Književne novine

ГОД, |, БР,

џ

АРКО ФОТЕЗ

а наш фестивалски!

репертоар

РИРЕЂИВАЊЕ фестивала прилично се размахало у нашим градовима, Дубровник, Пула, Сплит, Љубљана, Суботица сједишта су већ уведених сталних љетних приредаба, уз низ повремених у другим мјестима, прикладним и мање прикладним. Из читавог тог насто јања свакако ће се развити, п треба да се развију, сериозне умјегничке манифестације, вриједне да кроз њих упознавамо сами себе и достојне да нам буду легитимација пред другима. Према том циљу несумњиво су најдаље покрочиле Дубровачке љетне игре, које су ове године, у својој петој сезони, не само поново. постигле лијепу мјеру успјеха код публике, домаће п иноземне, већ изазвале ни плодоносне усмене дискусије н јак публицитет у штампи, Проблематика _ таквих фестивалских подухвата уопће, ла и Дубровачких љетних игара, необухватљива је у једном чланку, она је веома компликована н сложена од много компонената, и културно-умјетничких и политичко-економских. _ Овогодишњи коментатори љетних ига.ра нарочито су инсистирали на потреби подизања умјетничког квалитета појединих изведаба, п то је оправдано и потребно. Но за правилно одређивање како треба да се што изводи, нужно је и уочити шта треба да се изводи: О тој репертоарској _компоненти наших фестивала требало би повести широку _ дискусију, јер је та — компонента битна за њихов развој

њихов смисао по значење. Типови фестивала —

мислим ту на умјетнич-

ке манифестације, не на туристичкокомерцијалне атракције — двојаки су: или израстају из тла, из амбијента, _ културно - хисторијске _ традиције (Салцбург, Бајројт, Стратфорд), или су засновани на- концентрацији јаких финанцијских и репродуктивних снага, без обзира на вријеме и мјесто (Единбург, Глајнбори, Берлин итд.). Прву су недјељиви од средине, други су преносиви било куда. Разнолик културни профил наше земље, богатство нашег литерарно-хисторијског насљеђа, потреба и жеља за стварање широке базе културног живота увјетују код нас прво споменути тип фестивала и ту не би смјело бити бојазни од „расипа"ња снага“, јер би такво „расипање , таква масовна сјетва довела до нормалне кристализације највриједнијег, до темеља пирамиде за праве фестивалске врхове. Не треба прескочити ту почетну „фестивалску“ фазу, али треба над њом бдјети, његовати је и! планирати, настојати да сваки такав фестивал (или фестивалчић) задобије своју специфичност и по изведбеном простору и по репертоару.

Имамо ли-ми могућности за стварање таквих фестивалских специфичности» Несумњиво да имамо, но не само да их још нисмо научили експлоатирати и сервирати другима, Него их често ми сами никако или довољно не познајемо. Како нам је дивна земља: ренесансни тргови и палаче јадранске обале, орловски кр шеви Црне Горе, барокни портали и дворци Хрватске и Словеније, јединствени амбијенти Босне и Херцеговине, београдски стадиони, славонски феудални паркови и бескрајна

ДУБРОВАЧКА АРХАДИЈА ЗА Д:

пространства _ Војводине, _ македонски манастири — све су то сцене на којима би оживјело и засјало наше

културно благо. Зар немамо нашу ренесансну _комедиографију, једну

од првих свјетовних драма у европској литератури, дивне поетске пасторале као материјал за фантастичне фестивалске, спектакле, хисторијске трагедије израсле из нашег тла, с нама урођеним слободарским тежњама, немамо ли барокну музику, оперу са стогодишњом традицијом, модерне симфоничаре и један од најреномиранијих _ европских _ балета» Сјетимо се успјеха нашег средњевековног сликарства, нашег фолклора, наших етнографских изложби. Није ли Кастав идеалан оквир за приказ

ЖИЋЕВОГ

ПМАКИРА“ (Фото Тошо Дабац)

„Каставске буне“, а Пазин, Лабин или Мотовун за драматизираног „Велог Јожу“, зар; се у Сарајеву или Мостару не би могла изводити дјела Ћоровића, Шантића и Огризовића, како би дјеловали „Станоје Главаш“ у Смедеревској тврђави или „Буна против дахија“ на београдском Калемегдану, „Матија Губец“ у Мокрицама, Крефтови „Цељски грофови“ или Крлежине драме у двориштима дворца Љубљане, Загреба и Вараждина! Набрајање би се могло низати страницама — све као доказ тврдње, да би ти ембрионални фестивали могли да буду наши и нашки, републички, па чак и локални, И несумњиво би испунили сврху: да нас упознају с нама самима.

Да то познанство пренесемо и на друге служили би нам фестивали вишег типа, на бази организираног централизма, међу њима на првом мјесту Дубровачке љетне игре. Није потребно поново наглашавати при родне љепоте, културно-умјетничко значење и туристичку привлачност тог јединственог града, који је сав један театар с безброј позорница све је то утврђено и потврђено. Но процес тог утврђивања и потврђивања пе смије застати. „А летње игре су један 1 Дубровника, лепоте његове које су векови усклађивали, једна евокација културног богатства прошлости, жи-

ви сплет прошлости и стваралачке

садашњости“ 1

оцјењивач тих Игара Марко Ристић

(у „Нин-у“ бр. 194 од 19 септембра ':1954). Да би тај облик добио пуну

садржину од пресудне је важности

(Наставак на 4. страни

нов облик доживљавања

— написао је луцидан_

55 ГОДИНА УМЕТНИЧКО! РАДА МАЈСТОРА ВАЈАРА ТОМЕ РОСАНДИЋА

ТОМА РОСАНДИЋ:;

ПУТОВАЊЕ ПО ЈАДРАНУ

убровачка соната

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ ЛИЗЕ И

ОТА БИХАЉИ МЕРИНА „МАЛА

ЗЕМЉА ИЗМЕЂУ СВЕТОВА“,

КОЈА ЈЕ ОВИХ ДАНА ИЗАШЛА

ИЗ ШТАМПЕ У ИЗДАЊУ „ПРОСВЕТЕ“. ЕК неколико корака изван

зидина диже се хотел, као

океански пароброд који се

после дуге вожње _ овде

усидрио, дужином, опружен, са луксузним палубама, сунцем т Хладом за размажене _ путнике. Блазирани келнери у као снег белом оделу пи шеф пријема са понизним презиром, _ неповерљиво посматрају свакога који не долази у колима са осам цилиндера.

Седимо на светлој тераси и гледамо бели град који израста из мора, као да је приредба и атракција овог хотела, укључена ги урачуната у цену пансиона.

„Мора се лагано шврљати кроз овај град и не гледати много наједном“, замишљено каже Бранко, сликар. „Мора се доживљавати као откровење.“ Средњег раста, лепа тамна лица, живих очију, пуне самосвести окренуте животу, говори осећајно и без оригиналности. Девојка у његовом друштву, у светлом џемперу и првене косе, седи заваљена у плетеној наслоњачи а уски детињи овал њеног лица скоро је бео у отсјају клонулог дана. Њене светле, помало. косе, кестењасто-мрке очи гледају хладно из бледе маске лица.

„До поноћи гори електрична светлост“, каже мирним гласом. „Када се светлост угаси, треба лутати, овим градом. Када месец сија, настају дубоке сенке и све добија своје седефасто ноћно лице“.

„Добро.“ Са задовољством посматрам лице те модерне Коломбине, које под намазаним трепавицама крије фантазију и лаку поругу. „Добро, дакле, а дотле испићемо још једну боцу истарског вина".

„Уз месечину и алкохол“, тунђа незадовољно мали педантни историчар, „побркаће нам се стилски периоди и историске епохе.“ Његов векетав, прекорен осмех је критичка интерпункција романтичног пројекта ове ноћи, у

Вино је укусно и није преслатко.

(Наставак на 3 страни)

У овом броју

МИОДРАГ КОЛАРИЋ, ЛИЗА Ио ОТО' ВИХАЉИ-МЕРИН, МАРКО ФРОТЕЗ, А. РЕМБО, МИЛАН ЗАРИЋ, БОЈАН ШТИХ, САША ВЕРЕШ, СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, ДУШАН КОСТИЋ, БОРИСЛАВ РАДОВИЋ И АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ.

х у БРОЈУ 1. ДЕБРЕ-

У ИДУЋЕМ ЦЕНУ НАСТАВЉА ПОЛЕМИКУ РТОКУ

8 пе АУТОПОРТРЕТ КО данас у скулптури влаћ да, — као што говоре и као што пишу, такво стање да треба проучити аутора да с-=+> би се схватило његово дело, Тома Росандић припада последњим уметницима онога срећног времена кад је било довољно видети дело па да се схвати његов творац. Он припада генерацији која се, — пре пола века, јавила на раскршћу ликовних појмова, у јеку супротних пластичних тенденција, и доживео је ту ретку част, — поготову кад је у питању једно тако немирно доба, да вредности једне уметности која умире усклади са вредностима једне уметности која се рађа. Када се он јавио, — пре педесет п пет година тачно, — на крају једнога века незапамћене уметничке плодности и још плодније уметничке инвентивности, пред њим и његовим друговима појавиле су се две тешке дужности; срушити старо, још увек чврсто везано за укус и назоре друштва, и створити нешто ново, нешто још непречишћено и у онима који су га стварали.

Росандић није био један од оних уметника који руше: он се прихватио много тежег, — и много часнијег, — посла да заблуде старих замени врлинама нових и да одржи континуитет једне рецентне уметности, наше уметности, која би се без

55 ТОМА

камена...

МИОДРАГ КОЛАРИЋ

РОСАНДИЋ: „ИГРАЛИ СЕ ВРАНИ коњи“ (фигуре пред улазом у Народну скупштину)

6 ј

тог континуитета изгубила као залутали без путоказа. На том послу он је имао за сарадника Ивана Мештровића. Пре него што су се упустили у вртлог савремених ликовних струјања, обојица су изврсно савладали занат. Већ при првом додиру са вајарством изван граница своје домовине, и ван домета локалног академизма, ова два велика уметника испољила су сасвим јасно своје различите карактере, Мештровић је пре свега инсистирао на питању чисте форме, на питању стила; он је подлегао Сецесији исто тако лако као што ће се доцније инспирисати Роденом, Микеланђелом.или Асирцима. Росандић је више ценио унутарњи, ментални живот човека. За њега је проблем стилског израза био проблем који се решава сам по себи, само ако се упозна суштина уметничке креације и ако се пође од човека према животу. Због тога код њега није било толико лутања и тражења као код Мештровића, Он је упознао Мецнера без икакве опасности и дивио се Родену не као уче“ ник већ као потомак. Знао је тако ђе и то да, ако јелан вајар, без обзи+ ра у које време живео и коме правцу припада, жели да буде савремен, он мора ма пође од Микеланђела. Развојна линија Росандићеве уметности, насупрот Мештровићевој, пењала се лагано и недвосмислено пре ма оној граници иза које искуство и занат тичезавају пред ванредном сугестивношћу пластичне лепоте, те нам се чини да је дело створено У једном даху, под утицајем чисте инспирације. На таквом једном путу нема узмака, ни споредних стаза, зато Росандић није, у, недостатку општег стила, створио један свој лични манир, један манир који може да значи уметничку зрелост, али У исто време и ограничен уметничку домет. Он се није развијао. као јединка већ као дух времена, не као вајар већ као вајарство; зато је н био у“стању да у позним годинама, кад уметник обично припадне академији а његова уметност историји, да у тим позним годинама окупи око себе неколико даровитих мла дих вајара и да у њима, — бев икакве концесије и својој старости и њиховој младости, — нађе своје наследнике. (Наставак на 2 страни)

па