Književne novine

Slam

Na kamenu iznad. vrata OVOg ostrvskog teatra stoji i sada urezana brojka: 1612. Ona označava poseban datum, događaj neobično drag našoj kulturi: tada je nad starim Arsenalom u Hvaru podignuta prva naša pozorišna zgrada, po svoj prilici i jedna od prvih u Evropi.

'Kroz XVI i XVII vijek, pod upravom „presvetle Sinjorije” venecijanske, Hvar je, iako razdiran unutrašnjim razmiricama i trvenjima, doživljavao svoj puni procvat. U njegovu skrovitu luku sticale su se lađe sa Sredozemlja i Atlantika, i pristizali su mornari gOlovc svih nacija. Galije su odatle odlazile po Jadranu i za Levant, krstareći Mediteranom, a pređuzimljivi hvarski trgovci ribom i vinom i smokvama obilazili su tri kontinenta. Uz trgovinu se uzdizala moć i veličina Hvara. „Jer štogod proizvodi bogati Istok”, — pisao je, zapravo naveo Vinko Pribojević u svom govoru „O porijeklu i zgodama Slovena”, održanom 1525, pred vlastelom i građanima Hvara, „štogod rađa plodni Latij, štogod daje jaka Ilirija, čimgod rodi Afrika, štogod donosi oštra Hispanija, čimgod plodi vruća Sicilja, štogod daje sretna Arabija, štogod izvozi rečita Grčka, može se, zbog vrio čestog dolaska brodovlja, u ovom

đi. je- bilo prostora i za smještaj putnika i navratnika koji su vrvili hvarskom rivom i sokacima, Život je intenzivno ključao. unutar zidina starog gradića i oko .mola.istesanog od mramora i kamena.

Pored. pučkih i plemićkih trvenja i krvavih okršaja koji su decenijama. podrivali hvarsku komunu, kojima će kraj doći na godinu đana prije podizanja ovog, drugog teatra, osamdesetih godina Šesnaestog vijeka Hvar su zadesile· dvije nemilosrdne. katastrofe: Turci su ga, 1571, opljačkali i popalili, a zatim je, 1579, grom uđario u tvrđavu i upalio tri stotine buradi praha i munic;je, od čega je nastao takav lom da su poprskali gradski bedđemi i kuće se obrušavale do temelja. „Svak je mislio da je kraj svijeta”, pisao' je jedan očevidac. Iza toga je počela da hara kuga, kao i prilikom svake nedaće koja

bi se svaljivala na. grad. Marljivi i.

prilježni Hvarani, ponovo su, još poletnije i još. privrženije, pristupali obnovi svoga građa. Tada će se podići Hvar'iz zgarišta, opraviće svoje razorene domove i sazidati nove građevine u kojima će poezija i umjetnost nać: ·pribježište. Ne samo vlastela, nego i pučani gradili su dvorce i. palate, nadmećući se U

„Vlahinja” . jetu đaleko više nego kod nas ču-

1070PiŠte la {ivan j;

'lombin:ija, uzdigli su svoje palate

i imućniji pučani, Vukašinovići i

Gargurići naprimjer. Crkveni oltari

i svodovi, kao i mnogi hvarsk: domovi, ukrašavani su slikama umjjetnika Renesanse i Baroka: Jakopa Palme Mlađeg, Aleksandra Varotarija, Matea Roselija, Domenika Ubertija, i drugih. U Hvaru se tada razvijao čitav krug pjesnika, nastavljača rada Lucića i Hektorovića: poeta, slikar i orguljaš u Stolnoj crkvi, pisac komedije „Hvarkinja” Martin Benetević, autor broj nih crkvenih prikazivanja i drama „Murat Gusar” i „Ljubica” Marin Gazarović, tvorac pastirske igre Ivan Parožić, i u svi-

veni Ivan Frano Bjundović (Giovanni Francesco Biondi), diplomata, naučnik i romansijer. Reno= viraće se Lođa i Kneževa palata i Arsenal, izgradiće se Belvedere i FPondako, i izviće se novi kampanili, podići će se škole i bolnica, a kao vrhunac svih tih napora i podviga stvoriće se pozorište, zapravo zgrada za pozorište, jer je ono još odranije tu postojalo. U katedrali, ili pred njom, ispred uskrsa su se održavala crkvena prikazanja, pisana najčešće od Marina Gazarovića. Za vrijeme karnevala, međutim, Hvarani su odlazili u pozorište, u onaj teatar koji se takoreći izgu-

gradu da kupi“, Hvarski mladići odlazili su u Italiju, na školovanje, i sa univerziteta Venecije, Padove, Rima i Bolonje vraćali se da koriste svom kraju. Po gradiću su nicala nova zdanja, palate, Arsenal i Pontik, pa Lođa — djelo Veronežanina Samikelija, i crkve zakićene radovima slikara ćinkvećenta, seićenta i setećenta. Hvar je tada doživljavao svoju. renesansu. „Truba je pozivala pučane na zasijedanje njihove Kongrege, glasnik dozivao plemiće u Veliko vijeće, zvuk zvona sazivao je Malo vijeće: u „velikoj sali” Kneževe palate održavani su zborovi i dogovori, kako da se Hvar što punije razvije, kako da se Hvar učini što ljepšim. Hvar skom knezu je već bilo malo to da se zove samo knez, pa mu Veliko vijeće dodijeljuje još zvanje: „et proueditore” („i providur”). U njegovom dvoru priređivani su balovi, pretstave, igre, svečani dočeci. Ispod gotskih prozora kamenih pala„ta-npću „su „prolazili leutaši, trubaduri. srća, „pored opomena noćobdije dozivali syoje dragane. U udobnim vilama nizali su stihove Hanibal Lucić i Petar Hektorović, slali; poslanice splitskim i dubrovačkim poetama, veličali čistu ljubav i, neženjeni, dobijali ,nezakonitu” djecu. Hvar je tada imao i svoju poetesu, Graciozu Lovrinčević, i svog poetu maskerata Mikšu Pelegrinovića, i nekog kanonika, Ivana Ivaniševića, koji je svoja stihotvorenija posvećivao mjesnim vlastelinima i građanima. Pučani su imali svoje zabave i igre, zgodmim povođom, praznikom najčešće. U Lođi su, pred knezom i sudijama, vođene raspre i suđenja; u Lo-

Dušan BARANIN

SEĆANJE

(Odlomaik iz novele) Iz mraka Milošu priđe kurir štaba brigađe, bled i premoren mladić. Pozdravi ga i reče:

— Druže Milošu, naredili su da bolnicu ispred

zore Uputiš na Brezna, a Ss bataljonom po svaku

cenu da držiš položaj do iduće noći, Posle toga

probaj u pozadinu i pokret prema Limu. Bugarska i Rumunija su kapitulirale.

— Vraćaš li se ili ostaješ s nama?

— Ostajem s vama. Brigađa je u pokretu.

— Iđi kod intenđanta i javi se da dobiješ večeru. Sećanja se više nisu vraćala. Bolela ga je noga. '

„Bugarska i Rumunija su, kaže, kapitulirale. To znači da je i slom Nemaca već blizak. Pa zašto onda preduzimaju ofanzivu? Dok oni kapituliraju od nas. niko živ neće ostati“, pomisli prateći pogleđom komesara Rađosava koji je ćutke ustao i pošao prema vatri gde se za ranjenike 'kuvallo meso. Naježi se od bola i nekakvog neodređenog osećanja ništavila koje se javilo u njemu,

Tamo preko sedlastog prevoja, gde su večeras zvezde krupne i česte, njegovo je rodno selo. Uznemiri ga sećanje na život u miru. Kao student uvek je ferije provodio kod svojih. Pomagao je ocu i bratu u doba kosiđbe, Voleo je da luta senokosima za vreme nočne mesečine ili s momcima i devojkama da seđi kod škole pod gajem. Parovi su se neprimetno izdvajali i zamicali u šumu. Devojke i momci su pevali. Sve je to sada uništeno, razbijeno i život se još klupči i održava u zbegovima. Majka je umrla, a oca su ubili Nemci u Petoj ofanzivi. Kuću i najmlađeg brata čuva sestra Anica koja nema ·još dvadeset godina, Bolne uspomene skoliše ga sa svih strana. Odmahnu rukom kao da 'je hteo da odagna sve to od sebe.

· Napreže snagu i skupi ranjenu nogu, Zatim je opčuži. Ponovi to nekoliko puta. „Eto rana nije tako opasna da neću moći da se krećem. Rebrića zaista moram da kaznim. Ovo su teški trenuci i disciplinu treba po svaku cenu održati“. Pa ipak oštar bol povređenog mišića ga otrezni, Čuo je kako po-

4 |

finoći i ukusu. Pored 'plemića Leporinija i Paladinija, Lucića i KOo-

Brat je borac Pete Crnogorske brigade.”

bio u tami vremena. U njemu su

oni gledali komade svojih pisaca, a

ZORAN PETROVIĆ: RASTOČENA

red njega grgolji u noći potočić. Lišće na bukvi tiho je žuborilo pod dahovima nočnika. Ponovo”oseti gorki miris planine i dozrelih borovnica. Odjeđan= put tamo gde su zanoćili Nemci pod nebom rasprsnu se. raketa. U crvenom svetlu pokazaše se gromade bregova. Sve je to trajalo desetinu sekunde i svetlo se ugasi. Posle je mrak izgledao gušći i zbijeniji. „Ranjenici su iscrpljeni. Borci su premoreni i gladni, a taj krivonosi Rebrić još mi tu filozofira! Pokazaću ja njemu sutra. Bolnicu ću krenuti još odmah iza ponoći. Nek je na Breznima u zoru. Položaj na Ždrelu ćemo održati“. Nemir Miloša nije zahvatao što se bojao da neće ispuniti određeni zadatak. To što ima ljudi probrami su j očeličeni da bi i u paklu izdržali, Nemir je potsticalo sećanje na dane rane mladost. Proživeo je tu jedan život koji ničega zajedničkog nije imao sa ludnicom rata, borbi i ginjenja, Vidi u mislima · vitku, tamnoputu devojku, Milinkovu sestru, protinu ćerku. Na maturi seđela je između njega i Milinka. Prepisao joj je ceo zadatak.

To ga vrtoglavo povuče nekud daleko da zaboravi rat, zlo i nesreću koja traje u neprekidnom lancu već pune tri godine. Ceo svet je u haosu propadanja stisnut čeljustima smrti. „Treba misliti o tome što je nekad bilo i lakše će se podneti . ovo surovo što je sada život“, pomisli. Zatim mu naglo u svesti izraste slika njih dvoje. Bili su se dogovorili da se popnu na vrh planine. Pošli su još pre svanuća i usput pričali o drugovima, knjigama i ljubavi. Iznad katuna gde je markacija zalazila u guste klekove, Marija stade i osloni se na njegovo ran;ie. -

— Ja više ne mogu — rekla je.

Užareni krug sunca uzdiže se iznad šumovitog brega. Njene oči su bile krupne, sive i u zenicama vrcalo je svetlo što ga je dražilo i izazivalo i zamračivalo svest. Uzeo je na ruke i poneo do malog proplanka, Spustio je ı seo. Marija nije gledala njega, već nekud daleko kroz svetlost sunčevog požara. Onda se naglo okrenula i. pogledala ga oštro, prođorno i zainteresovano. Zenice su nešto

tražile, Nije mogao da ızdrži njen pogled. Osmeh . .

nuo se i oborio oči, „Moram joj reći da je volim. · A sakrivao sam to pune dve godine“. Ona kao da · je osetila njegovu nameru, preduhitrila ga je. Naslonila mu je glavu na rame. . — Nemoj da mi govoriš! Poljubi me i ćuti! Usne su joj bile žudne i vlažno nabubrele. Ispružili su se niz zrelu busiku i ostali zagrljeni . priljubljeni celo pre podne Pelen je već bio sazreo. Gork:, teški miris od svuđa se osećao. Iznad njih se uzdizala strma litica 1J izraslini stene na nekolko metara Manija ugleda ćumu alpiskog

imali su prilike đa vide i strane komade, naročito talijanske. Stalni Svoj teatar, ovaj koji iz daljine od skoro tri i po vijeka gleda u nas, oni će dobiti tek 1612 godine, kada je trudoljubivi i rođoljubivi hvar-' ski knez Pjetro Semitekolo, koji je izmirio hvarske patricije i plebejce 1611, dao nalog da se pozorišna kuća izgradi na gornjem spratu Arsenala. kaca !

U toj zgrađi, po unutrašnjoj arhitekturi sličnoj, mnogim našim pozorišnim kućama, domaći diletanti su prikazivali pastorale, komedije plautovskog tipa i drame, sve dbk se tu nije smjestila mletačka soldateska pred pad svoje republike. Brižnu dužnost u vođenju ovog doma preuzeće, nešto kasnije, mjesno pozorišno društvo (osnovano 1805 godine), koje je uspijevalo da svoju nesebičnu aktivnost odvija do novijih dana. Zahvaljujući budnoj pažnji i staranju tog društva, zgrađa ovog teatra je čuvana i očuvana — do nas. Njena unutrašnjost, usljed trošnosti građe, bila je obnavljana u tri navrata: 1800, 1900 godine, i poslije Drugog svjetskog rata. Prilikom tih obnavljanja nastojalo se da se sačuva prvobitna arhitektonika pozorišta, dva reda loža, parter i pozornica, zadržali su, kako se tvrdi, gotovo isti izgled kao i nekad, kad su hvarski poklonici Talije, uz plamičak voštanih svijeća, u svom ma-

| lenom amfiteatru udarali prve temelje našoj pozorišnoj umjetnosti.

Na brežuljku, u šumi, kad se molom pođe dalje od Arsenala u kome je sad pijaca, od Teatra ispod kojeg je gradski pisoar i dućančići skupe i preskupe robe, pošto se prođe Lođa u kojoj je sad bar, na

prostoru izdignutom između dvije |

crkvice koje nose vrlo čudna imena — jedno je najpoetskije koje se može čuti: Zvijezda Mora, i drugo najprozaičnije koje se može sresti: Gospa od Pušenja, — prije koju godinu otvoren je još jedan hvarski teatar: ljetno pozorište.

Na ostacima jednog grčkog samostana i jedne francuske tvrđave, zapravo na razrušenim bedemima «koje su stvorili Napoleonovi vojnici pretvarajući hram Veneran= đe u bastion, sad je podignuta pOozornica, koja se tako skladno uklopila u zidine i razgranata debla šume. Na njenim đaskama se već više ljeta, nastavljajući kidanu a neprekinutu nit misije prvih hvar-

skih miljenika scene, smjenjuju ođabrani naši amaterski pozorisni ansambli, u namjeri da prikažu

plodove svoje odanosti Taliji. Nailaze oni tu na jednu publiku koja je svim svojim bićem vezana za pozorište, za ono Uuzvišeno i. plemenito što magična riječ sa sceLe nosi sobom, što ne zadržava ža sebe već direktno prenosi u život. Gotovo čitav grad je tu publika: i malo i veliko, sve što može da se ispne nedugom stazom od Zvijezđe Mora do ovih zidina namijenjenih pozornici. odanije i zahvalnije publike teško da se još igdje može naći.

Jedne julske večeri, prošlog ijeta, bio sam s njom, u njoj, među ribarima, radnicima, ratarima, domaćicama, „djecom, izletnicima. Amatersko pozorište iz Belog Manastira prikazivalo je Ogrizovićev melodramski komad „Hasanaginica”. Pretstava sa minimalnim izvođačkim kvalitetima odvijala se skroz diletantski: riječi su izgovarane naizust, ruke bile stalno u pokretu, usiljenog i krutog držanja bilo je napretek, uloge su tumačene najoskudnije. Ništa nije bilo prirodnije nego da svu tu „glumu” proprati smijeh, zvižduk, napuštanje gledališta ili šta tome slično, što se dešava uostalom i većim, „profesionalnim ansamblima. Ništa, međutim, od tog. Žagor j» neki nastajao među „gleđaocima, najprije stišan a potom sve bučniji. Čulo se ono uobičajeno: „Pst, pst!” koje neobazrive nagoni na uviđavnost, na toleranciju, ali to ovaj put ništa nije pomagalo. Gledalištem je plijenio plač! Kako se malo davalo sa scene, a kojom je mjerom uzvraćano! Šta bi bilo, kađ bi slučajno gledali Živanovića kao Lira, Jovanovića kao Edipa, Strocija kao Leona, Crnobori kao Antigonu, Plešu kad pita za djecu ·'u „Magbetu”? Možđa i ne bi bilo suza. Možda bi zavlađao muk. Možda bi se trijeznili, vraćali k sebi tek kroz koji dan. U svakom slučaju: bili bi s njima, uz njih, živjeli — bar za onih nekoliko časova, ako ne više — kroz njih. Pozorište može jedino i da živi od publike, u njoj, za nju. U ovoj ono živi, makar i sa malenim dometom i sa skučenom moći, već četiri stoljeća. Oni treba da uzajamno žive, đa se zajedno uzdižu.

Mihailo RAŽNATOVIĆ

ZAPIS 0 KNJIŽEVNOJ INFORMACIJI

Sa nekoliko izuzetaka koji su ma. nje-više uspešno preuzeli ulogu onih lasta što ne čine proleće, stepen in. formativnosti naših književnih časo« pisa svakako ne zađovoljava.

Ova opaska — predđviđam „— iza=zvaće prigovor. Neće se pobijati tačnost same opaske, već mnmeophod. nost Književne informacije u časopisu. Kazaće se: Zašto se od časopisa traži i informativnost? Zar to nije sporedno? Zar oni nemaju mnogo preče zadatke? Čemu odvlačiti pažnju od pripovetke, pesme, eseja, prikaza?

Ko bi mogao osporiti potpuno oči. glednu važnost udela — u časopisima — nabrojanih viđova književnog stvaranja, književnog rada! Ne predlaže se nikakvo ograničenje i stešnjavanje beletristike i Kritike. Ali na stranicama časopisa one mogu i treba đa održavaju veoma, prisne veze sa književnom informacijom, temeljitom i znalačkom.

A bitan uslov za to je upravo nivo” informacije. Po samoj svojoi prirodi i nameni, ona je prvenstveno pozvana da obaveštava čitaoce o zbivanjima u književnom, umetničkom i kulturnom životu širom sveta. Da obaveštava solidno, literarno — i Uz Unošenje izvesnih elemenata ocene kađ god to zahteva sama fema.

Takvo informisanje ne svođi se, nmaravno, na prevod ili obično prepričavanje članaka, beleški i vesti iz stranih Mnjiževnih časopisa i li« stova. Ukoliko je neko u stanju samo đa preveđe ovaj ili onaj tekst, a nije kađar da, uzevši ga kao polaznu tačku, napiše književnu infor maciju prilagođenu potrebama i interesovanju našeg čitaoca (što u nizu slučajeva zahteva i sasvim drukčiju ocenu činjenica i ostvarenja), ne bi trebalo da se prihvata toga posla. Informisati čitaoca — recimo — o nekom eseju, koji je objavljen u đrugoj zemlji i izazvao tamo Živo interesovanje, a ne pročitati taj esej i pisati samo na osnovu maglovite i ne mnogo sigurne pretstave o auto= rovom stvaranju u celini ili čak bez te pretstave — doista je potpuno nekorisno. Takve informacije samo „popunjavaju prostor”; tačnije rečeno, one bespravno odđuzimaju prostor boljim tekstovima. I u stanju su đa svojom meprodđubljenošću đdiskređituju sam pojam Književne.vinformacije. Miroeaa „S GOV

Dođuše, loši informativni tekstovi retko izlaze u našim časopisima. Ali i broj đobrih, uspelih napisa te Vrste skroman je do MKrajnosti, kao što je već rečeno. Posebno je pitanje đa li su ovome bitni uzrok teškoće neizbežno skopčane s boljim »organizovanjem« fakve rubrike u časopisu, ili je prevladalo neopravđano potcenjivanje njene važnosti. wu svakom slučaju, oba ova činioca dđejstvovala su dosad protiv Kknjiževne informacije, potiskujući je sa mesta koje joj pripađa i koje ona treba što pre da zauzme. /

Lav Zaharo

cveća. Zaželela je da ima to za herbarium. Uspen= trao se izlažući se opasnosti da padne u ambis. Ubrao je cvetove i bacio joj ih dole, Gledala ga je žudno, zahvalno i zvala očima. Pokliznula mu se noga. Poleteo je niz stenu. Čuo je njen vrisak i u magnovenju dohvatio se rukama za stablo breze ızraslo u pukotini stene.

A prı povratku s planine u vatoš Marija posta hladna: . -

— Bolje bi bilo da nismo išli na ovaj izlet. Ja imam verenika. Sve moraš zaboraviti. Bfo je to samo čas moje slabosti i luđa želja da mu se osvetim.

— Verenik ti je poručnik Vojin, — uvređen4 odgovori Miloš.

— Zar ga se ne sećaš? Sedeo je uvek u po slednjoj klupi. :

— Napredna devojka i voli oficira,

— Glupost. Kao da ljubav zna za profesiju.

Marija je bila samo san jednog prepodneva. Kap otrova koji će kroz ceo život nositi u sebi. „Ljudi vode velike ratove, diču revolucije i svojim umom i rađom sve će pobediti i savladati, a taj majušni crvak u srcu nisu u mogućnosti da pobede. Možda je u pravu komesar Rađosav kad tvrđi da su žene animalna bića. I da je 'polna ljubav jedina prava u kojoj se muškarac i žena potpuno ujedinjuju“, ;

Sećanje se razigralo i otpočelo đa izliva u slapovima, a iz mraka pred Miloša stupi mitraljezac Ranko. :

_ — Druže komandante, doneo sam i komad pečenog mesa!

Oprljena konjetina sa žara širila je slađak miris i probudila u Milošu vučju glad. Uzeo ga je želeći đa osećanje glađi lagano smiri. Pri svetlosti zvezda na dva tri koraka od sebe ugleda mršavo, bledo lice kurira, Više je bio dečak nego mladić. Oseti prema njemu sažaljenje i pom:sli: „Eto an ne živi svoj život. Ovo je dona zla i nasilja, Ako i ne pogine šta će od njega biti kad pre:tane rat?“

Kurir je zamišljeno buljio u noć. Po onome što je kazivalo njegovo lice nije se ničemu nađao. „To priliči čoveku u ratu, ali ne i ovom detetu“ zaključi Miloš. ) i

Neko u mraku upita gde je komandant.

— Eno ga tamo, — odgovorio je Ranko.

— Ko, me. traži? — upita Miloš.

— Ja, druže komandante!

Prišao mu je visok, povijen borac tridesetih godina, O ramenu mu je nehajno visio puškomitraljez. N.je mogao, da mu dobro sagleda lice, ali je video umorne, svetle i tamne duplje očiju.

ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA „BOGOJEVIĆA

— Šta ima novo na pretistraži? OE Nemci su dobili pojačanje i povukli se na jučerašnji svoj položai. Komandir me poslao da vas upitam hoćemo li i mi da se prebacimo bliže njima? — Privucite se što bliže Nemci i i se i ima i dobro osmatrajte svaki „njihov pokret i nameru. U zoru se So:dB na naše jučerašnje pozicije. orac je časak oklevao, Imao je još neš x : :: : S da saopšti, ali se nije usuđivao., ae SM + _- čla želiš? — upita ga Miloš. | — Tamo u šumi našli smo vola. Zaklali | i pola sam mesa doneo, ! POLUOJUJ — U redu. Možeš ići!

KNIIŽEVUNME NOVIM.