Književne novine

Danas. ise:često može čuti mi-, · Mljenje da je za vernost i karakter jedmog romana presudna

hnika kojom. je pisan, njegova či-

sta i osobena književna struktura,

Analiza dela 'svodila bi se, u sa-

· glasnosti sa tim mačelom, na ispi-

iyhode' forme, njenih mnogobroj~

nih, nijansi i komplikovanih elemenata koji čine osnovu i speci-

· fičnost dela. U poslednje vreme u · teoriji književnosti sve jače izbi-

ja težnja za odredivanjem. ugla

gledanja iz koga stvaralac razvija.

S6ju viziju sveta. Romani mekog

pisca. shvaćeni su kao jeđan duhov-

ni univerzum sa svojim posebnim zakonima i za njegovu ocenu igra

važnu ulogu mačinm* na koji je osnovna iđeja kazana. U iradicionalnoj, književnosti pisac je razvijao radnju kao neko ko unapred poznaje njen početak, sređinu i kraj, stavljajući jasno do manja. čitaocu da je on tvorac fikcije i likova Čiji spoljašnji i unutrašnji život: do. u tamčine poznaje. Birao je, u većini slučajeva, jednu ličnost za glavnu i onda je prikupljao sve događaje oko nje, opisu' jući sa svog sveviđećeg položaja mnoštvo zbivanja sa podjednakim pazumevanjem. Poštujući principe "klasične psihologije, on je stvarao karaktere koji su se međusobno razlikovali. Njegova mamera je bila da psihološkom analizom otkrije u njima individualne elemente

· po kojima one sačinjavaju i pret-

stavljaju konkretno ljudsko bogatsivo, Da bi to postigao, morao je da izmišlja zamimljivu intrigu · u kojoj bi se pojedinačne crte reljefnih likova što više i življe iz-

razile., Njegova pozicija pritom je bila superiorna, objektivna i on je „mogao sa nje da osvetli sve karaktere osobine, duševne tajne i najrazličitije postupke. Upućen na konkretni život on je crpeo iz njega gradivo za "svoje stvaranje i tako je roman mosio pečat životnosti, uverljivosti i sličnosti sa stvarnim dešavanjem. U okvirima prikazivanja realnih životnih situacija nastala je potreba za unošenjem socijalne pozadine i vremenskog dekora u kome se razbuktava drama strasti i akcije, Autor

je raščlanjivao indiviđualna oseća| nja, slikao ličnosti utvrđujući nji·hov identitet u mnoštvu vidova fizički izgled, duhovni razvitak, istorija · porodice, pripadnost klasi, specifične okolnosti života, itd. Pabula. je imala dinamičan karakter: zajedno sa njenim razvijanjem. strasti su se razvijale, misli sazrevale, "usi odnosi produblji-

te-

vali i sve je dobijalo viši smisao zrelosti koji se postepeno ali neizbežno otkrivao da bi na kraju postao potpumo jasan. Ljudska ličnost se progresivno obogaćivala i napredovala u traganju za svojom suštinom. Književni prosede nije bio tako složen, uočljiv i od odlučujućeg. značaja, jer je najpre trebalo dati istiniti prikaz objektivne realnosti. ı

Kritičari tradicionalnog romana primećuju da je analiziranje strasti i osećanja zastarelo i da treba tražiti novi puteve u objašnjavanju čoveka. i njegovog sveta, mimo onih utabanih koji se, u literarnom pogledu, ispoljavaju u stvaranju karaktera, fabule, živopisne Šlike, socijalne i političke klime vremena. U ostvarenjima pisaca koji su se odvojili od tradicionalnih formula došla je do izražaja za-

· jednička tendemcija za otklanja-

njem anegdote, deskripcije društvenog i psihičkog života, maracije pume detalja i digresija, bez obzira na činjenicu što su se ti pisci razlikovali jedan od drugoga po mnogim važnim osobinama. Andre Žid je izrazio shvatanje svih njih kad je rekao da se roman prošlosti bavio majviše socijalnim od. nosima, sukobima strasti i karaktera, ali nikako samom suštinom bića. I da bi se pronašla ova esencija počela se stvarati čista literatura. Pitanje „književne tehnjke izbilo je u prvi plan. Tražila su se sva sredstva da se delo zasnuje na principima stroge i samoj sebi dovoljne forme koja i Čvrsti svet; om, međutim, me može da postoji kao proizvod sveznajućeg tvorca i zato se on postepeno obrazuje kao lična, relativna interpretacija, kao individualno viđenje stvari i ljudi koje ih upoznaje samo sa. svoje tačke gledišta. Namesto objektivnosti prošlih pisaca koji sve dobro znaju i vide, nastupaju novi, angažovani, koji veruju u „iluziju apsolutnog posmatrača”; omi objašnjavaju SVOje koncepcije kroz doživljavanje „i razmišljanje svojih ličnosti, budući da «su umešani među njih kao aktivni učesnici. Važnost tačke posmatranja postaje sve veća pod uticajem filmske u„metnosti. Klod Eđmonđ Manji, koja vrlo darovito razvija shvatanja o ulozi posmatrača, ističe, povodom, Rože Marten di Gara, kriti'kujući njegov naturalistički objektivizam, da se ne može opisati svet tako kao da u njemu nema onoga ko ga opisuje i ko je istoriski, biološki, socijamo neizbežno odre-

'UMBBRMO

čini zatvoreni'

MASTOJANI: KOMBOZIOLJA,

đen, pa prema tome i čija je viuglu gledanja postaje, izgleda, sve aktuelnija. Pripadnici takozvanog novog „romana u savremenoj francuskoj književnosti osobito je paBitor u romanu „Modifikacija”· upotrebljava u pričanju, umesto uobičajene

zija. parcijalna. Teorija o

žljivo razrađuju. Mišel

zamenice prvog ili trećeg lica, za-

menicu drugog lica množine, stavljajući tako čitaoce u položaj bud-

mog gledaoca i svedoka. Sve te ra-

finirane formalne vežbe posledica su UpOrno naglašavanog ubeđenja

da literatura treba da egzistira ne-

zavisno! od socijalnih previranja i

čovekovih psiholoških sadržaja.

Zanimljivo je uporediti sa ovom

estetikom i mjoj protivstaviti poglede Đerđa Lukača koje je on izložio u knjizi „Današnji značaj kritičkog realizma”. On, pre svega, odbacuje princip forme kao kriterijum za određivanje vredno~.

sti i vrste književnih dela, podvla~

čeći da je za njega umetnikov pogled ma svet, njegov doživljaj života i osećanje „stvarnosti izvor svakog književnog oblikovanja. Njegova estetika romana ide više u dubinu i traži uzroke specifičnoj” stilskoj . fakturi u osnovnom ipesničkom shvatanju stvaraoca. · Za

avangarđdističku teoriju romama, O

kojoj je maločas bilo reči, Lukač kaže da je ona proizvod filozofskog shvatanja po kome je ljudsko biće večno usamljeno, u svet bačeno, iz društvenih i prirodnih veza iščupano. izražavanja usmerena ma prikaziva–nje tragične suštine života, na nepromenljivo određenu, patnjom očajem ispunjenu ljudsku suđbinu,

uslovljena su pojmom ohntološke

usamljenosti čoveka. Kidđaju se veze između subjektivnog i objektivnog sveta, čovek ostaje sam, Ogo~

ljen, lišen svake društvenosti kao

suvišnog tereta čiji je opis u tradicionalnom romanu zauzimao mnogo mesta. Realizam ima za Oosnovnu postavku Aristotelovu koncep-

Tome Momirovski: ~“

Sredstva lKmjiževnog,

ia :1lo0BićB0i bića kao disati životinje, a avangardizam —/ filozofiju metafizičke čovekove usamljenosti. Sa pravim ·majstorstvom. Lukač objašnjava kako se vera u smisao života i progres čovečanstva kod realističkih pisaca izražavala u jednoj literarnoj formi u kojoj se svi elementi nalaze ı stanju. pokretne usmerenosti ka razrešenju drame, kao cilju i poSslednjem i najvišem smislu, Razvitak i napredak, najvažniji činiOci istoriskog shvatanja, dobijaju i odgovarajuće oblike u strukturi romana kao aktivni dinamični princip povezanosti jedinke i društva, njihove zajedničke evolucije. Nasuprot ovome, statični način oblikovanja u avangardizmu, insistira-' nje na suštinskoj nepromenljivosti, ođvojenosti i nesaznatljivosti čoveka, dovodi đo odbacivanja razvitka, ličnosti u delu. Nestaje povezani i celokupni izgled sveta, rastvara se ljudska figura, alegorisenje uzima sve više maha, jer omo najbolje služi da se iskaže besmisao postojanja. Književni lik se me shvata kao otelovljena. veza između pojedinačnog i opšteg, no kao apstraktni . tumač filozofskih ideja, kao univerzalni izraz fundamentalne patnje i neverovamja u istoriju. Virtuoznost forme za Lukača uslovljena je karakterom gradanskog pogleda na svet, i u kulturno-filozofskoj koncepciji ovog mislioca amaliza tih pogleda dolazi na prvo mesto.

Tako imamo đanas dve suprotne estetike romana. Dok prva polazi od shvatanja da je roman umiver-

i zum kome formalna struktura da-

je đuh i život, ova druga prelazi granice literarnoga i traži uzroke u oblastima socijalne i filozofske misli. Mora se naglasiti da Lukač izbegava dogmatičko odbačivanje protivničkih teza i da sa vrlo mnogo trpeljivosti i poznavanja nastoji da književnost shvati u ukupnosti njenih raznovrsnih težnji i uticaja. Pavle ZORIČ

ĆEKORI

(„jKSočo Racin“

astojeći da da jednu Živu panoramu savremenog Života, autor ove Knjige nije zauzeo prema sebi takav kriterij koji bi ga otrgao od onih. romantičarskih i setnih tonova. koji

» Skoplje, 1959)

su dt osnovna činioca što su ga resko odvojila od njegove prvobitne, namere. Zato je tu i tamo ostao ne moćan da sređi svoje Mtiske, ostao je nedđorađen, pređao se jednom štimungu koji ga je upravo zavaravao sentimentalno lirskom. patetičnošću da ga doveđe do onog zanosa kađ se već zaboravlja čak i na ona formalna produbljavanja, na one “0smovne formule koje pripoveđač mo ra rešiti, na ono što bi se moglo nazvati Krizom pripoveđanja.

· Autor nije hteo da se oslobodi te Rrize nego je sve više zapađao u njene lavirinte tako da je na mestima zašao i u obično fčljtoniziranje pa čak i u diletantizam, A. neke njegove priče nameću wtisak đa postoji „izvestan „pripovedački „mnerv, da postoji izvesna težnja za bekstvom iz monotonije; namera da se ı pokaže inventivno formiranje detaija, nastojanje da se da autentičan odđrezžak života. Ta neuravnoteženost njegove Knjige ne govori samo o jednoj nesređenosti mego možđa, i o preranom dolasku na pozornicu.

makeđonskoj Enjiževnosti. Pre nekoliko gođina izđao je knjigu putopisa (sBtrei i pesoci«) koju je kKritika povoljno ocenila. Ohrabren time, on je aktivnije rađio i na pripovetci. Stampao je mekoliko uspelih priča u listovima i časopisima i tako nagoveštavao svoje ozbiljno | dolažene. mjegovu Knjigu priča ocenjujemo sa onog aspekta sa koga se ocenjuju neki skopski pripovedači, omda ne bi bilo mesta da se malo više požalimo. Ali i ako je ne ocemjujemo tako, ipak nam oma uliva više poverenja nego, recimo one MKmjige Moje su (zato što postoji »fronte realista ili »front«e mođerni.sta) ocenjene kao vrhunska bpostignuća u makeđonskoj pripovedačkoj literaturi,

on je skromno i nenametljivo sigmalizovao svoj dolazak.. Pokazao je 'osećanje za meru u pogledu stilskih mođernizacija. Nije se povođio za težnjom da se preko noći buđe centar pažnje, recimo rađi toga Što bi pisao priče bez interpunkcije ili priče o čoveku koji može da bude sve samo ne naš. Nije kopirao ni Hemingveja ni Sarojana, ni Kajku ni Vulfa, Foknera ili Gijua. Ono što je doneo to je' njegovo i daje mam nađe da ga jednog dana „primimo kao dobrog pripovedača oslobođenog · romantičarskog zanosa, đubljeg, svestramijeg sa Mdoegotrainim dahom, ra" fMmovamnijeg u pogledu izraza, uravnrkeženog m pripoveđeniu. O,

-.. "Tome Momirovski nije novo ime u

|

Izgnanstvo ·

Vrata otyorenih ka peščarima, vrata otvorenih ka izgnanstvu,

Sa ključevima ·ljudi sa svetionika, i sa krvavo zarčlalom ze. zdom iznad kamenog praga:

Gostoprimče moi, ostavite mi vaš biljurni dom u pesku...

Gipsano leto oštri vrhove svojih strela u našim ranama, a ja

Odabiram jedno prokaženo i nevredeće mesto za kosturnicu životnih doba,

|I na svima obalama ovoga sveta, duh boga koji 'odiše pustinjom oblaže sebe azbestom.

- 'Treperenja munja zato su da ushićuju Prinčeve iz Tauride.

TI Ni jednoj posvećenoj obali, ni jednoj poverenoj stranici prečista draž ove pesme. . Drugi zavriću a ratovima obojene rogove žrtvenika: Moja slava je na peskul moja slava je na peskul... } to nije zabluda, o Feregrint,

Koliko se žudi za gummom dabi se sakupila na nesigurnom ·

spraklau izgnanstva jedna velika poema niučemu rođena, jedna velika poema nhodčega sačinjena... Zviždite, o praćke kroz svet; pevajte, o školjke na vodama! Postavio sam sebe nad Orovahiani i nad „dihapiediin nebom i mad maglom sa peska. Legaću u cisterne i u sudove šuplje. I n svakom mestu taštom i praznom gde počiva ukus veličinom. . •

za

»...U koliko su vetrići manje milovali porodicu Juhija, wtoliko su ređe prijateljstva prisustvovala rukopolaženjima kasta.

Gde pesak ide za svojom pesmom tamo i Prinčevi izgnanstva: odlaze,

Gde jedra behu visoko razapeta iščezava najdopadljivija olupima kao san lautara,

Gde veliki ratni sukobi behu, već se beli vihca magarca,

A more okolo kotrlja svoj šum lobanja po obali, . PBHJi

I zato što sw mu sve stvari na svetu bile uzaludne, jednoga večera, na rubu sveta, pričahu nam . Vojske vetrova u pustinji izgnanstva...«

Mudrosti pene, o kugo duha u pucketanju soli i sagorevanju živoga kreča!

Jedno iskustvo otkriva mi se mučenjem duše. Vetar nam priča svoje pustolovine, vetar nam poverava svoje zablude! Kao Jahač, sa konopćem u pesnici, na ulazu u pustinju,

Vrebam u krugu najširi zamah najvelelepnijeg znaka. = I za nas jutro vodi svoj proročanski prst između svelih pisanija. Izgnanstvo nije nikako od jučel juče! »O tragovi, o premise«. -I Stranac govori na sred pustinje, »svaka stvar na svetm meni je noval..« A račanje njegove pesme nije mu ništa manje strano.

III

>»...1 uvek je bila ta graja, i uvek je e vio taj Šjaj; . I kao eko visoko delo oružja u toku hoda kroz svet, kao ncko prebrojavanje naroda na kraju svoga stradanja, kao neko osni-

izgnanstvo nije nikako od

vanje carstva u pretorijanskoj uzbuni, ha! kao neko napinjanje usana prilikom rađanja velikih knjiga, \ Ta ogromna gluha stvar u svelu i koja naglo izrasla kao

· pijanstvo! WEI

a. Wek je bila ta graja, i uvek je bilo to veličanstvo,

Ta bladeća styar Do svelu, taj strašni strah koji vlada svetom, |i na svim obalama ovoga svela, istim dahom izgovorena, islim talasom wobličena

Samo jedna i duga misao bez cezure i večno nerazumljiva...

.I uvek je bila ta graja, i uvek je bio taj bes, |; Aj vrlo snažni odboj talasa na vrhuncu' udara, uvek na kresti ' želje, isti galeb na krilima, isti galeb na dahu oluje, brz kao strela pabirčeći stro{e izgnaničke, i na svima obalama ovoga sveta, istim izgovorenim dahom, istom žalopojkom bez mere je U proganjanju, po puslinji, moje numiđanske duše...«

Poznajem vas dobro, o čudovišta! E,vo nas opet licem u lice. . Ponovo stupamo u dugu borbi onamo gde smo nekad stali.

I vi možete vući vaše razloge kao niske njužke po vodi: neću vam dati ni trena da se odmorite ni priberete. :

Po mnogim obalama posećivanim moje pre zore, po mnogim opustelim ležajima moja raku tišine.

su stope bile sprane duša je bila izlagana

Pa šta još hoćete od'\ mene, O praroditeljski dahu? I. vi, šta

mislite još da izvučete sa moje Žive usne, ., O lutajuća snago sa moga praga, o Drosjakinjo sa naših staza ipo Sr Rasipnika? Vetar nam priča njegovu starost, vetar nam priča mladost... Ceni, o Kneže, svoje izgnanstvo! · I odjednom sve je moja snaga i prisutnost, u kojoj se dimi još uvek suština ništavila.

njegovu

_»... Sve viša, svake noći, ta nema buka na mome pragu, sVe više, Ee noći, to buđenje vekova pod krljuštima, . II, na svima obalama ovoga sveta, jedan jamb još Šurav)J He, njen mojim bićeml...

ey1?iAa

"Toliko visine neće'iscrpeti strmu obalu tvoga praga, o ti Hva-

taču mačeva u zori,

O ti Rukovodioče orlova pomoću njihovih fića" i Hranioče |

hćeBi najkrtijih pod čeličnim perom! Sve što treba da se rodi ježi se na istoku sveta, aka Ba juća put kliče na prve plamičke dana!

I evo gde ie uzdiže graja još prostranija svetom, kao pobu-

na duša... Ti se nećeš ućutati ni najmanje, bukol zato što nisam zbrisao na O sve olakšanje ljudsko, (Ko još zna mesto njena rođenja?)« Preveo: Nikola TRAJKOVIČ

"NOO S U Pa AO e MR, - rf. MV AMm -, mu a Na