Književne novine

Godina X. Nova serija, br. 85

Vladimir · PETRIĆ a

BEOGRAD, 30 JANUAR 1959

SRDRIMJ | FORMA

u modernoj umetnosti

Tolom razvoja u umetnosti je ponekad dominirao sadržaj koji je često potpuno zanemarivao formu,

a ponekad je (iako ređe) forma i· mala preimućstvo nad sadržajem koga je gučila, čak i negirala, U mođernoj umetnosti se sve ređe postavlja pitanje dominacije bilo sadržaja bilo forme. Ne bar u onoj pravoj, istinskoj, trajnoj Umetnosti o kojoj jedino vredi go-

voriti. Ostao je suštinski problem | wmetnikovog ravnopravnog savla'đivanja i forme i sadržaja, takvog

mjihovog usklađivanja koje će u naj savršemijem obliku najdirektnije izraziti suštinu predmeta.

Međutim, „i danas još postoje ljudi koji posebno, svesno, vidno insistiraju samo na sadržaju koji žele umetnički đa obrade, ili samo na formi kojom uobličuju neki materijal; ali, može se slobodno reći da je u takvim ostvarenjima malo prave umetnosti. Tvorci takvih deja su eksponenti ove ili one grupacije manje ili više „zastarelog“ manije ili više „mođernističkog“ pravca koji nastoji da okupi što viče pristalica oko sebe i da populariše svoje koncepcije. Sva ta nastojanja samo su povremena 3, ukoliko im je to osnovna, jedina

vrednost i težnja, onda sa umetnošću imaju malo veze, Bilo da se busaju u grudi tvrđeći kako idu ispred vremena te ih . zbog toga niko ne razume i ne shvata, bilo da se ponose što ljubomorno cuvaju prevaziđene trađicije, oni ustvari troše energiju na nešto što se može nazvati jedino željom za trenutnom pređdominacijom U svetu

umetnosti. A koliko je to strano i-

stinskoj umetnosti!

Da sadržaj i forma u umetničkom stvaralaštvu treba da su OT 7 no i ravnopravno povezani — to J altsjom koji se više ne dokazuje. Umetnik se sa oba ova elementa mora hvatati u koštac i savlađivati ih kao zajednički otpor koji se javlja od trenutka kađa počinje đa stvara. Ako on istakne jedino sadržaj a zanemari formu, može ot· kriti. interesantan događaj, ideju, prizor, oblik, melođiju, _ali se to ne može nazvati umetnošću, Jer je

delo lišeno artističkog oblikovanja, ·

Suprotno tome, ako prenebregne sadržaj i Usredsređi se samo na formu stvarajući od nje jeđino efektne kombinacije, proizvešće niz Eimtalsičkih, vizuelnih, auditivnih igrarija koje se takođe ne mogu nazvati pravom umetnošću. ~ Jer, prava je umetnost (čak i slikarska i muzička kod kojih često postoji identičnost forme i sadržaja) izvan takvih nastojanja, Umetnicko stvaralaštvo biva priklješteno grčevitim zagrljajem sadržaja i forme koji ne trpe nikakvo razđvajanje, privil e

poleti samo onda ako je u nju U-

dahnut život i ako ima krila; bez

krila ona ostaje prikovana za Zenemaju ·

mlju, a usamljena krila šta da, ponesu i ne mogu da polete, da se uznesu u nebo, : Umetnik potstaknut na stvaralaštvo iznutra ili spolja, umetnik kome je inspiracija zapaljena vatrom talenta a kreativna žica zazvučala tonovima svemoćnog dejstva, prilazi stvaranju ne insistirajući samo na jednom elementu svog buđućeg dela. Gonjen stvaralačkom _inspira– cijom on oživotvoruje vizije svog unutarnjeg ili spoljnjeg percipira= nja, posedujući estetski ukus i vladajući zanatom svoje on ostvaruje umetničko delo. Unutarnji pokretač može biti više emotivan ili više racionalan (misaon) · — to nije važno, ali on mora da postoji; oblikovanje funkcije tog ' umutarnjeg pokretača može težiti više ka Šškrtoj jednostavnosti iji, više ka složenoj diferencijaciji to je manje važno, ali mu se mora pokloniti pažnja. U toku samog pro cesa stvaralaštva (koje počinje PTvom zamišlju što se javljđ u svesti umetnika a završava poslednjim izmenama detalja i doterivanjem f{or-

umetnosti,

me) ti se elementi đopunjuju, prepliću, traže se, sukobljavaju, prevazilaze, da bi se konačno sjedinili u onakvoj sprezi koja je najcelishodnija i koja najbolje godi i jednom i drugom. Ma koliko bio iracionalan doživljaj stvaraoca i, shodno tome, imao apstraktnu formu, ako je taj doživljaj istinit i estetski uobličen, delo će zračiti u metničkom snagom, Ma koliko ra-

Slavko |

hi

Uz nas struji oštra brzica mrtvaca A netko glavn: sve to mirno promatra Nas nekoliko od zlata s osmijehom pred

puškama

Tko da znađe možemo li umrijeti

Vjetar bi da uresi našu kosu suhim lišćem Sunce, naprotiv, kuša da nas razjari

Ništa ne razumijemo i sve krivo činimo Što ćete vi kad-tad blagoslivljati

Kušali su nas kupiti ljubavima, ali se nismo

mogli prodati

Premđa su očito naše ruke bile pružene · Išli smo u sjajne ratove po blistave orđene No kad se rješavalo, mi smo .usnuli i

pripadamo (Kada već nismo svoji)

Onaj koji znađe, šut:, kao da još razmišlja Premđa je odluka po svoj prilici već donijeta

pr NAOKOLO SAMI BEZDANI

Neprekidno tako, obično u mraku

Oni se kušaju vratiti, traže stare staze S pođočnjacima crva ispod šupljih očiju T kađ plaču, poslije, kao da be smiju

cionalno umetnik doživeo i izrazio neko svoje viđenje sveta, ako je taj doživljaj duboko iskren a izraz artistički, delo se može nazvati umetničkim.

U.„mođernoj umetnosti zapažamo u velikoj meri jednaku brigu umetnika kako za sadržaj tako i za formu dela. Ako bismo želeli da otkrijemo specifičnosti tog odno-

Nastavak na 6 strani

Dragoslav GRBIĆ

PODLI Od pamtiveka drhtavi i ranjavi po kolenima sa usnama rovitim umešali se među ljuđe, pa im prevarom uzimaju namere ispod koraka i sve do tuđih senki unose pod krta rebra samo da bi stasom nadvisili a tanku senku svoje samoće.

Ođ pamtiveka menjaju samo korake i zglobove i ne mogu đa se podmlađe snom i hrabrošću, niti ikad da poveruju da i zato imaju osmeh

đa bi nekome poklonili podlanicu utočišta,

već puze između tuđih stopala

dok ne umru 5 očima u prašini.

LOPOVI

Uzimaju i ono što im je pod noktima ostalo da se osvete za suze u mračnome detinjsivu, i kada pod pazuhom skrivaju neoprane šake oblažu kutnjake hartijom što liči na zlato samo da bi se smejali kao đeca

sitim očima samilosti i sreće.

Cena 30 din

PROLAZNICI

I tako iz godine u dan do ih ne prepoznaju

nikako da se uspokoje u mođrom i gladnom telu,

a noć kada zacrni pođu da zakopavaju šake tamo gde ih nikađa neće moći da pronađu dok u tom poslu ne izgube ime . i svoju sličnost sa odraslima.

HRABRI Ua

Hrabrima ne treba prekađeno cveće počasti ni pokloni što im od grudi stvaraju livađe, njihove ruke su okajane kroz smetove gladi a u gostima ne može da im se izleže gušter ni da im pod kolenom burjan nikne

kad treba rame đa poklone nejakim.

TI kad su pospani dolaze noću da nas opomenu na kamen od kog se stvara njihov ukočen lik, dna nas ubede da smo isti kada opraštamo, oni su strpljivi i ne vređa ih naše ćutanje

· ali kad nas jednom ostave zauvek

možemo samo da dosanjamo paučinu.

M ić. N EKOLIKO NAS

Da, htjeli bismo da nam netko kaže kome

CRTEŽ LAZARA VOZAREVIĆA

O

Lj

Možda ne znaju što čine, ali moraju Duge povorke ratnika napokon bez zastava Napokon bez odora, suhe gole kosti

S glazbom kišnih kapi što ih vjerno prati

Koliko si puta potrčala vratima

Sa zubljama nade u raširenim očima Samo hlađan vjetar i bez jedne riječi Namrštena stabla kao đa predbacuju A znala si đobro da je sasvim tu | Da je i on tebi duge ruke pružio Jeđan mali korak, no u kojem pravcu Kad su naokolo sami bezdani

PRIDODAJUĆI SEBE NEKOM · BESMISLENOM ŠUŠTANJU

Odoh na neki pust otok u tmini Na neki pijesak, na neke tupe prste i zube U doba jeseni nešto previše mlad

Odoh pođ more, odoh u iminu jaču od vode

S licima zaraslim u gusta razočaranja TI očima koje su odustale moliti

Odoh, avaj, i zaboravih otkuđa sam stigao A moj dolazak bješe samo neka mala šetnja · Jeseni, ponašaš se kao da je svemu kraj

I to je lijepo: možeš mirno ugasiti glas Istočiti svoju krv, rastaviti korake Pridodajući sebe nekom besmislenom šuštanju

Ali već s nijemim riječima što u polovici prestanu

Kao što sam mogao otići i u kojem đrugom pravcu

OZ RJ Me

»SVETLOSTI, VIŠE SVETLOSTI!

„Licht, mehr Licht" . Goethe

Umetnost nije samo odraz života onakvog kakav jeste, ona je žudnja, dopuna jedne snažne potrebe neostvarene U realnosti. Ova tesna vezanost čovekovih težnji i umetnosti. kao.

-emanaciji njegova duhovna. bića, naročito je uočljiva u onim

granama stvaralaštva koje su najbliže svakidašnjici i koje treba da ovu ulepšaju, osmisle ı oplemene.

Pođimo od đokaza, započnimo primenjenom umetnošću, zaustavimo, znači, svoj pogled na arhitekturi. Glomazne sive zidove zamenjuju“ ravne svetlo obojene plohe, često čak i staklo. Prozori su široki, gladni zraka, a krovovi ustupaju mesto terasi — bašti; kao u doba renesanse ili još dalje, u vreme starih Grka kojima je najlepši ukras života bilo sunce. Svetlost i sunce spajaju čoveka s prostorom, nadahnjuju ga vedrinom, oni mu otva– raju i bistre vidike. Moderni gradovi liče na uvećane dečje crteže. U spektru svojih boja, svoje razdragane otvorenosti, oni se ne odupiru ı ne brane od života već se uključuju u njegov tok, pomažući čoveku da nađe stabilnost i ođrži krepkim svoj đuh. Neonskim svetlostima noć je pretvorena u 74dan. Mistiku sveća i setnu draž starinskih lampi što čine vidljivim samo uski krug, zamenila je sigurna i jaka svetlost na kojoj sve postaje. vidljivo i pristupačno kao u času dana. Glomazan nameštaj, neuđoban i Data ustuknuo je pred živahnim neredđom lakih, veoma upotrebljiiih predmeta. Priroda ulazi u dom. Tkanine liče na prolećne vrtove, one su prozračne kao vazduh, nemirne kao lahor. U naslonjačama po liku morskih školjki, među zidovima boje duge, čovek se oseća kao u zagrljaju bujne osvežavajuće prirođe. ć

Muzika je grana umetnosti najpristupačnija čoveku. Ako bi hteli da otkrijemo šta to savremen čovek traži u muzici, Oslu šnimo onu najrasprostranjeniju,' muziku prilagođenu željama, potražnji i onu, često anonimnu, koju. peva narod. Videćemo da je to muzika puna vedrine, brzog tempa, čak i zahuktala u svojoj gladi za životom. U njoj ima zanosa, obesti, čežnje, ima autentične tuge, ali nema izgubljenosti i očajanja. U ritmu krvi, pođražavajući šumove iz prirođe, u harmoniji sa večitim istinama, ona teži da čoveka čvrsto veže za svet čiji je deo. Takva je i igra, često mahnita, nerazumna, ali je u njoj utoliko uočljivija potreba za intenzivnim učešćem u životu. |

Likovna umetnost traži za stare teme novi izraz. Ona je puna najekstremnijih ostvarenja. Vođe se polemike, mišljenja se sukobljavaju, ponekad se slave dela često neuhvatljivih značenja. Ali dom svoj, kutak spokojstva i svoje vidljive sadržine, čovek ukrašava slikama i skulpturama koje ga smiruju i oplemenjuju. Jedna statistika u Francuskoj pokazala je da se na izložbama najviše prodaju slike cveća,. pejsaži, zatim mrtve prirode, portreti i „žanr-slike”, i na kraju tek, u sasvim malom broju, ultramođernističke tvorevine i eksperimentalna platna. i

Što se književnosti tiče, ona je najuđaljenija od čovekovih želja, od njegovih potreba. Jer, na kraju, naše potrebe su jedno a stvarnost je drugo. Književnost je najčešće tumačenje

. stvarnosti i,u ovom rodu optimizam i romantizam nisu „našli naročito širokogruđog domaćina. U.svojoj uvećanoj osetljivosti, u gorkom iskustvu posle potresa koji su se smenjivali, držeći čoveka na oprezu, u stalnom strahu od iluzija, — ona često gradi život, ne od njegova zdrava materijala, već od razočaranja i strepnji, od onoga što su njegove slabosti. i

” Nesumnjivo je da postoji smrt, kao biološka katastrofa, da

postoje elementarne nedaće, kao poplave i rat, ali nisu li to samo pojavni oblici, samo momenti života koji dalje teče, neumoran u preobražajima. Čovek, onaj običan i u većini, ostaje veran zovu svoje prirode. On će tražiti i vratiti se 'knjizi koja ne poriče životu vrednost, onoj koja ga ne ostavlja samog i prokletog, već mu ukazuje na neki smisao, uči ga verovanju i pot-" stiče u nadi, Tako se knjige pišu i štampaju mnogobrojne i raznovrsne, ali se najviše kupuju one, koje kazujući istinu i ne mimoilazeći tragiku, poštuju vrednosti života, ne obesćenjuju ih i skraćuju puteve do izvora njegovih 'radosti. . i

; Uostalom, stvarnost je jedno a želje .su drugo. Mi smo govorili o potrebama čovekovim za vedrinom. One se nisu mnogo promenile. |

Aleksandar Veliki pitao je Diogena: „Da li što želiš,

· starče?!! ; |

„Skloni mi se sa sunca!” — odgovorio mu je ovaj.

\ i -

Nada MARINKOVIĆ

_________________ LP H S ______