Književne novine

Sofurday pića

Kari Šapiro, američki kritičar i pesnik, dobitnik Pulicerove nagrađe za poeziju, u članku »Smrt književnog prosuđivanja« želi da oceni pesničko dostignuće T. S. Eliota onako kako če ono izgledati u budđućnosti. On, sa Svog pesimističkog gledišta, Elio'tovoj poeziji i kritici priznaje izvesne vrednosti, mađa se njegova ocena razlikuje od uobičajenog gledanja na Eliotovo delo. Po njemu Eliot je i heroj i žrtva istoriske kategori je. On je izmislio Moderni svet, koJi postoji jedino u njegovoj verziji, ali taj svet nema veze sa stvarnošću \% nastanjwju ga samo njegovi sleđbenici, nekoliko kritičara i profesora, i pregršt pisaca iz njegove generacije. »Bliot postoji samo na hartiji, samo u duhu nekolicine Kritičara«. Onda, Dilena Tomasa i Volasa Stivnsa sleđile su hiljade mlađih pesnika, đok Eliot i Paund nisu nikad na taj način delovali na mlađe pisce. KEliotov »uticaj« ograničen je, samo na Kritiku; on bi se mogao nazvati duhovnim uticajem, ali je i on Ssračunat i sintetičan. Šapiro veruje da se Eliot pojavio kad je vitalnost publike bila slaba. on u njemu viđi kritičara prerušenog u pesnika, ne novu vrstu pesnika. »Jer je kritika zamena za poeziju u dvadesetom veku. Istoriska „situacija koju Eliot proučava pod zaštitom tradicije bila je lokalna i angloamerička. On se plašio da ga ne smatraju provincijalcem. Te bojazni su bile novoengleskog nasleđa, najgoreg njegovog dela, koje su navele čoveka iz Nove Engleske da postane Staroenglez. Eliotova Kritika nije jedna stvar, a poezija druga. One su jedno isto. Al to jeđinstvo postignuto je na hartiji hlađno i nemilosrdno. Ono ima malo veze sa životom, jer je iskustvo kođ Eliota uvek knjiško iskustvo; svako' drugo iskustvo je vulgarno, osim možda ymyneligioznog. Tliot je bliži filosofiji nego istoriji, ali sjedinjujući element „kođ njega je teologija; »nije netačno opisati Mmliota kao teologa koji je zastranio«. Njegove stihove i prozu sjedinjuje puna snaga izvesnih teoloških apstrakcija. On mrzi svaku originalnost i ona za njega pretstavlja neodgovornu slobodu. Zbog toga osuđuje Blejka.

Šapiro želi da o Eliotovoj poeziji govori jedino kao o poezžiji, potpuno zanemarujući sve ono što je Eliot kazao, a što bi moglo da objasni njegovo pesničko delo. On ne želi da obraća pažnju na Eliotovu Mritiku, jer je njeno mesto u »seminaru i {filosofskom · ođeljenju«. Strateški cilj

gim izopačenim sudovima (slučajevi Kiplinga i Vitmena, Dona i Miltona). Kliot i Paund užasavali su se spontanog i neukog. Za njih je takva publika uvek pretstavljala opasnost za status kvo. Oni publiku uvek biraju, i gotovo je nikađ nisu imali. Eliot je ima tek od pre par godina, Ali, kritičari su stvorili akademsku publiku, I Eliot i Paunđ su pokušali na nađu jezik svoga vremena, ali nisu uspeli, Konstruisali su samo »parođističke primere jezika«, »Eliotov stil književnog plagijata je prvi simptom neuspeha u njegovom slučaju doživotno priznanje poraza«.

»Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka« je najbolja Eliotova pesma i remekdelo svoje vrste. Ona je ritmički najuspelija od svih Elioto-

. vih pesama, jer je začeta kao dram-

sko jedinstvo. Mađa je neoriginaina i sadržinom i stilom, oma je prava pesma zbog »vrline ličnog doživlja-

ja«. Da nije napisao ništa drugo osim”

ove pesme, imao bi radi čega 'da bude slavan, U mnogim mulađalačkim pesmama iz tog vremena on je pokazao majstorstvo zvuka i ritma koji označavaju velikog pesnika, Posle pesama koje govore da je moderni grad degeneracija prošlosti, dolaze pesme »peđanine i ironične«. Neki stihovi iz tog razdđobija su pre »jevtini nego plemeniti i tako siromašno artikulisani đa se jedva mogu izgovoriti«. Već se primećuje očigledan pad. Česti navodi tuđih dela stvaraju specijalizovanu klasu čitalaca. »Pusta zemlja«, koja po mišljenju mnogih kritičara pretstavlja kulminaciju modernog »mitskog stia« nema nužnog jedinstva. Šapiro joj odriče mitsku formu. Pesmu održava retorika, dijalozi i slike đate u dramskom tonalitetu. „»Čak ni najponizniji obožavaoci ne mogu da nađu opravđanje za poslednje stihove pesme, sa pola tuceta jezika i više od pola tuceta navođa u prostoru od deset stihova«. Ta pesma, koja je postala »sveta krava mođerne poezije« uopšte nema forme, »nego negativnu verziju forme«. Eliotova pesnička karijera praktično se Završava sa »Čistom sređome, »Četiri

kvarteta«, kada su KEliotovi Kritičari nazvali krunom njegovog dela, prefstavljaju »potpunu smrt pesničke veštine pa čak i ispovest o pesničkom Oni su otrcani,

bankrotstvu«. bez-

TT IZLOG LAS

bojni, konvencionalni, oslanjaju se na školski filosofski jezik. Najbolji stihovi u njima nisu Eliotovi, već su posuđeni. Oni kao da govore da je poezija mrtva, đda je s njom gotovo. Šapiro misli da je Eliot pokušao đa doprinese nečim duhovnom napretku našeg vremena, ali da nije uspeo. Na kraju on pokušava da reši tajnu Eliotove poezije, tajnu razloga njegovog pesničkog poraza. Po Šapirou, potsticajna snaga njegovog dela je traganje za »mističnim središtem doživljaja«. Taj pokušaj je bio neplođan i cela Eljotova karijera pretstavlja istoriju njegovih neuspeha da prodre u »mističnu svesnoste, Od simbolista prišao je metafizičkim pesnicima, njihovim poKkušajima da sjeđine u poeziji svetovne i svete elemente, potom je u svom „neuspelom „traganju za mističnom svesnošću đošao do »vekovne mitologije«. Pošto ni tu nije „uspeo okrenuo se Danteu, inđiskim svetim knjigama. Pesnici koji su se približili mističnom uvek su ga odbijali (Lorens, Blejk, Vitmen). Taj neuspeh ponovo ga je vratio pravoj religiji i pravoj metafizici, To je njegova najveća greška. »Eliot završava kao religiozni pesnik u konvencionalnom smislu te reči« kao »službenik najkonzervativnijeg elementa u društvu«. Eliot, religiozni pesnik i anahronizam „našeg vremena, istovremeno je genijalan pesnik obogaljen time što nije imao vere ni želje za radošću. »Ja verujem u Blejkovu poslovicu da »put preterivanja vodi ka palati muđrosti«. Da je Eliot ikad stavio nogu na taj put on je mogao da buđe isto tako veliki prorok kao Vitmen, Rembo, ili čak Dilen 'Tomas«, završava Šapiro svoj esej.

Ovaj članak bio je veoma bučno đočekan i mnogi čitaoci su uputili uredniku pisma sa svojim komentarima. »Šapiroovo kritičko seckanje Eliota je savršeno«, piše jedan. U pismima se govori o »prodornosti analize«, »pravoj hrabrosti« »hipokriziji«. Drugi čitalac kaže: »Gospodine Šapiro, ako želite đa vam pomognem oko Mliotovih pesama biće mi drago da vam ih objasnim red po red. Treba da znate da biste vazumevali. Treba da volite njegovu poeziju« Jedno pismo ironično intonirano sadrži samo ovo pitanje:

LE FIGARO LITTERAT

Kako u Americi pisci đanas zarađuju svoj »nasušni hleb i buter«, napisao je Gij Pons de Leon u jednom od poslednjih brojeva »Le PFigaro littćraires«a. I u podnaslovu svoga članka Pons de Leon kaže da više nego »od prihoda iz časopisa, radija i televizije« „pisci imaju od »džepnih izdanja« svojih dela.

Ipak, on dokazuje da Književne prilike u Americi nisu ni najmanje slavne i da su daleko teže nego, recimo, u Francuskoj. On tvrdi da danas nema ni jednog izdavača u SAD koji bi mogao da objavi mesečno 30 novih Knjiga, što je vrlo čest slučaj kod pariskih „izđavača. Istina, od 350 pisaca, objavljenih u jednoj pariskoj izdavačkoj Kući, samo desetina njih može da živi od svoga pera. Sami izdavači kažu da »dve hiljade prođatih primeraka jednog romana« već je vrlo dobar slučaj, i on donosi piscu dve hiljađe »novih« franaka. Ali ako se uzme da je piscu potrebno bar gođinu dana da napiše roman, odmah je jasno da on od foga ne može živeti. Tako je u Francuskoj, a kako je'u Americi? '

Kad najzađ posle mnogih muka američki pisac uspe da objavi svoj roman, šta se sa njim događa? Više velikih dnevnika donose nedeljom književni dođatak i u njemu objavljuju prikaze novih Knjiga. Kako dodatak njujorškog »Tajmsa« ide u dva miliona primeraka, to je za pisca ogromna šansa. Ako ga masa prihvati, i ako doživi »drugo izdanje« onđa je pisac »na konju« i može otići daleko. Ali... su izdanja retka, vrlo retka.

Da bi pisac živeo on mora da se bavi drugim poslom. Mnogi odlaze u novinare, to je bar najdostojnije čoveku od pera, ali biti saradnik dnevnog lista, za pisca obično znači duhovno samoubistvo.

Da dotle ne dođe, piscu ostaje da piše članke za magazine i periodična izdanja. Ali tu ga čekaju Urednici koji stalno žele da »prilagođuju« sve rukopise svome listu, i onđa nastaje skraćivanje, dđodavanje, menjanje osnovnih postavki, kasapljenje., Treba biti Hemingvej ili Truman, pa izmaći njihovoj tiraniji. Dok u Prancuskoj nije običaj da izđavač menja i jednu zapetu, u Americi izdavač pritiska »kao kamen«, O Americi ipak postoji jedna ogromna šansa za mladog proznog

pisca: novela, Američki magazini

Kliotove ” kritike” bio je da spreči

prosuđivanje, da ga zameni teori- »Čuo sam za T. S. Eliota — ali ko traže kratke novele, i svi ih objav-

jom. Eliot svoj sud retko kad po- je Karl Šapiro?« Šapiroov esej, pro- ljuju po nekoliko u svakom broju;

kazuje, a njegova intelektualizacija širen, treba da se pojavi u knjizi a postoje i časopisi, čitave sveske

osećanja i ukusa odvela ga je mno- Ć »U odbrani neukosti«. D. P. »džepnog» oblika, koji donose iskljuageopia e BBB PPG papa a BO p GAA0JAP ra i OU VP JAA OU O 2 AA URA

Nastavak sa 1 strane

razume se, pre svega u potragu za umetničkim u njoj, i nastojao da označim i tekstovima fiksiram, da tako kažem, zakonitosti, imanentne „zakonitosti u njenoj posleratnoj „stvaralačkoj evoluciji. Međutim i onda kad sam već došao do njenih autohtonih specifičnosti i, sledstveno, znao šta treba i šta ne treba da uđe u nju, našao sam se pred dilemom: da li da se zadržim na tekstovima čiji stvaralački suverenitet ne dolazi u pitanje (čak i kad se ka) merilo uzmu književno - antologiske vrednosti uopšte), ali koji po načinu kako se obično vrši nji hova selekcija, neće moči da ostvare iole celovitiju sliku estetske specifičnosti „posleratne makedonske proze, — ili da se zadržim na piscima iz čijih ću tekstova (pošto za svakog ponaosob budem mogao kazati da nosi u sebi svoj specifični individualitet) načiniti izbor koji će mi omogućiti da u celini odrazim našu posleratnu proznu umetnost. Dilemu nisam pretvorio U zaključak sve dok nisam analizovao

Obe njene mogućne premise.

Prva premisa. je kazivala da bi ovaj izbor — ako se pođe linijom odabiranja. tekstova, čak ı, onako jednostavno kako se, po određenom ukusu, bere cveće — bio slučajni i parcijalni vid savremene makedonske proze. Takav izbor ne bi mogao, tim tekstovima i na Osn»vu njih, prodreti u proces smzrevanja naše prozne umetnosti, prikazati njenu raznovrsnost. 1 najvažnije, takav izbor ne 5i moqao biti celina, totalitet jedne literature. · Sastavljač je, upravo obrnuto, insistirao najviše na celini i celovitosti „savremene makedjnske proze. Prva. premisa uobličavala se u sledeći sud: takav izbor, u konkretnoj estetskoj si-

tuaciji (tek deceniju i po živi savremena makedonska literatura),

bio bi gotovo apstraktan: određen „čistim estetskim idealom“ izbor bi pretstavljao prozu, možda i sa-

8

· stavno moglo glasiti:

vremenu pr)zu, ali nipošto savremenu makedonsku prozu. Zašto? Jer bi takvim izborom bili isključeni upravo oni pisci čiji

tekstovi u umetničkom, artističkom pogledu ne znače mnogo, ali zato, po imanentnim specifičnim životnim svetovima i sadržinama tako karakterističnim za genealogiju makedonskog čoveka i njegovu nacionalnu strukturu, imaju svoju nesumnjivu vrednost. Pai kad bih se poveo za nekim apstraktnim estetskim idealom u ko me se pre svega ističu semantička filigrantstva i stilističke bravuroznosti, opet bi potraga za

· takvim antologiskim proznim tek-

stom bila apstraktan posao: mora la bi da fiksira tekstove koji u mnogo čemu uopšte ne odgovaraju profilu datog pisca, njegovim karakteristikama. Tada "i, doduše, poneki makedonski prozni pisac bio pretstavljen svojom najboljom pripovetkom, ili odlomkom iz veće proze, ali tekstom koji za niti

njega nije karakterističan,

njemu svojstven. Šta bi se onda desilo? Tekstovi bi demantovali pisce, pisci tekstove, a i jedni i drugi — izbor. Bio bi taj i takav

izbor čedo pisca koji je izgubio iz vida činjenicu da svaka literatura, i posebno i osobito savremena ma kedonska literatura, znači i Vredi ne slučajnim tekstovima slučainih pisaca, već kao celina, kao literarni zahvat koji je 'i kontinuitetu jednog razvoja fiksirao hod istorije, glas vremena i patinu jednog življenja.

Tako je sastavljač želeo da šesnaest glasova u partituri OVOg izbora (među njima ima, nesumnjivo, i promuklih, ali aktivno i intenzivno vibrantnih u prostoru i vremenu) splete u jedan jedinstveni akord čije bi ime jednoMakedo- nija. Imajući upravo to) u vidu, sastavljač se odrekao potrage za tekstom po sebi i nastavio potranu za piscem za nas. Zato je on, pored dominantne estetske kompo nente, u svom izboru vođio računa i O istoriskom faktoru (pojam

istoriskog ovde koincidira s pojmom vremena) u rastenju i razvoju savremene makedonske literature, mađa je time nedvosmi sleno podržao sledeće uverenje: posleratnu makedonsku literaturu karakteriše bujan i ekstenzivan početak, koji, »uđući da nije stigao 'do svoje završne tačke, objektivno nije u stanju da se uobliči u estetsku završnost, U takvoj estetskoj situaciji jedne literature više je nego očigledno svakodnevno stvaralačko prevazilaženje datog piščevog teksta; ovo je, zato, izbor pisaca čiji razvoj, bar kod većine, ni izdaleka nit završen. Nm taj način došao sam upravo i do izvođenja suda da je pisac najsigurniji argumenat ovog izbora. ·

A kakva je saznanja poneo sastavljač iz svog prisnog dodira sa savremenim makedonskim proznim piscima koji su ušli u ovaj izbor?

Bez značajnijeg oslonca na tradiciju umetničke prozne reči, makeđonski beletrist je bio primoran da sam ispituje i produbljuje svoj životni svet, da sam krči puteve u literaturu. Od debija najstarijeg do debija najmlađeg prozaiste 'nije protekla ni čitava decenija. To znači da su pisci, obuhvaćeni ovim izborom, stupili na književno poprište takoreći odjed nom, zajedno. I baš zato svaki je sa sobom doneo i određenu, specifičnu stvaralačku individualnost. Imajući t» u vidu, kao i svestan jedne prosto nemogućne heterogenosti, pa čak i konglomeriranosti izbora, kako u životnim posma tranjima pisaca tako i u njihovom proznom postupku, sastavljač je nastojao da i literarno (tekstovima pisaca) i estetski (svojim komemtarom) uob»liči ove individualnosti u sklopu svoga izbora i na taj način supsumira poratnu literarnu i estetsku situaciju u savremenhoj makeđonskoj prozi.

'Osećajući da bi ovim moaao da izazove nesporazum, sastavljač žuri da razjasni pitanje: o kakvim se, upravo, indi-

\

Posleratni makedonski prozaisti

vidualnostima · može govoriti 1 mladoj makedonskoj literaturi.

Pisci koji su ušli u ovaj izbor, .

po stvaralačkoj strukturi svoga talenta, nose svoje alutohtone đispozicije i akcente. lako za mnoge od njih ne možemo reći da su Omeđili krug svojih životnih preokupacija i pronašli svoj životni svet, to nam ne smeta da sa sigurnošću prepoznamo njihove literarne trans-supstancijacije i da čak anticipiramo način njihovog budućeg književnog opredmećivania. Naišavši na takvog pisca, sastavljač mu je odmah otvarao stranice svoga izbora, s uverenSŠću đa tu i u tome leži primernost i autentičnost talenta. U tome je sastavljač i video jedinu mogućnost đa u njegov izbor ne uđu podražavaoci. Jer čak i onda (a to nije bilo retko) kada bi nailazio na tekst čija je spoljna fasada mimikrirala osobibi književnu vrednost, on mu. nije dao prostora na stranicama svoga izbora. Označivši podražavalačke pokušaje kao pseudostvaralaštvo, smatrao je vrednošću samo endogeni prozni postupak, u čiju izvornost autentičnost nije sumnjao.

Osim toga, pozicija ovog izbora demantuje jednu latentnu predrasudu koja je u ovakvim okol-. nostima Česta pa i ređovna, da u antologiskim izborima ima mesta samo za pisce s oznakom primus inter pares, kojima se, sa ortodoksne estetske strane, ne mogu staviti nikakve zamerke. Ostavimo nastranu da je takav idealni pisac „bez greške“ — puka fikcija, a konstatirajmo samo to da se u tom pogledu sastavljač, pre svega, rukovodio mišlju ne vinuti se u potragu za tim i takvim „idealnim“ piscem, ili bar za pretsta-

vom o jednoj takvoi neprikosno- .

venmoj književnoj veličini, već pronaći i označiti onog pisca koji je' zacrtao svoj i Sebi svojstven trag u literaturi u kojoj deluje i kojoj pripada, pisca koji je utro novu stazu u neobrađivanoj oblasti li-

OPIS

Šivo novele, "Tako je danas novela u Americi u velikoj mođi i neobično popularna,

Sistem lnjiževnih nagrađa (osim Pulicerove) gotovo je nepoznat u Americi, ali pisac koga je izvestan klub čitalaca izdvojio i objavio u svome zasebnom izdanju, kao da je već time dobio nagradu, jer kako ima klubova sa više stotina hiljađa pretplatnika, nije teško zamisliti šta to znači za pisca. Istina, oni koji vode te klubove suviše su PO" slovni ljudi i gledaju više na prođu knjige nego na njenu vrednost.

Dakle, borba je vrlo velika u Ssvakom slučaju i pisci se najviše bacaju na merkantilne književne tekstove, pišu skečeve Za mala poZzorišta, radio, televiziju itd.

I mnogi, pisac kaže:

— Znate, sad više nemam vremena da pišem ozbiljne književne stvari. To ostavljam za docnije, dok ne steknem ime... i nova...

NT:

TP ATA > FAŽETA

Već duže vreme vođi se preko moskovske »Literaturne gazete« diskusija o pitanjima dramske Književnosti i scenarija. U toj diskusiji uzeo je učešća i književnik Viktor Rozov, autor komada »Potera za ra” došću« i »Nejednaka bitka« scenarija filma »Lete ždralović ita, U članku pod naslovom »Povoljni znaci« Rozov se osvrće, između ostalog, na pojeđine probleme kritike:

Mnogim i premnoigim autorima se čini da kritičar nije u pravu ako grdđi delo, a u pravu je ako ga hva1. To je prijatna zabluda, ali je ipak zabluđa., Kao i svaka zabluda, ona može da donese i samom dramskom piscu veoma nepoželjne rezultate. Nema spora, neprijatno je čitati prikaze u. kojima se govori O tvojim nedostacima. Ali, nažalost, to spada u naš poživ. I valja poseđovati sposobnost da se čak: iz veoma subjektivnog Kritičarevog suđa izvuče nešto korisno po sebe. Međutim, OZlojeđenost zbog kritike katkad dđobija komično obeležje.c

»Pričali su mi tu skoro da se jedan dramski pisac toliko naljutio na kritičare koji Su s pravom napali lik partiskog organizatora. u njegovom komadu — Zbog šematičnosti i otsustva života — da je podneo žalbu partiskoj organizaciji; u njoj je rečeno da on nije protiv kritike, ali ne može podneti da se kritikuje lik komunista u njegovom komađu — to vređa njegovo društveno osećanje. Osečanja gledalaca, koji su stvarno uvređeni zbog ličnosti — klišea, nisu pomenuta u izjavi. • .«

terature i ostavio u njoj svoj akcenat | svoj pečat. Zato je sastavljač uvrstio U svoj izbor i pisce čiji S1 tekstovi rapavi po stilu i kompoziciji i suvoparnonarativni po tretmanu, ali i pisce koji svojim proznim tekstovima poniru u duge vekove mentalnih notresa ovog naroda u hjegovoj surovoj i nemilosrdnoj borbi za nacionalni i ljudski opstanak, tih potresa koii su porodili specifične. probleme ovog našeg večito usijanog podneblia, — tih tako dramatičnih peripetija Kroz koje je prošao do svog konačnog ljudskog oslobođenja. ,

Rukovođen tim razlozima sastavljač nije insistirao da u njegov izbor uđu samo pripovetke; kod nekih pisaca koristio je i odlomke iz većih proznih formata (ali takve koji sađržajno pretstav ljaju celinu), đa bi pronašao ono što je najeklatantnile njihovo u njima — ne samo 'ı proznom govoru, već i u životnim problemskim preokupacijama.

*

Godine 1959 savremena makedonska literatura završavala je pe riod koji je trajao više od jedne decenije i u kome je ona, krajnje impermanentnim, „dinamičnim i zavojitim putem, preživljavala, uglavnom, tri stilske epohe: folklorno - etnografsku, romantizam i najrazličitije varijante · realizma. Budemo li tome dodali da su okvire toga procesa „sačinjavala moderna „nastojanja, karakteristična za našu savremenost, zaključak je očigleđan: „posleratna

ggguauipnIusragĆaiizni ina iu ay miĆhiyDBiK IRI ARE na IIIa

PARTISAN REVIEW

Mi živimo u doba romana, doba w kome je književnost zemlje bez tras dicije epa ili tragedije, Amerike, pos stala uzor polovine sveta. Između romana i Amerike postoji naročita, i intimna veza; književna slava Amerike zavisi poglavito od postignuća njenih romanopisaca, misli Les! A. Fidler. Cak su i trijumfi lirike, bar pre 20 veka, bili malobrojni, mada neograničeni (Vitmen, Po, Dikinsonova). On se u svom članku, »Roman i Amerika« (predgovor u već objavljenoj knjizi »Ljubav i smrt wu američkom romanu«) ne slaže sa mnogim evropskim kritičarima, po kojima je američki roman »neorealistički« »naivan«, »antitrađicionalan«„ Oni greše jer Ameriku posmatraju kao »antikulturu«, održavaoca primi tivizma; a to je pre simptom evrop« ske Kulturne slabosti nego korisna kritička odlika. Amerika je daleko od toga da bude antikulturna; ona je ogranak zapadne kulture i američki roman pretstavlja samo' varijantu evropskog romana, a ne neki svet za sebe. Jedino su posebnosti tih varijanti zanimljivije od njihovih sličnosti sa roditeljskim oblicima, Američki roman nije primitivan, nego nevin, mlad, sentimentalan. Američki romanopisci ograničavaju se na uski svet doživljaja, vezan po glavito za đetinjstvo, i neprestano pišu jednu istu knjigu. Rođeni u zemlji bez tradicije književnog jezika oni uvek počinju, i to ih iscrpljuje.

Oni izbegavaju da se bave stra• snim odnosima čoveka i žene, koji je svugđe središte romana; njihove žene su čuda čistote i simboli strahe od seksualnosti; američki pisci se okreću od društva prirodi ili kojekas Wkvim morama »iz očajničke potrebe da izbegnu činjenice udvaranja, venčavanja i rađanja dece«. Junaci ro mana Žele da izbegnu civilizaciju u kojoj su čovek i žena protivstavljeni jedno drugom i čije protivstavljanje vođi padu u Seks. vraćanje prirođi ili detinjstvu čini američki roman tako »dečačkim«. Ali dečji svet nije samo aseksualan; on je i stravičan. Tako je američki roman pretežno roman strave. Usvaja se jevtina mašinerija gotskog romana koja treba da pretstavi »skrivenu cminu ljudske duše 'i ljudskog dđruštva«. »KTroz ove gotske slike projiciraju se izvesne opsesivne brige našeg nacionalnog života: neodređenost našeg od” nosa prema Indijancima i Crncima. neodređenost našeg susreta sa prirodom, greh revolucionara koji se o seća roditeljoubicom — i, ne najma= nje od svega, nelagodnost pisca koji ne može a đa ne veruje da je sam čin ·pisanja Knjige satanska pobuGotska forma je plodna u Yu-

ZIZA

makeđonska literatura nikada do sada nije imala vremena da razmahne svoje stvaralačke snage U određenom estetskom i stvaralač-

na«,

kom smeru, da dokraja dovede ono što je napočetku bilo njen veliki pođahvat. Došla ie.

mer, prvo, „Ulica“, zatim „Selo

zad sedumte jaseni“ (Selo iza Ssedam jasenova), potom „Klovnovi i luge“ (Klovnovi i ljudi), pa Onda „Dve Mari“ (Dve Marije), „Mesečar“, pa... itd. Trebalo je grabiti napred, ostvarivati i zadovoljavati nove estetske imperative vremena, o koje se literatura nije toga se on i zadržao na izboru u mogla oglušiti, jer bi to značlu zastoj, korak unazad. I literatura je žurila napred. U toš svojoj žurbi, naravno, ni?” mogla a da ne protivreči sebi. Često se išlo iz jedne krajnosti u drugu. Za sve ovo vreme nije bila stvorena nijedna jedina škola i kao da se sve samo načinjalo. .

U takvoj estetskoj. situaciji, u kojoj vrednosti još uvek nisu vrednovane, sastavljač nije mogao da svoju knjigu ostvari kao prelaz kojim ima suvereno prav) da prolazi samo jeđan jedini vid literature — onaj za koii ie on sma trao da pretstavlja rmetnost. Upravo polazeći ol uzroka tog dinamičnog i protivrečnog razvoja, u kome nije bilo pisca koji nije bio primoran da zapađa u protivrečnosti već pomenuti triju stilskih epoha (zato makeđonska proza nije stvorila nijedan čisti stil), sastavljač je uvrstio u knjigu pisce s očevidnim stilskim ·nedostacima i estetskim paralogiziranjima. Sama, pak, činienica đa je samo u tri slučaja „dao svojim piscima antologiske preporuke, jasno indicira nemogućnost jedne ortodoksne antologije, ukoliko takva uopšte može postojati. Zbog toga se on i zadržao na izbyu U kome (i kroz koji) će se moći zapaziti specifična obeležja i raznoVrsni putevi posleratne makeđonske proze.

To je bio metod sastavljača ove knjige, koji je ovo” uta, kao nikada ranije, tak» intimno shvatio istinu — da ie metod pravo onaj put koji sam sebe qradi.

1 septembra ' 1959

Georgi STARDELOV.. (Prevod, Tođora Dimitrovskog.

KNJIŽEVNE NOVINB