Književne novine

Godina XI. Nova serija, br. 118

Razgovori o kritici postaju sve glasniji ı sve češći. Tokom poslednjih desetak „godina „kritika je počela živo da zanima i psce i čitaoce, pa su i Kritičari, iako sa veoma različitim pobudama, tome rasplamsanom „interesovanju pokušali da daju svoj prilog. Zbrka je, na taj način, postala jos veća. Udovoljavajuči sklomosti pu Ool'ke da uživa u kulturnim skandalima i aferama, odnosno pružajući piscima mogućnost da se revanš.ranju kr.tičav.ma za negativne i olake ocene, neki listovi su otskora uveli čak i rubrike u kojma se, s više ili manje prava, komentarišu žalosne „sudbine dela“ i rupoređuju pojedini kritički tekstovi o jednom istom Književnom ostvarenju. Poljuljani ugled kritike time je još v.se dovoden u ptanje. Pisci koji su upravo kao kritičari dospeli do akademskin počasti, pridružuju se, takode, toj hajci na kritiku i kritičare: oni javno izjavljuju da kritika (posle njih?) izum.re i da „e danas v:še gotovo i nema, zaboravljajući da time veoma ozbiljno . ugrožavaju ne saino svoj ugled, već ı pocasti koje su im rikazane, pošto takva tv.dun,a, obc_„-eaQquju, 1Z2uiduU,Ostalog, i rezultate „njihovoj vlastutoj dugogodisnjeg Kriticarskog 'de,ovanja, čineći ih zlisnim i besmislenim. Možda nikada, u celokupnoj istoriji. naše litorature, kr:tika. nije oi.a tako ođlučn» i tako jednodusno ošuđivana i botcenj vana, kao „u om prolteluevdecen;je, Kao danas; možda nikađa „njen ugleđ alje bio tako obaran i podvođen pod opštu sumnju; možda nikada Jona nije bila tako kompromitovana. lako su pojed:ni kritićari naglašavali da Kkrtika, kao samostalan književni rod, služi većim i moraino opravdanijim ciljevima nego što stu jednostavno hroničar sko registrovanje i Kklasifikovanje tekuće književne produkcije, bezbrojn recenzenmti s tuđom glavom, prikazivači i beleškari, svojom pomamnom aktivnošću, negirali su te postavke, dajući svakim

danom „nove „hrane ogorčenim protivnicima kritike i Kkr'tičara. Nezadovoljstvo jednom vrstom

kritike pretvorilo se u nezadovolj stv» kritikom uopšte.

Nesporazumi su rasli: nasuprot kritičarima koji su se zalagal za neku iđealnu „koncepciju kritike, njihovi neistomišljenici, „daleko brojniji i autoritat:vniji, poivtđeni bilo vlastitim delima bilo trenutnom „kKvatifikacijom „većine”, nigu pravili razlike 'zmeđu retkog, ustvari možda ipak nepostojećeg, idealnog i rasprostranjenog, glasnog ne-idđdealnog Kkritičara, služeći se jedino tvrdoglavom logikom činjen'ca, uzetih iz jedne nepr'rodne i isolesne kritičke. situacije. Mržnja prema kritičarima prerasla je u mržnju prema kritici.

Pokušaji razgraničavanja kKiltike od ne-kritike s pozicija etićkih, “zgledali su, jedno vreme, jedino vredni pažnje. Ali moralizatorske zastave vile su se nad svakm tvrđavom u čijim su se podrumima smišljale zavere i izđajstva; trebalo je razdvojiti verbalno moralizatorsko dijagnodticiranje, patetčne i toržestvene propovedi, pr:mere kve\kerske retor ko i srceparajuće etičke zabrinutosti od iskrenih pokušaja da se utvrdi pravi karakter kritičke sitlacije i da se naznači da je moralni smisao jedan od osnovnih smislova kritike. Uprkos svojoj ne-

prekidnoj aktuelnosti i nužnoj ponovljivosti, uprkos svome načelnnom opravđanju, „moralističke

intervencije nikoga nisu uspele da ganu ni da izmene; one nijedan problem nisu pomakle sa mrtve tačke, ali su otvorle oči onima koji su mogli i hteli da viđe da se kritika sve više, u nekoj paklenoj konjunkturi, svođila na nesamostalnost, prljtvornost, udvorištvo i konformizam, na kritiku ođ nevolje, surogat i nužno Zlo,

e niko ne veruje i koše niko ne uzima isuviše . ozbiljno. Komponente mužne dorenerac'ie Kkritike i nezadovolistva prema kritici time su bile naznačene, ali“ pravi

Uzroci ostali su nepoznati. O kr'tici se govorilo samo povodom njenog funkcionisanja, koje, kao da je postalo nađoknađa za stvaralačku funkcionalnost kritike.

Degeneracija dnevne kritke, u kojoj se vrio: očigledno potvrđivala protivrečnost kritčke situacije, otkrivajući parađoksalnu zakonitost da je, izgleda, broj ocenjivača ı recenzenata u jednoj literaturi obrnuto proporcionalan kvalitetu kritike, nije, dakle, mogla da bude ni rešena ni razjašnjena čarobn'm štapićem etičkih intervencija. Ta đegeneracija je morala da ima i svoje korene i svoju istoriju: morala je đa bude nečim prouzrokovana i to veliko, zagonetno mešfo, tu odgonetku, bilo je pogrešno tražiti samo u okolnostima i odnosima oko kritike, Ona se nalazila i u njoj samoj, u njenoj prirodi, njenom trađicionalizmu, u njenoj impresionističkoj inertnosti i dremljivoj samodopadljivosti. Dnevna kritika je samo jedan, veoma aktivan živ vid kritičke delatnosti, čija degeneracija ma kako velika bila, ne bi mogla da baci senku na celokupnu kritiku da nju samu, iznutra, nije razjedđala neka protivrečnost; utolik» pre što, sticajem. razl'čitih. okolnosti, svi viđovi „Kritike doskora nisu bili ravnopravno razvijeni, pa, prema tome, nisu imali kad: ni da se potvrđe, :živbm ili degenerišu.

Okolnost da.u našoj književnosti do neđavno nije Silo mn>go ni rasnih esejista ni češtitih “eseja, poslužila je kao: polazna tačka za Jednu prividno obnov'teljsku':ten-

denciju: · interesovanje · i· sklonost prema krasnorečivoj, · otmenoj i uzdržanoj esejističkoj kritici, u-

:

slovljen), van sumnje, jednako i posleratnim širenjem intelektualnih sfera' kao i potrebom ·da .se kr'tika obogati novim žanrovima, samo je donekle moglo da. se .protumači kao pokršaj obnove kritike. Već na prvom koraku taj željno čekani esej preti da zapadne u suva, veleučena, dosedna i celomu– drena, tobož filozofska razmatranja, bez originalnih · ideja, tople uzburkane krvi i borbene strasti. Hladni, objektiviziran esej kvazieliotovskog tipa, sterilan i neutralan, bez duha, a, tobože, na višem literarnom nivou čistog intelektualističko-kritičkog larpurlartizma, kao Kkrasnorećivi i neobavezni, Čipkasto-ćaskalački esej, sve više postaju obećana zemlja za mnoge kritičare, jer omogućavaju afirmaciju pismenosti, inteligenc'je i učenosti, dakle onoga što još uvek može da deluje, i što deluje, fascinantno, Uza sve to, taj esej daje bezoroj divnih mogućnosti da se, u variranju „egzistencijalnih“, opštih literarnih i „estetičkih „problema, izbegnu mnog' zakučasti životni pooblemi savrememog umetničkog stvaranja — što se, ustvari, javlja „kao određen oblik Književnog i, razume se, ne samo književno” konformizma.

Učestala bekstva s književnog i kritičkog poprišta, pod izlikom nezadovoljstva savremenom književnošću, odnosno, vlastitom stva ralačkom preotijentackjom (bez rezultata); konačna i nepnikrivena bekstva U #“utanje; bekstva kompromisna i elegantna, rı gospodstvenoj pozi, u antologičare, priređivače, predgovorače, žiriste ı odbornike; navala beleškara i pri kazivača bez vlastitog stava, a, samim tim, i s obaveznim moralnim đeformacijama kao večitim senkama-pratilicama; „opšta, dosledna negacija kritike kao žurnalističkog nuzprođukta bez vrednosti i ugleda; veštačka spssavanja 'u esejizmu intelektualističkog t'pa, — sve su to vidovi kompleksne, pomalo košmarske i svakako abnormalne kritičke situacije, koja. svojom celokupnošću upućuie da sve ono što se, tokom protekle decenije, dešavalo 5 kritikom, a što se dešava i danas, nije, niti može da bude, nekakva ovovremenska, modđema misterija, prouzrokovana isključivo na-, šm savremenim književnim prilikama, već da je tx) isto tako, i rezultat nekih unutrašnjih, organ

"LHB T WA KM OM BIŽ GW NW OSMYT, DM ETNOST

GENERACIJ 4 RITIKE

skih · deformacija u prirođi same kritike, koja se već duže vreme- ;

na ne obnavlja i ne razvija unutar

sebe. Razgovori o kritici, koji se.

vođe na sve strane, s različ'tih

stanovišta i s različitim pobuda-.

ma, uprkos svojoj inkompatibi]-

nosti, otkrivaju nefunkocionalnsit . kola možda u-.

savremene kritilce, pravo zato ne udovoljava ni zahtevima autentične tivnosti , ni. potrebama književnosti.

Duh nesavladane · impresionističke tradicije vlada -u našoj kritici. Ona se ne: oplemenžuaje i ne osvežava novim | stvaralačkim idejama i novim met>»dima. Osećanje nepogrešivosti, „umišljene savršenosti i namišljene vrednosti, osećanje nadmoćnog samozadovoljstva i savršenstva, koje se

mođerne

uvek javlja kod. onih čije odluke

ne · podležu · prizivu, natkriljuje kritičku reč i degeneriše kritiku, stvarajući, među kKritičarima, iluziju unutrašnje harmonije, a kod pisaca. i čitalaca nova i nova. nezadovoljstva, nesporazume i uopštavanja. Vreteno se vrti, prazno i besmisleno. Taj iscrpljujuć' razgovor o načinu i oblicima funkcionišanja Kritike onemogućava da se povede reč.o njenoj stvaralačkoj funkcionalnosti, u čemu 'edjno može da se nađe oodgonetka protivrečnosti i degeneracije savremene krtike. |

! Predrag: PALAVESTRA

i ———i

BEOGRAD, 6 MAJ 1960

kritčke ak-.

Xx O

MALI ESEJ

DELO FABUL

Mnogo književnih dela napisano je o sličnim ili istim temama. Neka od tih dela smatraju se značajnim, druga se zaboravljaju ili ispuštaju iz ruku nedoči-

lana, Sadržaj ovih. prvih, bio je možda manje za-

nimljiv, u smislu zapletenosti radnje, njenih živih i složenih akcija. Fa ipak, mi smatramo: da su to velika dela i da su nam otkrila nešto od. posebne važnosti. Ne treba dokazivati: vrednost ideja čini delo umetničkim, ona unutarnja veza. njihova, snaga i istiniLost kojima su iskazane. Zatim tek sleduju drugi kvaliteti.

Ne bi bilo tačno misliti da su Džojs, Virdžinija Vulf i Fokner donekle, uz veći broj njihovih sledbenika, prvi potcenili značaj fabule. Još Tolstoj kaže: »Misao mora sazreti, treba da ponese i zapali, da 'osetimo. kako oslobađa napetosti i donosi. spokojstvo. "Tada tek treba pisati. Fabula nije važna, ona će doći sama po sebi«. Ovi pisci su samo, sa više ili manje uspeha, pokušali da podrede fabulu nečemu što im se činilo mnogo važmb)jim: nemirnom. osciliranju svesti i potsvesti, idejama koje su sustizale jedna drugu, nadrastale se, sledeći misao vodilju. Sva dešavanja, ono što bi se moglo nazvati radnjom, bila su samo talasanja oko. broda koji nezadrživo krči svoj put. Treba, zaista, imati šta reći, umeti misliti i osećati i sve to Jucidno iskazati, pa da takav metod postigne svoj cilj. i

Bilo bi. pogrešno - misliti da pisci, kao naprimer

· Balzak, Tomas Man, Tolstoj ili Dostojevski, nisu

imali intenzivan 'potsvesni život i jaku potrebu da se, što .pobpimije i što brže, oslobode tih unutrašnjih opsesija. Pa ipak, svako Tolstojevo delo ima fabulu, kao što je, manje-više, imaju i dela Kamija, Sartra, Krleže, Desnice ili Andrića, To' su, znači, samo metodi u stvaranju: ilustrovati svoje ideje, približiti ih i učimuj što pristwpačnijim, odnosno, imati fabulu; ili ih ostaviti ogoljene, u apsolutnoj mneposrednosti

njihovoj, tojest, bez 'Fabule,

Ovako wledano,-a tako i moramo gledati, fabula se javlja kao jedan napor više. Ona postaje pmt za dokazivanje ideja i' njihovo tumačenje, najpogodniji način da” se mišljenja osećanja pisca prenesu na

MAKS ERNST: ODJEK. NIMPE

O JUTAR:NJA“PESMA

Jutros te nije probudilo sunce-kao. što si to želeo, · Isto kao i juče: isto odelo, doručak i gledanje u sat i prebrojavanje sitnog. novca pred prodavcem novina, a sve tako zaboravno ko onaj mali opušak cigarete

· što sličan bubi nestaje u bari uz'oguljeni platan. Jutros te nije, probudilo sunce kao što. si to želeo.

. Pa šta da zapamtiš kao svoje prvovodelo za odrasle kada govoriš da je nešto veliko zauwek izgubljeno

, | s

WS TT MW E MA e ROY A. BNL AM A

kao mladica iskliznula na sred reke ribaru'jz ruku .. koje mirišu na trave ili još možda na natrulo drvo.

Jutros te nije probudilo sunce kao što si to želeo. Dok si mislio o običnim stvarima, kao što je košulja zaboravio si da taj dan samo jednom postoji u ot i nisi ni jednog trenutka primetio da imaš obe ruke

i da ne moraš da čekaš dok te preko ulice prevedu.

Dragoslav GRBIČ

) ~ LI w.

| |

| i 2 i | i 7 | i | | }

i,

RRA RR GO AIR AWRGRDRREROJANI

Cena 30 din

Uopšte uzevši, dela sa fabulom imaju velike „prež» nosli: to je nešto kao praktična primena teoriskih

” shema.. Ideje koje, u jednom više ili manje apstrakt-

nom izlaganju, od momenta do momenta, u iskidanim dešavanjima bez uzajamne veze, deluju često mutno

.i nedorečeno, u dramski zamišljenoj kompoziciji, sre-

duju se, osenčuju i uveličavaju na mestima gde je to potrebno. Zato su i najbolja dela svetske literature, iz ranijeg i sadašnjeg perioda, harmonična sinieza ideja (misaonog i osećajnog elementa) i spretno izatkane fabule. Sartrove pripovetke »Zid«, od kojih je svaka jedna ideja ili više njih, često protivurečnih; sva Kamijeva dela, ustvari, eseji u obliku romama ili pripovedaka, čitav Hemingvej a vanrednim primerom »Starca i mora«, veći deo Foknera, moderni ilalijanski i nemački prozaisti ... Kroz manje ili više privlačnu · radnju, iskazuju se smeli pogledi na svet, zreli životni stavovi, postavljaju problemi. Jer, na kraju, književnost pripada umetnosti, a umetnost nije nauka koja treba hladno da uči, već joj je smisaD da uz saznanje, donese lepotu i uživanje.

Ne treba shvatiti da plediramo za dela s fabalom, izjašnjavajući se protivu onih koji je izbegava» ju. I jedna i druga, kad nešto kazuju, stiču naše po štovanje u 'srazmeri sa vrednostima rečenog. No. ako su dobra i jedna i druga, onda su ona koja imiju fabulu, sigumo bolja. Drvo, jer su jasnija i dopadljivija, i što će ih šwi krug ljudi prihvatiti, a to je itekako značajno. Pisac ima svoju misiju i nije svžjedno da li će njegova poruka stići do stotinu ili do hiljadu ljudi. Sve ono što važi za egowzam u Životp, još više važi za egoizam u umemničkom stvaranju. Najzad, ta dela su njihove tvorce koštala više truda.

Možda bi ovde mogli pomenuti jednu duhovitu Kolktoovu rečenicu, kazanu povodom. nekog nepristupačnog i oholog mlađeg pisca: »Qnima kojima je svejedno šta će publika misliti o njihovom slvaranju

-i da lj će, ih razumeti, gotovo i nisu potrebne izda-

vačke kuće. Neka prepisuju svoja dela na perga“ mentu i čuvaju ih u vitrinama: Međutim, vidimo, da se baš ovakvi najviše bore za veliki tiraž i luksuznu

iu svojih kmjiga.« OPS Sun 0 S Nada MARINKOVIĆ

kec OV panereaer oi ar Oaza

POBZIJA

ILI

OPTIMIZAM

* Filozofije su se prepirale oko toga da li je svet stvari svet stvar nosti, ali poezija nikada nije negirala svet, već je nastojala đa ga opeva iznutra, đa pruži njegovu integralnu sliku u emotivnom koloru. Poezija je s vremena na vreme sumnjala u sebe, ali njoj pripada ta čast da nikad nije svoju izražajnu nemoć oholo opravdavala me tafizičkom nedovršenošću sveta. Po ezija nikada nije imala (i nije mogla đa ima) svoga Kanta. Njena ljubav prema svetu ođuvek je bila naivna i neoprezna.

Ta hrabra i bolna zaljubljenost poezije u svet jeste njem optimizam, njema suština. Taj optimizam nije sadržan toliko u onome što poezija obznanjuje, koliko u njoj samoj kao takvoj, u onome čime ona sebe i svoje namere uspeva da natbpeva., ·

„Pesimistička poezija” je contra= dictio in adjecto, kao što je pleonazam reči „optimistička poezija”, Pa ipak, zabrinutost poezije · za svet i čoveka mi često u „svojoj brzopletosti nazivamo poetskim pesimizmom, Ali poezija je jeđina sposobna da natpeva svaki svoj sa držaj, svaki smisao, Poezija beznađa je natpevano beznađe,

Poezija je apsolutni nedemago= šic oblik humanizma, |

Ona je zaljubljena u sveti čoveka na različite. načine,. ali majčešće himnički i elegično, Satiričnost i duhovitost su tuđi pravoj prirođi poezije. Poezija zna za osmeh, ali ne i za potsmeh; ona zna za igru i vrzino kolo, ali ne zna-za proigravanje koje čini đuhovitost najefememnijim i najbeznačajnijim pra izvođom ljudskog duhovnog bića, Sa poezijom crnog humora stvar stoji drugačije: to je elegična po SZ koja se stidi svoje osećajno= sti, eca

Nastavak na 3 strani

Branko · MILJKOVIĆ