Književne novine
-ORGYJJAN
RUGANJA
„Nastavak sa 1 strane
opšte pogodna da označi neko delanje u umetnosti. Moglo bi se reći đa je „Ulis“ jedan tour de force. Egzibicija čiji se ishođ ne može pređviđeti. U tome je još jedno izvinjenje za sveopšte, nemilosrdno satirično nastrojstvo Džojsovo. Jeđan patetičan eksperiment bio bi nepodnošljiv. Komika je u njenovoj prirodi. Ona proističe iz te oslobođenosti pred predmetom koja se zove eksperiment.
Bojim se da je ovaj pođuhvat Džojsov učinio unapred smešnim sve buđuće eksperimente u prozi, — on ostavlja samo da se bira. On završava jednu epohu: onu koju 'je sam započeo.. I samom. Džojsu ostalo je posle samo da bira, da se opređeli za jedan stil. On je izabrao: „Fineganovo bdđenje“.
* * *
Džojs je pisac koji ima određene mamere, Tek on je pokazao šta su namere u literaturi. Njega nikaKkva slučajnost ne može da povuče, pa ni slučajan dah genijalnosti, — on isključivo sledi svoje zamisli višestruko proverene. Nikakvu usput pronađenu lepotu on neće iznenađa uključiti u svoje delo; ·nikakvo iskrslo nadahnuće: koje mu ne bi pomoglo da do pojeđinosti zawišljenu zgrađu dovrši, „neće ga primamiti. Džojs je pokazao da ima ti namere u literaturi znači biti dosledan makar i po cenu te iste literature. * * *
Nama „Ulis“ mora izgleđati znatne drukčiji nego onima koji su ga viđeli kada se pojavio. Ta knjiga koja je bila gorđa na svoje novosti, više no ikad ijedna knjiga, i koja je uspela đa te svoje novosti nametne, đa ih rasprostre, današnjem čitaču odjednom pričiniava se kao da sadrži mnoge dobro poznate stvari, da je ponegde naivna, đa bi mogla stići dalje nego što jeste. Pisac koji je igrao na kartu apsolutne novosti, mora da izdrži protivigru zastarevanja. Onaj koji se điči neobičnim, mora izdržati surov prepad običnosti, koji njega teže pogađa nego bilo koga drugog. Ali pobeda ili poraz ne zavisi niotkakve natprirodne simetrije. Što se leti više, ne mora se niže pasti, šamo je mogućnost. tog „vrlo niskog“ pada tu, pod.njim. Ali. on. se bori, ođupire, spasava, da bi u raznim vetrovima održao svoju visinu.
Možda najkrupniju novost koju je „Ulis“ doneo, najsudbonosniju, sa najviše posledica i koja je začudo već začeta u „Dablincima“, i razvijena u „Portretu umetnika u mlađosti“, nećemo u čitanju primetiti uopšte, ili nećemo dovoljno. Strahovito osetljiv na meke, mirne banalnosti, on je iz svog stvaranja isključio sve postupke koji bi ga do nje doveli. A najveća banalnost njegovog vremena bila je objašnjavanje, uplitanje pisca u sopstveni tekst, davanje podrobnih informacija, svođenje prozne umetnosti na lako ispričljiv zaplet i na opipljivc, Ssićušne karaktere dovoljne da taj zaplet raspletu u istom stilu. Novu đimenziju proze koju je od početka slutio, Džojs je ovim dosegao. Ta možđa najveća smelost koja ostaje pod stalnom pretnjom da buđe enigmatična, ili neželjeno
%
poetična, danas nam izgleda manje senzacionalna, i možda više zamara hego što otkriva. Ali celoi proznoj umetnosti dvadesetog veka on je ponudio više nego bogata nalazišta koja su savremeni pisci skoro bez izuzetka metodično iskorišćavali: izostavljanjem konvenćionalne infor macije (Džojsovim pronalaskom koji ga oštro odvaja od Prusta i Henri Džemsa), mogu se dobiti različiti efekti, a najvažniji je: pridavanje opšteg, simboličnog smisla običnim radnjama, običnim dijalozima Koji su sa neđovoljne racionalne motivacije zabeleženi i uklopljeni u celinu. Na svoj način, prema svojim potrebama koristili su ovo i Fokner i Sartr, Grehem Grin i Hem:ngvej, Ajvi Komton-Bernet i Samjuel Beket, sve do škole „novog realizma“ koja danas stupa u prvi plan u fran cuskoj prozi.
Objektivnost? Da, to je već može se reći stari ideal romana, ali ovo približavanje ugla gledanja predmetu da se predmet sagleđa precizno, a bez komentara, novost je koja pokreće niz novih stvaralačkih problema, problema sađašnjosti i buđućnosti. Kako složiti jeđno celovito, a obimno delo iz tako razrađenih i do samostalnosti podignutih detalja, koii po definiciji prestaju da buđu fluidni i ne mogu da se uključe u to neminovno protica-– nje književnog đela? Na to pitanje Džojs pokušava da odgovori ritmom, planom neobične složenosti, kompozicijom koja povezuje i ono što se ni u romanu ni u epu nikad povezivalo nije. Ali tu vezu pisac nam nije sam označio. Na njoj moramo da rađimo mi sami, dok smo čitaoci. Tražena velika celina uspostavlja se (uz veliko naprezanje) u nama, ne u kniizi. ·
Zbog toga mi se čini đa čitati „Ulisa“ znači isto što i gleđati neku monumentalnu građevinu. a biti pritom ometen đa se ona sagleđa u celini. Mi je posmatramo kao đa smo prineli pogled najbliže što možemo i klizimo njome po svim mogućim površinama, opterećeni utiscima neverovatnih pojeđinosti. Ali pretstavu o skladnom odnosu dđelova, o zglobovima celine, o jeđinstvenoj armaturi možemo stvoriti samo ako se od našeg predmeta izmaknemo u mislima, pošto nam nije dopušteno da se izmaknemo i fizičkim okom.
Ne verujem. da će sa „Ulisom“ ikad iko biti sasvim načisto. Koliko je u njemu uspelog, koliko promašenog, — ko će odgovoriti? Do kog stepena simboličnog značenja celine i delova smo đošli, i kad smo
u tome preterali, a kada nismo domašili, ne možemo, čini se, nikad biti sasvim sigurni. „Ulis“ može biti doživljen, ali se vrlo mnogo đupire tome da bude ocenjen. Jer je ovo delo koje se može savlađati samo relativno.
Miodrag PAVLOVIĆ .
< IZLOG ČASOPISA
MILE STANKOVIĆ:
\
„Putnički voz“ (»Džepna knjiga«, Sarajevo, 1958)
»Kađa sam razmišljao pođ „Bkojim bi zajedničkim krovom mogli da se nađu junaci ovih priča, pa đa im bude i tesno i kao kod svoje kuće, da im je i toplo i da ima promaje, đa slobodno sanjare i đa ih nešfo drži budne, da ćute i Ćeretaju, da nikog ne poznaju i da su im svi boznati, — setio sam se' druge kiase „putničkog voza«.
Ove reči Mileta Stankovića u pređgovoru duhovito nas pripremaju za široko upoznavanje jedne prepune galerije tipova i tipčića naše stvarnosti i našeg vremena, koji nose naŠšu tugu, i naše tegobe. Svi ovi junaci, malo humorno deformisani, da bi nas zasmejali, ili da bi nam se narugali, svakodnevno su prisutni tamo gde nas posao poziva ili navođi put. Hoćemo li moći da ne priznamo činjenicu da poznajemo mnoge devojke čijie želje i nađe lutaju po deviznim prostorima, tražeći prilike da, se otisnu u taj beli svet koji mnogo obećava kađ se o njemu misli sa strane? Nismo li u mnogim pričama prepoznali sebe, neku svoju sitnograđansku želju da nam po svaku cenu buđe udobnije, pa makar morali i da zažmurimo rađi spokojstva naše savesti?
Humorističke priče Mileta Stankovića, skupljene u ovoj zbirci, aktuelne su tematski, zanimljive književno. Pune su humorističkih bravura, nisu ližšene đuhovitih poenti, imaju dijalog koji održava pažnju i sugeriše dobro raspoloženje. I na Kraju, zajedno sa nekolicinom „pisaca-humorista koji su pođigli ovaj rod ma umetnički nivo, Stanković je smelo rekao šta je viđeo, otkrivajući pritom svoju dobronamernost da svaka reč poruge posluži plemenitoj svrsi,
Ž. TE * RISTO TRIFKOVIC:
„Na terasi“
(Izđanje »Džepna kKknjiga« Sarajevo)
Od prve knjige pripoveđaka Histe Trifkovića »Ljuđi u određu«, koja je mosila i” sebi i mnoge slabosti ka
Risto '"'rifković je pisac opšteljudskih tema o Životu i smrti, o ljubavi i patnjama malog čoveka, o velikim ljudskim istinama i snovima. Njegov
jezik je sočan, rečenica „koncizna, ponekad atraktivna i prebogata sli“ kama '(»Miješaju se dvije „mnestalne boje: zelena, pri zemlji, od lista, i ljubičasta, tanak i tftrepćrav otsjev sunca koje se Sporo rađa nad tam nom osnovom šuma w bliskoj daljini«, njegov literarni svijet je raAznovrstan i prostran, sl
Trifkovićevi likovi nose u sebi ohu elementarnu, surovu snagu koju crpe iz tla kao Žžilavi hrastići, i iz novog dana »koji se naljeva mlijekom, jedrinom i snagom«, Pa i onđa kada su odjeljeni od polja i oranica, kao i sam pisac, njegovi ljuđi nose m sebi ođjek zavičajnih prostora i kađa umjru i kada se šale i maštaju kao deca.
Petnaest, pripoveđaka iz zbirke »Na terasi« potpunije nam pretfstavljaju literarni lik i opuse pripoveđača Riste Trifkovića i jasno nagoveštavaju đa sa punim poverenjem možemo 0čekivati novo đelo — njegov najavljeni roman »Posne duše«, koji će štampati sarajevska »Svjetlost«.
V.Č. *
OSVALDO RAMU:
„JsPoezija“
(Izđanje Društva Književnika Hrvatske, Zagreb, 1957)
Poezija OVOE pesnika ima sva Obeležja lirike: ona je jeđnostavna, sugestivna i intimna. Ponegđe je Vvidan uticaj italijanskih »sutonskih pesnika« i impresionista. Osvalđo Ramu peva »prolazeći kroz mirnu sjenu« ·poeziju blagu, umerenu, „poeziju utišanih zanosa, bez uspona ali i bez padova. Pesnik kao da je našao čarobnu sređinu između mira i nemira. Sve je utišano, umireno, nije ekspresivno ali je impresivno. Ramu je mođeran, ali i Vrlo osećajan pe-
snik, ponekad i slađunjav. Simboli-
stički i apstraktni način izražavanja,
·' mu je potpuno tuđ; u njegovoj] poe-
ziji sve je izraženo konkretnim poetskim slikama koje su' uvek prožete „melanholijom. Na taj način njegova poezija iako opisna, đeskriptivna Do svojim „sredstvima i mogućnostima, vrlo je lična, neposredna. U tome spoju spoljne slike i unutarnjeg pe-
'snikovog stanja ne leži jačina, snaga ,
rakteristične. za čitavu jeđnu bleja*' goja se nameće a ne prilagođava, već
du „posšleratnih pripovedača „i, samo nagoveštaj. neodređenih mogućnosti jednog mlađog pisca, — do Dpojave njegove nove Knjige »NA terasi«, prošlo je punih deset godina. Taj vremenski raspon bio je ispunjen stuđioznim radom na literaturi, povremenom saradnjom u časopisima i književnim listovima, traženjem sebe i svojih mogućnosti, skromnom težnjom za punijom afirmacijom svoga literarnog djela Kroz svakodnevni rad na bogaćenju izraza, usavršavanju forme, u borbi za Kvalitet.
„MOGUĆNOSTI“ 6 !
Kao 1 obično, na uvođnom mestu
časopisa nalazi se proza; ovoga puta”
to Je pripovetka Krste Špoljara »Taj pjegavi dječak«. Dobra pripovetka! Uhvaćen je u njoj, bez nameštenosti i patetike, ritam savremenog građskog Života;s•pa i, upoređo, delimično, moralni karakter toga Života: dečak luta između majke, oca i očeve ljubavnice uzaludno tražeći zauvek iz" gubljermu roditeljsku mežnost. Bpoljareva pripovetka ispričana je živo i privlačno, i psihološki pronicljivo pos stavljena. To 3e mw svakom slučaju, majbolji prilog: w ovom broju »Mos
ostic. Poezijom su zastupljenić Oto Šole, Srećko Diana i Miroslav S. Mađer. To je uglavnom standardna, serijska lirika, umorna, dezorijentisana i nezanimljiva (kao uostalom i deo naše savremene poezije uopšte), napisana u stihu — »čekamo već dugo vruća nađahnuća«, kako to lepo reče jedan odđ trojice spomenutih pesnika. Ipak, donekle se izdvajaju pesme M. S. Mađera »Poklonjeno ]ljeto« i »Tajne obala u nama«, Časopis zatim donosi »ulomak iz neđorađenog (!) roma na« Joze Laušića pod naslovom. »Zatišjać, kulturno-istoriske rasprave i zapise Julija Grabovca, Dinka Morovića i Grge Gamulima, kao i nekoliko Đeležaka (kritika?) o Knjigama, od kojih se neke — naravno, beleške ne odlikuju čak ni dovoljnom pismenošću. „Filmska kultura* 5
Izlazeći dvomesečno, »Filmska kultura« posvećuje brojeve pojedinim. temama; tako je ovaj peti, majski
' broj (izačša» krajem juna) posvećem
dokumentarnom filmu. Pred nama je' bezmalo čitava knjiga o smislu i pro blematici dokumentarnog filma, a ne časopis, što ima svoje i dobre i loše strane, ali da sad ipak ne govorimo o tome! Tekstovi su, naime, važniji. Mu je, pre svega, iscrpan informa| · /
tivno-kritičko-peđagoški napis Ruđo!= fa Sremeca »M godina (stvađjjaije, fizionomija i perspektive jugoslaven= skog dokumentarnog filma)«, zatim referati sa savetovanja o kratkometražnom filmu od · Viecka MTRaspora, Aleksandra Petrovića, Đurđice MTMere (lepo, inventivno pisan tekst!) i Franje Zimića, studiozno rađeni, sa pu no đobre volje đa se izbegnu i ra= Ščiste terminološke i druge zbrke Oko dokumentarnog filma,.: tako da je, i pored svega toga, Zvane Črnja m rubrici »Neslaganja« morao da se zas pita: »Što ic (konačno) dokumentarni ifilm?žai Bild bi, međutim, Krajnje neuviđavno ivrđiti da časopis u BVOjim interesantnim i raznolikim rubrikama nije odgovorio na To pita= nje. Naprotiv, odgovora ima više, dobro obrazložehih, i svako neka bira onaj koji najviše voli i koji m najviše odgovafa...
„Pregled“ 5
Sarajevski »Pregled« časopis za društvena pitanja, donosi na uvod= nom mestu napjs dr Vladimira Milanovića radnički pokrete članke Zorana Vis đakovića, Milorada Pkmečića i Živana 'Tanića o radničkoj samoupravi 4 udruživanju privrednih organizacija, o programu Vase Pelagića za OsiloObođenje Boshe i Hercegovine, o poli= tičkom rađu Mite Cenića. U rubrici Osvrti, komentari, prikazi, bilješke
ima nekoliko zanimljivijih napisa,
Materijali koji se objavljuju u časopisu pretežno su lokalno obojeni. Bar u Ovom broju. Pitanje je ne bi ii možda trebalo da tekstovi buđu ipak od šireg, opštijeg infereBa?...
„„Jeator“ |] I zagrebački časopis »Teatar«, kao i neke druge naše revije, neguje, tojest — zbog štamparskih i ostalih ne=
bila
· bražavanju raspoloženja onome
»Marksizam-. i međunarodni '
sugestivnost koja se sastoji što je izvana. Osvalđo Ramu je moderan više po senzibilitetu nego po onome o čemu peva i kako peva. Misaonost nije odlika ove poezije, Pa ipak u svojoi najlepšoj pesmi „»Šutnja što mrmore miri« (II silezio che placa il romorio) on iznosi na vetrometinu Jednu misao o ubistvu, misao „koja samu sebe poriče pitanjem: Kkuđa i zašto? U ovoj i još mekim pesmama oseća se blagorođni uticaj Leopardija. Razlika je u tome što kod Ba
prilks — Wprisiljem je da regpuje iradiciju neredđdovnog izlaženja. Pa ipak, »Teatar« se uspešno bori: štampa Be u Koprivnici, prikuplja saradnja i objavljuje prikaze pozorišnih bpretstava iz svih" većih pozorišnih centara naših i — Kako-tako izlazi, OBnovna je vrednost »Teatra« m. tome Bto nastoji da registruje sve važnije pozorišne pojave i pretstav6 kod nas, a neke 1 wu inostranstvu, i čto domosi, originalne ili prevedene, feoretske napiso o pozorišnoj wmetnosti, preveđene 11 originalne, domaće drame, U ovom broju nalaze se napisi IAwrustiris Btipčevića 1 Draga IvaniBevića eo gođišnjići Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Sterijinom, pos zorju 1958, drame Jukio Mišime blLe< pezac i Višnje Btahuljak »Vuković, kritički prikazi pozorišnih preistava u Zagrebu, Beograđu, Sarajevu, Splis tu, Ljubljani 1 Pragu, dopis Mark Toteza iz Bostona o susretu Ba Vilis jemom Indžom i FE. Kazanom, i drus go. Prikazi pozorišta iz pojedinih grass dova razbacani su tu i tamo po čaš sopisu, — trebalo ih je svakako sis stematizovati, sjeđiniti. »Teatar« je inače, iako tehnički veoma skromno opremljen (Koprivnica!), žilustrovan fotografijama sa većeg broja pretstava, i to znatno povećava njegovu informativnu i dokumentarnu vređnost. i
„Umjetnost riječi“ |
Tanka je, ftanašna sveščica ovog broja »Umjetnosti riječi« ali donosi nekoliko vrednih priloga. To SU »Opažanja o strukturi suvremenoga ro. mana« od Viktora Žmegača, interpretacija Gogoljevog romana »Mrtve duše« od Aleksandra PFlakera i, naročito, stilistička analiza Krležine novele »Baraka Pet Be« ođ Mlađena
Tingelsfelđa. Na kraju se nalazi čla- · .nak Bore Pavlovića »U tragu za pje-
smamae u kome autor na skoro četr“ naest stranica skromno analizira vlastitu poeziju. Ta artistička analiza (nipošto, ipak, nezanimljiva) nazvana
u sao
mua imamo umesto pesimizma 056ćanje melanholije, i umesto misaonosti nadnete nađ dubinama blagu zamišljenost zagleđanu u daljinu. Prevođi Danka Anđelinovića sačuvali sm Sve što ne sme biti izgubljeno prilikom pretakanja poezije iz jednog jezika nu drugi. ft BB. Miljković" *
MILIVOJE PEROVIĆ:
„JPored Morave“
(Izdanje »Prosvete« Beograd, 1958)
Pored rađa na hronikama i Fomanima, Milivoje Perović se povremeno pojavljivao sa pripovijetkama i feljtonima „uglavnom u dnevnoj štampi. Neke ođ ovih priča su se probile i na konkursima, B8ađa je to skupljeno, i »Prosveta« izđala u Zbir« ci »Pored Morave«, Materijal je raz“ norođdan i. nesrazmjeran po veličini, nstvari spojene su dvije đuže novele sa nekoliko kraćih priča i crtica. Motivi sm iz rata, iz „pposljoratnoE mirmođopskog Života, uglavnom iz sređina seljačkih pored rijeke Mo» rave; otuđa je zbirka i dobila naziv,
Sudske hronike za Perovića su ruđnici ođakle on izvlači svoje motive. Nestmnjivo, m njima ima interesant-, nog materijala koji mogu izvanredno da posluže jednom prozaišti za široke panorame · sređina i tipova, To se viđi po Perovićevim romanima, OVvo'ga puta on je takođe crpio svoje motive iz suđskih anala, samo, iz“ gleđa, bez nekog naročitog plana i bez maglašenijih težnji da tom materijalu da uvijek književni karakter. Zato u ovim pričama i skicama ima dosta đokumemiarnmnog i faktografskog, ispričanog, đoduše, živo i jednostavno, no bez nekih dubljih kompozicionih rešenja, Literarno, one 8e nalaze ispod nivoa njegovih romana, negđje na sredini između dđokumenta, racionalno pruženog i umjetničke pripovijetke, U »Sitnoj stvari« i »Posljednjem Moravcu« pretežno je to umjetničko' sa fino hočenim detaljima i opservacijama, »Sitna stvar« je najbolia priča u zbirci, U nioj je ubjedljivo, sa malo riječi, iznesem jeđan viđ bračnih odnosa na našim selima, zapravo isječak suđske procedure ovoga problema, Ostale „priče. šu. felitonskog „karaktera"*"ili
„djeluju 'kao odđiomci većih hronika,
Najđuža među njima »Kuča na samKku« razbijena je u kompoziciji i pisac je morao na njoj više i pažljivije raditi. Ona je davala »štofa« za širu materiju, Ali zbog upečatljivih slika pustoši i planine i ovako iskupljuje svoje prisustvo u zbirci, Druga duža novela »Đolinci« prikazuje surovost i mnmeiđiličnost sela poređ Morave. Ni w njoj nijesu razvijene situacije. Ono glavno što se
Je, takođe škrommo, i spsurdmo, »građom, za povijest đanašnjice«! M. I. B.
M prikaza »Letopisa« 6, m prošiom broju mnašeg lista, pogrešno je otBtampanm deo rečenice »... ako nije i majbolja, majmođernija...«, koji treba da glasi: ako nije i najbolja, najodmerenija„. događa, doznaje se posredno, M pprb, čanja drugih. Sve ostalo je okvir, kulisa. Neko je ubio starog doma čina Đola, Sudski uviđaj 56 odmos tava od njegovog ljieša u polju. Crs vena nit istrage ustvari je kompozis cija novele. Priča se, kao tamo, sve redom, Iz iskaza drugih doznajemo
đa je Đole bio svirep čovjek, dm, je,
živio ređom sa svojim snahama, čak đa su mu. sva četiri sina pođmetali svoje žene rađi imanja, nasljedstva, Zbog toga su se braća mrzela, tukla, od njihove ruke ubijen je i Đole,. Naravno, to pisše izričito ne Kaže, ali to se rešenje čitaocu „nam“ćće, pramatični sukobi u porođici dati su preko iskaza i pričanja, a ne sa reljefom ščepanog đogađaja na mje. stu dešavanja.
Zbirka »Poređ Morave« ima feljs tonsko-đokumentarni karakter i doprinosi đa se upopuni lik Perović& Kao pisca. Još više, ona potvrđuje i neke njegove književne mogućnosti, ispoljene u romanima »Golemašis 1 »Beli kvadrati«. - Š
BR
+
*
BOGDANKA MALEŠEV:
„Đe mortuis....“ (Matica srpska, Novi Sađ, 19%98)
Roman Bogđanke Malešev, pre svć“ ga, evocira jedno sećanje, blisko, i za sađašnjost važno. To je talemtovawo mapisana povest o jednoj ženi koja je ostala sama; To je priča suđbini žene koja je izgubila sve, ali Koja, opet, zna da treba živeti i dz se mora pomiriti sa stvarima i đo« gađajima Koji su neminovni. Yma u tim stranicama neke gorke tuge, meke stišane melanholije, nekog mćkog štimunga, zatvorenog u osećanja i reči, u samoću i tišinu,
Roman govori o svetu jedne žene, koja svoj život posvećuje i vezuje za mlađog čoveka. Ali, ono pravo njeno, smisao njenih godina i njeme ljubavi, u prošlosti je, izgubljen, vezan za njenog muža, koji i poginuo negđe u vrfilozima rata. Po tome se roman i zove onako kako se ZzOyYe, To je roman »O mrivima« TI ne samo o njima: sađafnjost se mađovezuje na prošlost, ili događaji Koji su BILI i sada ne prestaju da utiču na svakodnevicu. U tom Mruženju,
ođ prošlosti i sećania dđo sadašnjosti, roman zafvara krug. Sve ono što se ' desilo nalazi se u iom Mrugu, iako život nastavlja đa neumitno teče....
tt.
· Poslije neuspjeha u pisanju
.
Upravo sam bacio dva Tijepo otipkana rukopisa.
Ali ovo ljudsko srce moje, ostavljeno b9sz snage prezira, steže se kao osušeno voće,
Čujem samo zrak
kako šumi kroz trospratne kuče,
1 gutam nešto nedokučivo ponavljajući
da tu ima komađića suviše hrapavih. Načas ozlojeđen zbog pomanjkanja proračunatosti
pun gorčine prolazim mimo. za me neprisutnih
osoba
kao da sam stari stroj utonuo u muk.
Glava, ne odaje zanimsmje za tramvaj,
što odmiče ispod trikolore Mkimoreklame.
U svojoj Bupljini ona nosi obrtaljku · Stotinjka bezideja kao kruženje neke muhe.
S okusom pića uspijam MKonstatirati
da su tu sad svi nepoznati. S Slobodan od pozdravljanja glavom i mahanja rukom. Sve sam više uvjeren, da se tu ništa nije dalo učiniti I bespotrebno je čitati vlastite tekstove nanovo ? ispod svjetiljke dok motorni vlak juri šinama.
Lice se oduljilo ispred ogledala
blijedo kao nova vindjakna
kupljena za piknik ljetovanje.
Nedostaju mi dvije gorke
cigarete,
da bih bio potpuno bez ponosa na svoju ješ! nađ raspolovljenom stranicom Malog Odleaika e 20 Kupnja je isključena, đok misao bježi kao vagomi
odvučeni sa stanice.
Preostalo je gleđanj* u stvari, (
:
koje stoje
ili prolaze naokolo s tiktanjem ručnog sata.
Naposljetku nailazim na gar
i tu 5» tamo papire.
Krsto ŠPOLJAR
ap eat ne arena rare aa ara ya e rana aaa a
ENJIŽEVNE NOVINE
= O _U „ OMDMMNIJC „E E. 1
m. _ „fina