Književne novine

| JEDNOM JE, kažu, Al|. red Hičkok izjavio pred nekim holivudskim pro ducentom. da njkada.ne, gleda završene filmove, ni svoje, ni tuđe. Na. to je zapreDašćeni biznismen uzviknuo: »Pa pobogu, čoveče, otkuda onda crpete sve te Vaše ideje?« -

Producemt je ušao u anegdotu, ali je ipak ispao odličan poznavalac švOg posla. Jer olkad ja filmska slika po prvi put zatreperila na Đelom čaršavu pa sve do današnjeg dana, do sinemaskopa, sinerama, vistavima i bezbrojnih kolor sistema, ne utoljiva glad prosečnog gledaoca guta iz časa u čas u– vek ište priče, ista lica, iste reči. Svemoguća Gospodarica lPublika smeje se anegdotama o. klasičnoi ignoranciji holivudskih moguls, ali zahvalno prima već po hiljiadđu puta viđenu istorijH o mladiću koji osvaja lepoficu ili o šerifu što je očistio gradić ma Zapadu od oRkorelih, meobrijanih bandifa. Kliše se, dakle, pokazmo kao značajan faktor filmske ponude i potražnje, Zato mu se posvećuje i maročita Dpa-

šnja. Počeli su da ga mc-·

guju. Postoje i čitave antologije stoput upotrebljenih dijaloga, sižea, muzičkih komadđa, dramatičnih situacija i fehničkih mpoštupaka koji uvek »pale«. Te amtologiie, maravno, misu štampane, One su — Živi ljudi: pisci dopunskih dijaloga, »grupni scenaristi«, dijaloški konsultanti, adapteri, muzički direkfori=="i kako se sve ne zovu. Ljudi sa izvpsnom memo rijom i arsenalom _ viđenih filmova za sobom. Ljudi koji bomaju publiku. „Ljudi bez mašte ali zar je ona i potrebna? *.. *

TJZMIMO, RECIMO, ves-

terne,

Nekada su :filmovi tog žanm ra u ogromnoj većini počinjali na isti način. Konjska kopita, pokliči Indijanaca ili mamrštena 'banditska lica, dim zapaljenih · pionirških Kola i poštanskih stanica sve se ·to preplitalo i kovitJalo u kratkim pretapanjima ili brzim zastorima. Zatim bi sledovao mirniji odlomak: glavni junak se upoznaje sa međelima koja smo trenutak ranije videli. Onda počinje fraženje proftivnika„ kratka čarkanja. Veliki finale donosi masovne juriše konjanika sa trouglastom zastavicom. zvuke Truba, neopisivo gužve, padanja sa konja, pogibije i junaštva, da se sve ipak završi sPećno. Junak dobija devojku, po · pravilu Kkčer farmera čiji su život i imovine bili najviše Uugroženi. a

Damas „veslermi počinju mirno: junak obično dojaše u grad. bez mnogo intereso“%“anja za prošlost i budđućnost njefovu. U obližnjoi kt čmi šapuću: »To je Bil Hokins. Kažu da jie sam eamcit, očistio Tumibston od Snaj

.perove bande«e. Kad junak pristupi baru, zavlađa tiši: KNJIŽEVNE NOVINE

MLdst za književnogt. umetncet i kulluru

O. Direktor? i TANASIJE MLADENOVIĆ

| Odgovomj uređnik: | RISTO 'TOŠOVIĆ

_ Uređivački ođbor: i Oto Bihalji-Merin, Dušan Matić, Tanasije Mlađeno-, “vić, Vicko Raspor, Dragoslav Adamović i Risto TOošović ; y Tehn!čkojurnetnička.. oprema ragomir , Dimitrijević? ; |

Tist izdaje: novinsKo-izđa-. \aČEOo; preduzeće „KMnjiže -. ne novine"; Beograđ, Mran„cuska „7, tel 21-000, tek, račun: i10—K, B. A 58 .— 2208:

O {e :

POO O: svake druge ne-

lini Bri i: 20. Gođišnja pretplata JD... #00, polugodišnija. Din. 900, za. inostranstvo, dvostruko

:tampa. „Bobba“, "Beograd } PA pečanska, šL

„Utedništvo. prima: svako

radnog Gana od 1: „do 14 _ časova, TRiukopiši 66 ne · - | ~ vraćaju“

'nosića?& ~

na. Svi pogledi uprii su u njega. Jedino je banditima, ako ih ima i ako je scenaTist našao za potrebno da ih dovede u krčmu, dopušteno da ga.ignorišu. Pored toga, oni čine i druge rđave stva-

ri. Obično su zaeuzeti koc-

kom,

Kad se junak malo odđomaći i počne da uviđa kakvi užasi prete građanima, neka ličnost izjavljuje: »Krajnje je vreme đa pošteni ljudi u ovom gradiću počnu mirno da žive« A uskoro zatim dolazi: »Klinte, ti si jedini čovek u dolini koji poznaje ovu feritoriju i koji može da se sa karavanom probije do Santa Fea«. Opasnost preti od Indijanaca. Junaku je fo odmah jasno i on kaže: »Komanči? U ovom kraju? To mi se ne dopadal!l« Na to ga građani izaberu za šerifa.

Banditi, ako se dosad nisu pojavili, stupaju sada na scenu. Njihov mnrgodmi VOđa kaže barmenu: »Po jednu za moje dečake«, ili ne kaže ništa. U svakom slučaju, barmen hitne flašu sa jednog kraja uglačane tezge na drugi, gde je vođa bande, i me pogledavši je, hvata. To se ponavlja i sa čašam&e,

Manguparija je, maravno, u dosluhu sa Inđijancima. Kada šerif dopadne u ruke crvenkošcima, poglavica sve čano saopštava ma iskvarenom engleskom: »Veliki Duh kaže bledoliki mora umre.« Sasvim jasmo, to se ne događa. Neposredno potom, dobri građani presreli su poštanska kola. koja &u razbojnici oteli. Jedan mlađić sa puškom jzdaje strogo naređenje: »Silazi sa tih kola, i to brzo! (O>I to brzo!« dodatak je na zapovedne rečenice svih vrsta. On treba da potre svaku misao na opiramje kod omoga kome je upućen. Zato ga koriste ka god nedostaje ubedljiviji argumem{). Starac do njega u-– peri revolver u rebra jednoga od bandita i promrmlja: »Diži ih!= Ovo je Veliko Osveženje. Pre dvađeset godina starac je na ovom mestu izgovarao: »Ruke u vis!«

Ogorčenje poštenih građana je veliko i pravedno. Zato neko od njih mora da kaže: »Zašto da čekamo ma zakon? Olbesimo ih, i to odmah!« Sad nastupa šerif sa svojim »ljudskim momen-

fom«: »Vi ste me izabrali za”

šerifa i ja ću ovim ljudima obezbediti pravično suđenje. 'Ako neko od vas misli drugačije, treba da bude siguran. da poteže revolver brže od mene«.. ;

Razbojnici su, svakako, pobegli. Ali mne prođe mnogo vremena, a gradom se Dronese glas: »Bak Konors je stigao i traži šerifa!« Dolazi velika scema dvoboja. 1Uprkos neizvesnosti, šerif je taj koji ostaje u životu. Film se srećno završava, mada ne nedostaje, prizvuk sete, Jer, na opštu žalost, šerif objavljuje: »Zakon i ređ su najzad došli u Abilin. Izgleđa da je moj posao ovđe gotov. Čini mi se da ću otići nekud daleko.« rM ME

TI u ovom filmu postoji đe vojka. Istina, ona nije više kći umesrećenog farmera, ne go rođaka zemljoposednilha koji je podržavao razbojnike. Međutim, njeni postupci i meči pripadaju posebnom poglavlju Antologije koje se zove »Ljubav+. j

To oglavlje ima daleko širu primenu od prethodnog. Situacije su obično podjedmake za &ve one koji spadaju u. srećnu kategoriju .za-

'ljubljenih, ali reči ipak za~-

Vise od, ža 'štvenog pql nja. 'onoga , ko; nekoliko” bisćra'.

a, filma, „dru-

iz „jezičnog „BrsemaJa prosečnog, američkog ljubavnog mare, « Jeli! Vam „iko „ikad .re-

"kap da 'steylepi?e ; .

"rose Mi if iko ihad rekao da imeš malu

' DČuješ li raju hašu pešmu...š, , Drži m me njkad puštati od sebe.ć Pa 'tin.a ii dihiišle „52 |, -»Ne,:ne okhreći glavu. Ho-

"a da'te zapamitim ovakVu.e

žaja i obrazovakoji (govori. EVO ;

pegu na vrhu. ovo, dragi? SVI-

e :čytsto. ale Nemoj:

Teško da mposfoji glumica koja bi se mogla pohvaliti da je, u senci kad joj mladić predaje ogrlicu, rekla nešto ma i za dlaku drugačije nego: »Oh, dragi, Divna je.«

Postoji i jedna kasnija faza: »Dragi, danas sam bila kod dr. Trentona...«. Muž: »Hoćeš da kažeš da ćeš tojest da ću — ovaj da mi — da ćemo — dobitli...«

Muzičko-reviski filmovi spadaju u majskupocenije frezore s&vih vrsta šablona. Kad veliki reditelji zaluta u, periferisko pozorište i opazi na sceni horistkinju čije 'noge mnadmašuju noge učesnica, on uzvikuje svom prijatelju: »Tako je! To je ono! To je fačno ono što nam treba za drugu scenu mDoslednjeg čina!« Posle briljantno probe, klavirista izražava divljenje: »Ta pesma kao da je mapisana za Vas.« Ako je reditelj izgubio veru u SPOsobnosti mlade početnice, ne gine mu sledeća rečenica u finelu filma: »Zašto fakve stvari moraju uvek meni da se dogode! Glavna zvezda odlazi pred sam početak premijere! U redu, Bili, dovedi tu tvoju malu...« Sad »mala« mora da izgubi bĐoverenje u sebe, kako bi Bili rekao: »Pi možeš da otpevaš to, Sali. Hajde, izađi na pozornicu i viđećeš kako će besneti od doduševljenja.«

finalu filma, razdražemo saopšti: »Da, ja sam ga ubila! Ja! I ne kajem se! Čuješ li — ne kajem se!«

Biografija velikog čoveka ostala bi sasvim nejasne kad ne bi rieki medalekovidni sta rac u junakovom detinjstvu izgvorio: »Nikada meće biti ništa od mjega, budi sigurna, Meri. Nikada ništa od tod razmesžemog dečaka Abrahama Linkolna.«

Sa istom mepogrešivošću iadače se i mala prostitutka čije je srce u osnovi dobro, što začudo niko od učesnika u filmu ne primećuje, ma dn je to i poslednjem gledaocu odavno postalo jasno: »Zovu me Roz. Šangaj Roz. Roditelji su mi bili misionari (ovo nikada ne izostaje!). Umzxli su kad mi je bilo devet godina. Odonda živim sasvim sama...« (Postoji i varijanta za sentimentalne pijanice koji imaju sinove: »Naravno, imao sam 1 ja xletinjstvo... Majka je prala tuđ veš... Otac se vraćao uveče mrtav pijan i tukao sta ru do iznemoglosti... Misliš li da ću dozvoliti da i i imaš tlakvu muladost?«). Ako je muškarac kome &šu reči Šangaj Roz bile upućene poverovao scenaristi, jadna: devojka dobra srca uskoro će ga razuveriti: »Ne vredi, Fdi... Žena kao ja... i čo> vek kakav si li... Ne vre= di, kažem ti...«

Mivo jedne Toto-iravestijo bez ukusa,

Dve sekunde kasnije Bili šerefski pogleda reditelja iza kulisa: »Šta sad kažete, #. Bronsone? A fvrdili ste da mala nema ni pojma o pevanju ...«

Dešava se da se i velika zvezda razočara. U fakvom slučaju neko upada u njenu sobu i vidi da je počela da se pakuje: »Vraćam se u Smit Folz. Tamo liudi možda ne izgledaju tako pametmi kao na Brodveju, ali su bar prava ljudska bića, sa srcem u grudima...« !

Šef policije u kriminalnom filmu kod prvog uviđaja obično biva zadivljen: »Ma ko bio, naš ubica je i mĐametan i vešte Kad mladi detektiv, koga uprkos sumnjama njegovog pretpostavljenog, čeka izvamredna budućnost, iznese teoriju o samoubistvu, šef samouvereno odvraća: »I Vi ozbiljno mi-

slite da je ubijeni mogao

sam sebe da probode nožcpT. pa da zatim ukloni fragdve? Ne, ne, Smifsone, . Vas gam očekivao bolie prosućiivanje...« „Žutokljunac ić, međutim, iskusniji. nego što se misli, jer tačno zna šta treba da kaže plavuši iz čiih očiju vreba klopka: »U mom pozivu čovek ne vetuje "nikome — naročito ne blon'dinkama sa dubokim plavim 'očima, To'je luksuz za naiV'čine!• Kasije postaje iašno da' ovo miie!sve Što. jumak ume da kaže. On će uči u pr vi tahsi | neopozivo narediti: »Voži! polako zavonim” kolimal«. Na tu komandu zločinac u »onim kolima« ima da prošapće . &vom saputniku: »Vozi „brže! Prate nas!« Ako je mlađi 'detektiv sluičajno upoznao zgočnu ženu' \oja je bila imfimna. sa, ubi"jenim ali čije"oči me 'blaše junaka, neizostavno će biti iznenađen. kada mu ona, u

Postoji posebna formula za pripadnike američke armije: »Kao dobrovoljci javljaju se Kovalski, Koen, Šmit, Jor genson, Mineli i Novak.«

Obavezno za novinare kad govore ielefonom: »Dajte mi urednikov slo! Halo, Stiv? Zaustavi mašine, porota ie izrekla presudu — da. da, slova od sedam cicera...l«

U džungli važe druga pravila: »Šta Bela žena,u O vom paklu?! Sigurno ie sišla s uma!« — »Ljudi kažu mno go tabu, liudi kažu neće idu!• — »Dolaze crni đavoli!e — »Da b'vana.«

Ako po naslovu filma očekujete da ćete videti duhove i famtome, budite' sigurni da ste pogodili kad čujete žemu Nhoja, pred kaminom u starom zamku, Uzgred kaže mužu: »Taj tvoji grof mi-s6\mnogo ne dopada. ma nešto u njegovom dežanju od čega mi se ledi krv u žilams.«

U melodrami: »Postoji samo jedan jedini lekar koji je može spasti... Ali on živi u Beču.«

Kohjske frke: »Brže, lepotice, bržel!« — »Kako izgleda, doktore? Hoće li ikad ponovo frčati?« — »Tvoj sta Ti: je, nekada bio pravi šampion, mladiću.« — »Dobio je! 'Tobio je! Sani Boj je dobio derbi! — »Sine, od njećga nikada neće poštati dobar 'Dikački , konj. Zapamli što sam fi rekao...«

1, pseće 'tnke,. »Sine, „od njega nikada neće postati dobar {rkački' pas. Zapam ti što sam ti'rekao,..«

i 09 M

" WITUACIJA i likovi ni· šta manje podložni kli-

šetiranju „od. dijaloga. Ne

Treba, naprimer, mnogo bre-

„turati po sećanju da bi se

pronašlo bar nekoliko »dru

iy ·

instrumenata dimeju

štvenmih komeđija« tb kojima je mlada devojka primorana da provede noć u stanu glav nog junaka i da obuče njegovu bidžamu, čije su nogavice i rukavi dvaput duži od mjenih nogu i ruku. Ljudi u dugačkom donjem vešu spadaju u omiljeno sred&tVO za zasmejavanje gledalaca. Sličnu namenu ima-– ju i podvezice na nogama muškareca koji .su izgubili pantalone, f

Pepeljara puma opušaka od cigareta, ' koja u mpretapanju sleđuje praznoj da bi pokazala da je proteklo dosta vremena, isto toliko je banal na i češto lUupotrebljavana kao i listovi kalendara koji se cepaju ili gore i drveće čije grane naizmenično viđimo gole, zatim pod snegom, pa ocvetale, i najzad pokrive ne gustim lišćem. Jedva. ne= što manje je poznata druga funkcija bepeljatrte —'· onda kađa se gangster reši ha akciju, pa odlučmo pritisne opušak ma njeno dno pre mo što krene na pošao. Ako takav gest napravi devojka u prisustvu mladića za koga se već maslućuje đa će mpostati njen »izabranik«, partmer će obavezno upitati: »Nervozni?« Svakome je poznato da: lekara koji ulazi u farmeršku kuću da bi porodio „gazdaricu meumiftno prati čabar vrele vode, ili bar njegovo pominjanje. U laboratorijama večito klopoću tečnosti u retortama, pale se sijalice i vrcaju elekfrične varnice iz metalnih ku gli. Muzički filmovi obiluju mogama igračica koje se spuštaju niz kružne stepenice iza bine, a zlabno uokvirene maočari na mosevima mlađih sekretarica obično nas obaveštavaju da se oma u datoj sredini smatraju devojkama koje ne krasi lepota. _

Kad holivudski scenarista hoće da prikaže nekoga kao knjiškog crva koji je zane-

\vek izgubljen za radosti Žži-

vota, on ga vođi u biblio" Teku i trpa mu u ruke knjižurinu na čijim koricama krupnim slovima piše »TeoTija relativiteta«. Za Holivud Ajnštajn je oduvek bio sinonim midšteriomosti, a Šekspir često ·esimbol dosađe, Izuzetak u pogledu Šekspira je rečenica iz drugog čina ROMBA i JULIJE, koja se ponekad citira: » Tako je rastanka. bolna i slatka moć....« y

Učitelji pevanja, betrberi i pekari uvek imaju smešno uvijene brkove i jasno otkrivaju svoje italijansko poreklo, nipočemu se ne razlikujuči od vlasnika. kafeteTija u kojima se jedu špageti. Profesori imstrumentalne muzike obično su sedi i raz” barušeni Nemci, a umetnički kritičari majdosadnija uštogljena stara gospoda koja se mogu zamisliti.

Verovatno da nema biskop skog gledaoca koji ne zna. za prastari trik .sa čovekom kome je saopšteno nešto što on ni u snu mije očekivao, i koji ne shvata odmah ĐOrazmost saopštenja, već reaguje gromoglasnim smehom, da bi se sledećeg frenutka dosetio o čemu se radi i odjednom mampravio kiselo .lice. A činjenica da svi ozlojeđeni ili razočarani. ljudi, bili dobri ili zli, majednom dobijaju želju da razbijaju ogledala toliko je notorma da je ne: bi trebalo ni spominjati. * * *

· M UZIČIKKE numere, zvVučni simboli i lIajtmotivi omiljeno su polje za plasivranje svih mogućih melodiskih .Kklišea. · Božić se uvek simbolizuje „muzičkim koma đom »Jimgle Bell«, venčanje, Vagnerovim svađbenim mar šom iz »Loengrina«, snimci brodova engleske mornarice melodijom »Vladaj, Britamijo«, rođendani prigodnom pesmom »PFor Hes A Jolly Good Fellow«, e sentimentalne porodične scene tradicionalnim motivom »Molim fe vrati:se u Dolinu Crvene Reke«. i U filmovima se' često ko= riste i Šopenova Polonez A duru, »Vinska pesma iz »Travijate« i »Sembre LiberTa« iz iste-opere. Solo“instrumenti ili grupe takođe svoje omiljene teme. Salonski orkestri Devetnaestog ve ika obično sviraju Bokerinijev Menuet u A dru, harfisti »Rondo alla Turca« od Mocarta, ovguljari isključivo Tokatu i Fugu u D mo-= lu od Baha a klaviristi ili Drugi klavirški koncert Rahmanjinova (samo među filmovima koji su kod nas prikazani čuli smo ga u RRA KOM SUSRETU, SEDMOM VRLU, RAPSODIJI i PRAZNIKU U MEKSIKU) ili Griga, ili, najzad, Prvi klaviPski koncert Čajkovskog.

* * *

JNA ZAVRŠETKU, da potsetimo još na jednu omiljenu rečenicu holivudskih scenarista, koja se pripisuje ljudima osrednje Damefi kada iznenada otkriju da se život može posmatrati i sa nekog, makako jadnog, filozofskog stanovišta! „Ponekad čoveku zaišta dođe za zastane i da 0 svemu dobro porazmisli.... :

Tušan Stojanović,

»Svet crtanor filma Je svet naše imaginacije, svet u kome se sunce, „mesec, zvezde i sve žive stvari po koravaju . našim zabovestima. Izgradimo neku ličnost u, mašti i ako ona prestane da nas sluša mi je uništavamo beznačajnim potezom . gume. :Materiial nam je sve što um može da zamisli a ruka da nacrta tj. čitavo ljudsko iskustvo: stvarnost, svetovi naših snova, muzika, boje, linije, zvuk i naročito pokret.«

Volt Dizni

pILM je počeo da se boYi za svoje ideale Dpo-

put' Don Kihota! Nov, mladalački „,zanosan i dinamiičan

on se borio za apsoluino svoju afirmaciju ali se sudario sa stvarnošću — sa

čovekom! Film je poscdovao svoje specifične zakone kojima su se teško Mmogle povinovati stvafi a kamo li živi stvor koji je postao glavnim predmetcm filmske obrade, pogotovo kada je čovek sa platna progovorio. I umesto da izražajno sredstvo preobrazi predmet, film se podredio čovečjoj prirodi, ot stupivši od mnogih principa koji su ga, uz muziku, mogli da mačine najsavršenijom. umetnošću. ·

Sam početak je bio pravil no: usmeren, te se činilo da će film dosledno ići vlastitim putem ka potpunoj u-– metničkoj zrelosti. Od magič ne svetiljke, Platoovog fenakistikopa, Reneovog praksinoskopa do »oca multiplikacije« Emila Kola, filmu još nisu bila podrezana krila, nje ga je nosila mašta primitivnih muhltiplikatora koji su svaki pokret svojih figura ucrtavali na celuloidnu traku. Izgledalo je da će se film razvijati u im granicama koje ga određuju kao prevashodno- vizuelnu umet nost. No, docnije je postajalo sve očevidnije da film pod leže zakonima dramske umet nosti (jer je njegova literarna baza — drama), te je na ekranu zagospodario živ. Čovek koga reditelj nije mogao fizički, da, menja ·'kao što je fo činio sa crtanim figurama. Tilm se morao odlučiti: da napusti čoveka ili linije. Sa čovekom se nije moglo postupati kao sa linijama, nitiću linije mogle poštati. Čorekom. U svakom slučaju: izvestan gubitak! Zato se film razvijao u dva pravca: kao film u kome je iluzija ostvarena crtanjem i kao film koji iluziju dočarava snimanjem ljudi i stvarnosti (auteniične ili inscenirame), Nažalost, obema vrstama nedostaje upravo Ono ŠtO po= seduje jedna ili druga. To moramo da primimo kao neminovno Zlo, ~

Dosta smo raspravljali o igranom i . dokumentarmom filmu; sada nas interesuje muhltiplikacija. Nećemo se za državati ma analizi stvaralač kih postupaka velikih, mmajstora crtanog filma kao.,.što su Pat Suliven '(Mačak Feliks), Maks Flajšer (Beti Bup), »Ub« Iverks ·(Žabac Flip), Gregori La Kava, Ben Harison i. Mani Gould, Lota Rajniger, Horst fon Molendorf, Dibu, Grimo, Dizni, Ha las-i Bečelor (koji su slvorili

prvi irođimenzionalni crtani film) i mnogi drugi, već Želimo da objasnimo “7„d“estetske principe ove umetnosti koja bez duha i fantazije može lako da postane samo industriski produkt.

MULTIPLIKACIONI film,

u prvom redu, operiše linijama od kojih je mogućno načiniti figure veoma bliske onima iz stvarnosti, a

koje su ipak ENO sebe, jer ne podležu logiči i zako-

nima života o kojima stvaraoci igranog i dokumentar– nog filma moraju stalno da vode računa. U crtanom filmu sfvaralac može da MDprikaže sve što je zamislio; ograničenja nema; prepreka može biti jedino on! Pomoću linija autor slvara Mkrajnje stilizovan svet karikatuva Životinja koje su poprimile čovekolike osobenosti i ljudi koje su izvesne mane izobličile (zato su u crtanom filmu »pozitivni Rkarakteri« dđočarani sa daleko manje uspeha nego »negativni«), svet koji gledalac posmatra iz perspektive. i nikada se me identifikuje s njim. Rodžer Menvel u svojoj knjizi »The Animated PFilm« ističe kako Tvorac crtanog filma stvara iluziju čija snaga leži upravo u njenoj artificijelnosti i odvojenosti. od. gledaoca, pa je zato. veliki problem kako i u kome smislu koristiti tro dimenzionalnu multiplikaciju koja primorava gledaoca da se vizuelno uključi u dramsku radnju?. Na crtani film se ne može tako lako primeniti stara kineska legenda koju navodi Bela Balaš o slikaru koji Je ušao u svoju sliku i više se niie vra tio. Pokretni crteži i slike su nam zato i dragi što su toliko udaljeni od nas i što o njima možemo jedino da sanjamo! Slikar bi mogao kaže Menvyel — da u potpunosti imitita stvarnost, ali to bi bilo' besmisleno činiti kada postoje dokumentarni i igrani Tilm. Umetnost multiplikacije leži u crtežu i boji koji stvaraju. posebno «stilsko jedinstvo. I filmove sa Tutkama (koje su tako vešto i artistički pravili Starevič i Ptuško), baš zalo što liče na ljude, niko ne poređi sa stvarnošću. Ta stilizacija linija u crtanom filmu malaže slikaru da i boje uskladi sa tim artificijelnim svetom. Znamo koliko nam u igra nom filmu smeta kolor (čak i kada je tako dobar i funkcionalan kao u Hjustonovomi »Mulen Ružu«), dok nam je on gotovo neophodan u crignom filmu i ne pada nsm na pamet da procenjujemo koliko odgovara stvarnosti, jer

tu stvarnost i ne postoji, po-

stoji samo. umetnička istina, Komponovanje boja u crtanom filmu stvar je polpuno estetske prirode, pri čemu je bitno postići artističko jedinstvo i smisao rasporeda kolorističkih valera, baš kao u slikarstvu. Lo Duka u svoJoj odličnoj istormji'citanog filma pravi hiz poređenja. iz među poznatih crtanih filmo va i velikih slikarsih maj-

slora čiji se ulicaj ošeća u delima Diznija, Lerena, Grimoa, Flajšera.

Linije i boje su uspele da

slvore jedinstvo u crtanom filmu. Njima se pridružio još jedan Tfehomen — zvuk. On je trebalo da upoipuni sliku, ali opet me ŽivotnoDpravdano, „već umetnički funkcionalno, što je još više pomoglo da se zadovolie spe cifičnosti filmskog mediuma. Jedinstvo zvuka i slike se ie ško postiže u igranom. filmu, đok crtani film za to pruza bezbroj mogućnosti. To su shvatili i Dizni i Leren, Avramov,.. Jankovski, ĆČolpo, Rudolf Feninger i Oskar Fišinger koji su pokretni crtež, crtmni film (»le dessin anime«) pokušali da pretvore u zvučni crtež,·crtani zvuk (»le dessin sonore«, »le son degsine«). Naravno, to su ma nje ili više uspeli eksperimenti koji su pomogli da se vidi u kolikoj meri zvuk u crtanom filmu može da buda jedinstven sa slikom, koliko freba da bude funucionalan i dramatičan. Robert D. Fcild u svojoj ogromnoj studiji o Diznijevoj umetnosti (»The Art of Walt Disney«) piše: »Tu nema razlike između muzike, orkestarskih instrumenata i zvukova koji prate razne fenomene u prirodi, ili reči koje izgovara čovek. Tu se ne može odrediti gde prestaje pesma, a gde ritam reči prelazi u poeziju. Škripa vrata, recimo, ima isto foliko značajan fonalitet kao i zvuk violine. Ako publika oseti te razlike onda je izneveren medium crtanog filmax, To je razlog što nam, često, nije stalo da. razumemo šta Je junak crtanog, filma ıeKao, već nam je dovoljno da čujemo intonaciju njegovd glasa, ritam govora koji se idealno poklapa sa slikom, pa da shvatimo, smisao, da osetimo šta se hielo reći, da uživemo u fome apsolutnom vizuelno-auditivnom ~ jedinstvu koje znači čistotu filmskog izraza. Naravno, adekvatno stilizaciji i karikatu= Tri linija i boja, zvuk u cr= tanom filmu ftakođe ne sme biti naturalistički, jer bi se time narušile iluzija mnaslikanog pokretnog sveta. Zata ličnosti u crtanim filmovima Bovore tonski izobličeno, ritmično, skoro pevaju, onomafopejski se izražavaju. I govor Je dužan da očuva integritet artificijelnog sveta linija i boja!

ČESTO-.SHE govori 6 deka| dansi crtanog filma i to se obično potkrepljuje stvaralaštvom Volta Diznija za koga se smatra.da nikada ni Je uspeo da postigne umetinički nivo koji je dao u »Snežani i sedam patuljaka«. Bez obzira koliko je to tač“ no, poštoji jedna činjenica O o:kojoj „treba razmišljati, Do danas je snimljeno bezbroj filmskih verzija raznih po: znatih romana i pripovedaka a snimaće se i dalje; ali, Je teško i zamisliti da će iko pokušati da stvori novi Ctani film o Snežani!

Vladimir Petrić