Književne novine

ZIM

PAN UN T(4 0 7 MRAV) .400 82020

U ovim zimskim sutonima prijatno je zavući se u tople i skrovite kuteve, u svoj svet intro-' spekcije, makar nas na to reteriranje prinuđila „delom i pom sao

na zamorne gužve u vozilima svih

građskih saolpraćajnih S tom neutešnom konsmo od savremenih razonoda jednako udaljeni kao i od „Bajronove abidoske neveste svojih sto i pedeset vremenskih milja, gotovo bešumno #„prelistavamo i ne baš mnogo brižljivo za-

mogućih preduzeća. statacijom da

gledđavamo hrpe novina, časopisa i knjiga. Tih trenutaka intimne patetike prisan nam je onaj Ve-

kovnom patinom obloženi bosanski hadžo, što je poput ljubavnics zagrlio vrelu peč, dok mraz „napolju pucketa, i psovao samog Webe kada je leti tražio hlađovinu.

Behu mnogi snegovi što prohujaše nad ovom bivšom pločom, pa okruglom jabukom, pa elipsom, a u močvarnom snoviđenju Vuka Isakovića iz „Seoba“, ogaravljenom od baruta, „prošlost je grozan,

mutan bezđan; što u taj sumrak

ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo“. A sneg neumitno pada po prisutnim zimskim danima, i nad ovim kontinentom perverzno nađiru hladni zračni talasi, jedni za drugima, kao nekadašnje avarske horde. Sneg pada u skladu sa istrajnim zakonima prirode, stoletno strpljivo, iz januara u januare, od kamenih pećina do atomskih „ugentrala, i njegova ptičja lepršanja dočekuje svakad drukčiji dekor senzacija i istorođeni spektar utisaka. .

Čovek mne mora izintelektualizirano prustovski da posrne na neravnoj kaldrmi pa da mu se vrate jednom doživljeni pejzaži, i sobna tišina je pogodna da izazove saznanje da on u nutrini „spremno čuva neke, do kraja neobjašnjene, naklonosti prema pojedinim sitnim stvarima, koje mu zasvagdđa dočaravaju nekakav lepši, izmišljeno lepši, smisao njegovog trajanja. Tako se u možđanim vijugama 5sa privrženošću, neistolkovanom, opominje i pojedinih nestalih likova čije je ime maločas uzalud tražio u dnevnosti. Oni ne iskrsavaju iz čarobne kutije takozvanih okruglih datuma, jer su njihova putovanja protekla sasvim ćoškasto i treba biti veoma strpljiv da se neomeđenim „asociranjem u Žagrejanoj odaji pristigne do njihovih zaboravljenih staza.

U jednom janusru, pre ravno sto sedamdeset i pet godina, završio je svoje sumorno putovanje pod zvezdama ubogi Zaharija Stefanović Orfelin, što neutažen SVOjum „apostolskim mlekom“ i nezadovoljan tmolim stanjima tadašnjim lutaše i snežnom, i blatnom, i ozelenelom, i prašnom panonskom nizijom, žudan #dVidika evropejskih i slatkog daha kulture, Davno su požutele sveske njegovog „Slaveno - serbskog magazina“, prvog našeg časopisa, Što se pojavio kraj venecijanskih kanala u „blagočest:voj tipografiji“.

Otvara se neprekidno i zatvara krug između januara i prošlih me ćava i kao suludi kompleks pritiskuje nepominjanje ruke koja je

SKIH DA

U

zabeležila kađence čežnjivo nestalih i naših živećih čekanja proleća.

A njega niko nije okrepio u Ovakvoj istoj studenoj noči, dok je iskapavao zajedno sa svećom poslednje svoje rečenice, niko ga nije nahranio nekom dobrom sta rinskom „gužvarom, ni obodrio u mukotrpljenju „spisateljskom, U nedohodnim menjanjima svojih okolnosti da je kojim slučajem mo rao da ispunjava rubrike svoga zanimanja, došao bi u težak škripac zbog svog stručnog neopredđeljivanja. Kroz prilike, i još više neprilike, probijao se u uskomešanom svojstvu bakroresca, nediplomiranon fizičara, krotkog Kaligrafa, qotovo uzgređ pesna ı po nuždi vinograđara, vrsnog živopisca, ondašnjeg biologa, kartoarafa, Đogoslovca, „iliričeskog kancelista“, pažljivog istoričara, zbog nasušnog hleba blaqainika, domaćeg učitelja i sastavljača kalendara, qlavnog i odđqovornog urednika časopisnog „Sobranija raznih sočinenija i prevodov“, i uvek samo Orfelina.

Svom zavičaju ne uveze smešak na tifdruku, već „Gorestni plač“ i podari osećajnu i bolnu „Trenođiju“. A kada se pročerđaše životni časovi, u kojima nikad ne dobi teških forinti, niti kakvih kurija, i ne steče ni parče zemlje i Vvino-

arađa „za vernu službu i pretrpljenu štetu“ u dvorištima Književne „Nemeze, milostinja beše

zlokobno okrilje njeqove starosti.

Po pomodreloi bačkoi jamuiar– skoj cesti otšetao je onai koji neprekidno „sovetujući“ druge nije naučio zlehuđu „istinu, za svoju najsuvlju polzu, da se ođ kniigospisateliskog fruđa ne može živeti u tim oskudnim „danima što behu „vragami satreni“ i divlilmom đuha nastanjeni. O njemu, koji ne dočeka jedno „zlatoje proleće“, ispisa Jovan Rajić ovo, qotovo kao epitaf: „1785, 19 janumrija, umre ljubezni brat moj Zahariia Orfelin v episkopskom majurje, prebjedno...“ ,

Krug se je opet zatvorio. Neko je otišao u bezdan, ali je sa njime, da se poslužim - parafraziranjem, otišla i Fruška Gora. Pa čim obrisi razmišljanja o jednoj nestaloj vejavici otpočnu đa Đleđe, sve je veća i nestrpljivija potreba za povratkom u ovaj svoj mesec posvećen rimskom đJanusu, koji je ionako pretstavljen sa dva lica što gleđahu nazad i napređ.

Tamne niti baike su upredene i okončane, bilo slušača ne bilo, i mlađe Janusove zenice zasenjuje bujno zeleno osvetljenje nečeg što sa hartije mami obećanjem polureklame, polu-pređela i cele čulnosti. I! dok se lagano rasprskavaju, kao mehuri sapunice, „nanosi umora i nepovezanih digresija, po staje očigledno da je onaj hadžija podložan starosti i kostobolji i da treba izići što brže na ulice, makar i zavejane. Uostalom, niko valjda. ne bi hteo, ni u najsmrznutijem sutonu, đa se nađe u neprikladnoj situaciji đa mu treći dvoranin šekspirovski — 3potsmešljivo rekne: „Propustili ste jeđan Pprizor koji je trebalo viđeti, a ne o njemu govoriti.“

Slobodan, GALOGAŽA

br

: . BHipi i Gurei

U Narodnom muzeju u Beogradu dva meseca se prezentuje jedna na prvi pogled specijalna arheološka izložba: Iliri i Grci. Sabran je i izložen bogat materijal iz cele naše zemlje. To su predmeti iskopani iz grobova sa urmama, iz ·' humki ispod gomila kamenja, iz otkrivenih ostava ı sa vrletnih gradina. U njima: se odrazuju ekonomski i kul turni odnosi. Ilira i Grka u našim krajevima. Oni osvetljuju samo jednu epohu u trajanju od VIII do 1 veka pre n. e. U sudbonosnom vremenu, kađa Jelini izgrađuju svoju novu civilizaciju, na ruševinama kritsko-mikenske, — i ratnička ple mena Ilira, sa revolucionarnim sklo nostima ,ali retkom konzervativnom snagom razvijaju svoj život i materijalnu kulturu. Njihova ekonomska i kulturna međusobna povezanost postaje očigledna i iznenađujuća na ovoj izložbi. Poslednjih godina došlo se do novih arheoloških otkrića u celoj našoj zemlji. Suočena na ovakvom pregleđu, ona bacaju novu svetlost ne samo na arheološku problematiku, već i ma sociOloška, etnološka, psi-

· hološka i umetnička pitanja.

I pri letimičnom pregledu ostata ka materijalne kulture na izložbi mi smo u stanju da pratimo taj stalan odnos između Ilira i Grka. Do sada su posmatrane pojave tipološki i nekompleksno, te se govorilo o bronzanođopskoj i starijoj gvozdenoj (ibZV. haištatskoj) kultu-

Š

/

ri, kao o nečemu potpumo odvojenom od grčkog sveta. Poneki grčki predmeti beleženi su samo kao import, pogođan za datovanje nalaza. Novija istraživanja nameću, međutim, pitanje tog stalnog odnosa već i u vezi sa pitanjem etno geneze, indoevropskih pomeranja i mešavine sa preindoevropljanima, koja se odrazuju i na pojavama materijalne kulture u Podunavlju i na Balkanu, kao i u pitanju rušilaca mikenske kulture. i duboko ukorenjeni uticaji mikenske kulture u bronzano doba nameću jijtanje odnosa od korena.

Još nešto će nas impresionirati na ovoj izložbi. To je “ umetnički izraz koji dominira u njoj, i koji je tako blizak našem vremenu. Ilir ska primenjena umetnost, sačuva– na u bogatom materijalu zlata, sre bra, bronze i ćilibara, — ima, apstraktnu notu, u kojoj preovlađuje geometriski stil. To je u suštini izraz uslovljen materijalom metala, kojim su Iliri, kao dobri rudari, livci i kujundžije umeli da barataju. U svojoj konzervativnosti ilimska plastika zadržava · taj svoj karakter, ali se osvežava grčkom figuralnom i humanom ekspresijom. U svojim korenima i grčki geometriski stil ide uporedo sa ovim težnjama ilirskog halštata, ali se oslobađa i nabuja u sve Tealnijim formama arhajskog grčkog stila.

NA.

KRSTO HEGEDUŠIĆ: LIQUEUR FOXI

IZLOG

U O O A La ya a a Ce

Les Nowvelles litićraires

U broju od 4 februara na uvođnom mestu objavljen je članak od Anrija de Monterlana, u kome ovaj poznati pisac govori o svom mnmajnovijem „pozorišnom komađu »Španski kardinal«. Svodeći u najkraćim potezima radnju komada, koji se događa u početku XVI veka na španskom dvoru za vreme vlađavine MMraljice Jovane Lude, Monterlan iznosi glavne postavke svog komada.

»Posle pitanja »Ima li boga?« na koje se ne može odgovoriti drugačije do samo hipotetično, Dpostavlja se drugo, ništa manje neodgovorno pitanje: »Imaju li naša dela uopšte neko značenje? I ako imaju, kakvo je? Zašto davati našim delima kakvo bilo drugo značenje, osim jednog da su ona samo zato da nam prođe vreme, i to pod uslovom da nam prođe što manje neprijatno?« Svaka rađnja postaje smešna, osim ako nije shvaćena kao bezvredna i beznačajna igra.

Problem akcije i neakcije u'

centru je »Španskog kardinala« i odgovor je dat u sledećem rezimeu: »Svaka istorija sveta je kao najobičnija istorija nekog oblaka koji se oblikuje, rastura, nestaje i ponovo stvara u najrazličitijim kombinacijama — bez više smisla ni važnosti, pa bilo da se to događa na zemlji ili na nebu«.

Posle „S„Joneskovog „»Nosoroga« ovo je sad drugi komad u kome se, kroz svakodnevne ili istoriske sukobe, iznose na pozornicu i tretiraju savremeni politički, dru. štveni i opšteljudski problemi.

NT.

La Pensćee

Wu opširnoj belešci povodom Aragonove knjige »Otvaranje karata« Žan Varlo prikazuje poslednju političku brošuru Aragonovu i upoređuje tekstove dveju knjiga Aragonovih, objavljenih u isto vreme: tekst romana »Velika nedelja« i ove čisto političke brošure. Varlo konstatuje da je u ovoj brošuri reč o socijalnom realizmu, i citira. samog Aragona: Socijalistički realizam je »realizam našeg vremena koji vodi računa o istoriskoj perspektivi budućnosti i sadašnjosti, prema zemlji u kojoj se razvija, odnosno samog socijalizma.

»Nova umetnost sastoji se u novom kritičkom principu, koji se unosi u ranija iskustva, u tumačenja koja nam daje naša stvarnost. Nova umetnost je neophodno jeđan novi realizam, koji prikazuje u isto vreme drvo i šumu, i zna zašto ga prikazuje; to je jedan aktivni realizam, dalek koliko je to gođ moguće od »umetnosti za umetnost«; to je realizam koji ima tu težnju da pomogne čoveka, da ga osvetli u njegovom hodu, koji vođi računa o značenju njegovog hoda, i koji je u njegovoj prethodnici.

»TO | pretpostavlja, razume 8e, jedno rasuđivanje . o onome što je napređ a šta pozađi, o smeru

stremljenja čovekovih, ono je jedno ime. dato novom stanju evolucije ljudske ... Taj novi

realizam zove se socijalni realizam „...

»Postoji osnovna razlika između razvijanja socijalnog realizma i književnih škola prošlosti. Ove druge mogu živeti samo od jedne ekskluzivne polemike, osuđujući sve što nije što su one. Borba socijalnog realizma je sasvim druge vrste, ona Se . sprovođi izvan, otuđa socijalni realizam koristi se onim što se rađa van njega, on uvek objašnjava ono što mu suprotstavljaju, jer nje-

'gov cilj nije đa ističe jeđan stil,

već jedno shvatanje Života ..•

Na

The Times lilerary 'Supplemeni

Pored prikaza dveju antologija nemačke novije lirike (»Nemačka lirika od 1890 dđo.1955 V. Rouza« i »Nemačka lirika od 1945« V. Vejrauha), jedan od februarskih brojeva lista donosi i osvrt na celokupnu modernu nemačku liriku.

Amntologiji V. Rouza zamera se na prvom mestu što Rilke i većina pesnika u nepodesnom izboru ostavljaju utisak drugorazrednosti. Hofmanstal, Stefan Georg i drugi pesnici starije generacije pretstavljeni su pesmama posebne vrednosti. Autor prikaza ivrdi da ovi pesnici više duguju francuskom stilu nego njihovi engleski, ruski i španski savremenici. No i pored toga njihova vrednost je u tome Što su »slikali „sopstvenu zemlju, razvili sopstvenu imaginaciju i usavršili sopstvenu verbalnu muziku.« Ograničenost misli Trakla i Bena pokazuje koliko je nemačka po» ezija izgubila kađ se Hofman=stal privoleo drami i eseju.

Što se mlađih pesnika tiče, čitalac je prosto uvučen u močvaru. Georg Hejm, na primer, tehnički je neoriginalan, monoton, a njegova imaginacija oslanja se na Bodlera i Verharena.

Vrednost mnogih posleratnih pesnika veoma je sumnjiva. Jedni, kao Hajnrih lLerš, na mah Trliču nemačkoj otadžbini u ratu, a drugi put poginulog neprijateija nazivaju bratom. Drugi, kao Verner Bergengruen ili Gertruda TKolmar, više privlače antifašističkim stavom i izborom sentimentalnih pređmeta, nego poetskom vrednošću.

Najemjnentinije mesto Rouz daje poznatim pesnicima Hansu Pgonu Holthuzenu, Karlu Krolovu i Hajncu Pionteku, ali zato izostavlja „najbolju „pesnikinju ove generacije Ingeborg Bahman. U antologiji Vejrauha, »koja je obojena eksperimentalizmom«, ona dobija odgovarajuće mesto.

Uticaji iz ranijih periođa veoma su česti: u delu Helmuta Hajzenbitela oseća se duh Gertrude Stein, kod Petera Rimkorfa

TT A

ne dotičem r

i vrtoglavice da stane

U aleji na

propuštam

'imela

Opraštam joj imeli toj

što je parazit

ena,

imela života

oku!

preovlađava stih iz pesama za džez muziku; isto tako smenjuju se različiti modni uticaji iz Trancuske i iz Amerike.”

U nemačkoj mođernoj lirici postoji tendencija ka samosaža–ljenju, jevtinoj parodiji i praznoj igri reči, ali postoji i vitalnost među mlađim pesnicima od kojih naročito treba izdvojiti Ingeborg Bahman, Hansa Magnusa MEnzensbergera i Valtera Helera. »NMajbolji od njih izgleda đa su svesni da pripadaju svetu Matijasa Klaudijusa, Getea i narodne pesme. U njima možđa i postoji neka nađa „za nemačku poeziju koja je tako dugo lutala.«

i

„Književnost“

Među prilozima u dva ovogodišnja broja »Letopisa« pažnju privlače: govor Albera Kamija »Umetnik i njegovo doba« održan prilikom „dodeljivanja Nobelove nagrade 1957.(u februarskom broju), i u januarskom broju stihovi Boška Petrovića. To je elegična, reminiscentna poezija o đanima mladosti, o izvesnom Uumoru, melanholiji i teretu života — iskazivanom u posrednim, okolišnim aluzijama, s primesom blage ironije. Najzanimljivije su »Pesma o drvetu« i »Blagoslov«,

Iako je u zakašnjenju, vredi zabeležiti i prošlogodišnji, novembarski broj »Književnosti« — zbog proze Jare Ribnikar »Bakaruša«, kao presnimljene iz životne svakodnevnosti, ispričane dinamično, pomalo glagoljivo, u jednom dahu, sa verističkom „neposrednošću; i, prvenstveno, zbog poezije Borisa Pastemaka u prevodu Branka Miljkovića. Pasternak dosad nije imao mnogo sreće s nmašim prevodiocima: u njihovim interpretacijama to je bio pretežno hladan i nemušt pesnik. Milikovićev Pasternak najzad je progovorio našim čitaocima svojom pravcm, umnom i ozarenom rečju, Pretpostavljamo da se Miljković, prevođeći i prepevavajući Pasternakove stihove, koristio izvesnim slobodama; ali ukupan rezultat njegovog umetničkog prevodilac kog napora, u ovom kao i u nekim drugim slučajevima, vredan je svakog priznanja i najviše ocene. M. J]. B.

Platana bez lišća sama. Penjem se a stablo ama —

lja može

jer još samo že

u)

što se hrani i napaja na da bi se raspjevala u ljudskom radosnom

b

EJ

bez straha

na te ogoljele grane.

: To moje djetinjstvo u krošnji skakuće k'o razigrana zeba, lovi nejako zimsko sunce i plavu maramu neba.

klupi sjedim e)

ri prošlosti licem u ce, RO kabanicom ogrnut, ..

i otkucavam štapom ritam nizbrdice; niz neki izmišljeni put

povorku i uiedno se rad

dana

iem zelenim gnijezdima

'gore u račvama grana.

jer znam da nije kriva

i što se na njedra stabla skriva da tu siše tuđe mlijeko.

Opraštam joj jer je u sivom granju oel SY zelena i — lijepa.

1 možda je — razmišljam — svaka ljepota

tuđem soku 35

Šukrija PANDŽO

„ — —– — - — TT ——,

SOPISA

________________________-_-_—_———— ————

The V\ew York Times Book Review Pokušaj oživljavanja »romantične«, »spontane« poezije i negiranja »kulturno-artificijelne« doneo je nekoliko poetskih. vrsta u Engleskoj i Americi, među kojima je i takozvani »laki stih«. Njegove osobine objasnio je jeđan ođ engleskih · „pretstavnika ove poezije V. H. Odn u svojoj »Oksfordskoj knjizi lakog stiha«: »Kada su predmeti kojima se pesnik interesuje, koje viđi "Oko “| sebe, uglavnom isti kao i kod" onih koji ga čitaju, a oni su sami” po sebi vedri, obični ljuđi, pesnik neče biti svestan sebe kao neobične ličnosti, njegov jezik će

biti jasan, blizak običnom govonjegova poezija biće

vValker Džibson, i sam privrženik takve poezije, u rubrici »Razgovor o knjigama« — U broju od 31 januara — pleđira za »lak stih«, govori o njegovom prođoru u veliki deo savremenč poezije, uključujući tu najambicioznije i »ozbiljne« pesnike i proširuje njegovu definiciju: »Neočekivana sredstva i iznenadna bliskost sa čitaocem danas su uobičajena praksa koja se sprovođi uz pomoć kolokvijalnog jezika, nepoetskih slika ili jednostavnih šala. U suštini, ovakve neočekivane jezičke jukstapozicije služe ozbiljnom pesniku da pretstavi baš one anomalije koje u stvarnom životu svaki dan susrećemo.« V. H. Odn je još 1938 »Oksfordskom Mknjigom lakog stiha« pokazao interes za ovakvu poeziju, a mjegov uticaj u pojednostavljivanju tona poozije eviđentan je i od najcenjenijih modernih pesnika, tako da u bilo kojoj kolekciji savremenih pesnika, naročilo mlađih, čitalac nalazi želju da se govori svakodnevnim jezikom o frivolnim predmetima i da se na taj način uspostavi blizak odnos između pesnika 1 čitalaca što bi u ozbiljnoj poeziji prce sto godina bilo nezamisšlivo.,

Džon MBetdžimen je »Sabranim pesmama«e u lIgleskoi doživeo ogroman uspeh. i dokazao da je takav ton mogućno oživeti, Kao i većina usavišenih pesnika »lakog stihnha« on se služi Ttradicionalnim metrom i rimom.

U Americi je, međutim, situacija drukčija. Filis Mekginli, Helen Bevington. Dejvid, Makord, Moris Bišop, Ogđen Neš i drugs talentovan'i pesnici u pokušaju da se susreinu sa čitaocem u njegovoj ravni, a nc da Sc iZ dignu iznad njega, lako promaše i spuste se suviše nisko, tako da potcene i konačno uvredc čČi-

taoca. Rezultat je

bična duhovitost,

preterano 0Oglupa dosetka ograničen predmet. Otud je mno: go »lakih stihova« ozbiljno napisano.

nedovoljno

B. A. P.

e —_-_-——|_ | _-_-----_--__-_— _ _______ __ _____O____ I_C —

KNJIŽEVNE NOVINE