кући „Плон“. Овај превод треба да се појави у једној од сталних „Плонових“ колекција.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ К ЧЕТВРТАК 16 СЕПТЕМБАР 1954
И а