Književne novine

FP

TRIBINA

ES

ledma mnamethjiva izreka cesto %

Pojavljuje kao prva stepenica pri. wwakom pokušaju razmišljanja o wkosa i o ukusima: »Q Xukusima še ne može raspravljati!« Odricanje mogočnosti diskutovanja o ima ipak već pretstavlja početak jedne diskusije, iako iza takvog odricanja stoji pokušaj onemogučenja svake diskusije. Uvek pretstavlja izvanredam icaj za diskusiju, skoro izazivaćč| potsticasj — svako tvrđenje da se o nečemu ne može diskutovahi. I ova izreka, ma kako bila stara, sadrži m sebi još uvek živu oštricu iakvog potsticaja. Ona pre svega izaziva potrebu za tvrđenjem nečega što će biti mjena' direkma suppromost. Dakle — o ukusima ne samo da se može, nego se i mora raspravljati. '

Stavovi koje krije navedena iercka krećm se od vulgamih do složenih. {za mje se zaklanjaju pre svega mnogi od wenih koji nemaju stabilno za·smovan i utvrđem kritertjum za ocemu

| umetničke vrednosti wmehtničkih dela, i imaju nizak stepen estetske kulbivisamosti. Zastupanjem ove izreke smaizaju da se obezbeđuju od svake evenžmaime kritike sopstvenog ukusa i soprbvemih ocema. Oni majčešće pri tom vrše postupak zamene oceme vrednosti umetničkog dela sa ukusom tu najužem smislu te reči. Na taj načim obnovljena, oma stara izreka postaje parola totalnog relativiziranja svih vredmosti. |

Pretpostavka totalnog relativiteta esetskih ukusa je neosnovana i neodrživa. Totalni relativitet ukusa pretstavljao bi činjenicu samo onda, ako bi postojala čista i totalna svwbjektivnost svih individua. Ali pošto čima #ubjektivnost ne postoji (što isto yvrememo ne znači da subjektivnost kao jedna relativma relacija -— uopšte ne postoji!) ne postoji mi potpumo autonommij svet Mmodividualnih ukusa (što isto tako ne znači da izvema različitost imdividvualnih wkusa — ne postoji uopšte).

Estetski ukus je već po svojoj 8uštimi — kritika i određena ocena, određenm stav; estetski ukus pretpostavlja postojanje nekakvog kriterijuma (šako taj kriterijum ponegde. nije svesmo logički dzveden ili precizno jasam), Ukus preistavlja jednu stalnu mogućmost za izvesnu usmerenošt oceme bilo u pozitivnom, bilo u negativmom smislu, i za emocionalno stamje simpatije ili amiipatije. Kod svih primalaca umetnosti postoji opšta

dk)oBost"da se 'Hsmerćnošt Ylične, subjektivne simpatije ili antipatije ptoPiiglašaka "za: opšti sud. Takva sklonost vrlo češto n sušćinmi pretstavlja negiranje opšteg suda. Ako svaki pojedinac donese na osnovu sopšsbkvenog wkusa jedan usko subjektivan sud o nekom umeciničkom delu — koga će istovrememo smatrati opštim, i ako suclovi svih tih pojedinaca međusobno budu slični samo po svojoj totalmoj različitosti, u takvom opštem haosu — nestala bi svaka opštost ocene. lako kriterijumi ukusa mogu bibi slučajni, haotični, nestalni, labilni, ciyergentni, protivrečni, — oni mogu ipak biti i relativno stalni, dosledni, pruženi kao čvrsta prava mija emotivnih sugestija ili misaonih sudova i stavova koji imaju vrednost opštosM. Kad bi ukus uopšte, a u našem primeru -— estetski ukus, bio nešto : fetalno autonomno, omda bi totalna · relativnost. ukusa bila pravilo, čak

" zakom, Ukus za umetnost, estetski wu-

" Kus kao sredstvo za ocenu umetnosti, plod je funkcije mnogih promenljivih razvojnih faktora (naprimer društve- no-dstoriske i ekonomske osnove, estetske kuwltore, dhd.), pa je samim tim i sam promenljiv fenomen, i to me samo jedmoštavno promemljiv, nego i složeno razvojan, Tyrđemja o totalnoj relativnosti e. steskog ukusa ponekad se javljaju i kao smredstvo da se ostvari izvesna dezorganizacija u utvrđivanju umetmičke wvredmosti umetničkih dela i to pre svega wcwom \lbvrđivanju koje bi imalo relativno wpšti karakter. Ovo tvrđemje ima i danas različite sawptime vamijaojje i kod mnogih stvaralaca umebnosti, * kod kritičara, i kod primalaca umetnosti, cd kojih neki mogu da imaju i izgrađeniju estetsku kultoru, ali da ipak totalno odriču svaki momenat opštosti u 'estetskom ukusu. Aupsolutizuje se činjemica da ne postoji totalno slaganje u. ocenama estetskih vredmosti umetničkih dela, i izvodi se dalji so{istički zaključak da je u suštini nemoguće svako sla' ganje u ocenama i u ukusima, ka godl se radi o umetnosti, Ali društve-

*) Mogućnosti upotrebe termina »ukus« su raznovrsne 1 wmjihov smisao mnogostruk, U okvira termimskog spoja »estetski okus termin »ukus« se upotrebljava u 510 čžemijem smislu od onog smisla Woji ia njegovo uobičajemo, prwvobitno i osnovno rnačenje, Date, ne Mmkus kao čuli Kvalitet, #ao rezultat funkcije jednog od fakozvanih »nižih« čula. Okms, Vewojući se za jećutnm složemi fenomen društveme svesti -— estetski fenomen, shvata se kao rezultat Wombpleksa viših psihičkih funkelža waključno sa mišljenjem,

mi karakter čovekovog bića onemogućuje totalnu imolacbju tu ulkmuywima, mada jetovremeno me omogućuje mi totalnu imiformnost ukusa. Relatiwno

objektivna estetska ocena nekog. umetničkog dela ne bi smela da bude onemogućena estetskim ukusom i ne mora da bude „omemogućema njim "(mada se to često' događa, naročito u slučajevima postojanja niže estetske kulture), nego može da bude omogućena ukusom (u slučajevima posto janja višeg stepena estebske kulture). Ukus i objektivna ocema kod pojedinaca se često razilaze, ali temcdencija kretanja razvoja estebskog ukusa ide u smislu ddembifikacije ukusa i objektivne ocemć, u smislu zasnivanja objektiyne ocene ukusom, kao jednim opštim doživljajnim stanjem ili stavom, doživljajnom usmerenošću, s druge strane ostvaruje se i vaspita-

/

na. Kada je estetski wkas takva ·doživljajna iummerenost, on može biti širok, ali ipak na izvestan način određen. Zasnivanje ukusa pomoću objektivne ocene koja se donosi.pretežno „mdisaonim anmalitičko-simtetičkim operacijama, nc isključuje obavezno emotivnu Wsmerenost i sugestiju, nego se često rađa dz nje, kao što istovremeno i sama misaomost može da rodi izvesne pravce emobivnosli,

Tako mogućnosti zablude uvek yvrebaju, ipak postoji najveća verovalnoća da će samo Visok stepem estetskc kultivisanosti nekoga subjekta, omogućiti jdemtifikaciju subjektivnog ukusa i opšteg sudla, tj. prerasta nje estetskog suda ukusa u opšti sud estetske vrednsti. Alko taj proces ne bi bio moguć, ne bi bila moguća ne samo Uumetnička kritika, već i estetika,

KUSU? |

Subjektivnost svakog čoveka mije totalna izolacija; čak i sama po sebi — ona je zajedničko svojstvo: svi članovi društva poseduju jednu opštu. sinu — svoju subjektivnost. Dakle, čak i sama subjektivnost kao svojstvo svake individue -— Yezuje sve ·imdividue izvesnom opštošću. Subjektivnost sadrži mnoga opšta svojstva koja su zajednička za sve subjekte ljudskog društva, kao i mnoga posebnija svojstva zajednička za

izvesne veće ili manje grupe sU bjekata.

Ipak, isticanjem postojanja ove opŠtosbi i zajedničkih momenata kod .

estetskog ukusa različitih individua, nije osvetljena cela istina. Ka drugoj strami istine o estetskim lkusima odvešće nas sledeće pitanje: zasnivaju Milan, RANKOVIĆ

(Nastavak na 68 stramj)

Velimir, LUKIĆ

Postveta za čitaoca

vanje uktosa pomoću objektivnih oce-

DNEVNIK ~

OPROŠTAJ SA STARIM SLIKAMA

5. V. 1960

U prvomajskim brojevima naših vodećih dnevnih listova nije objavljena ni jedma pesma,

Verujući u slučaj samo toliko koliko to mark sisti omogućuju, čovek dolazi do uverenja da ova pojava nije slučajna. Pogotovo ako se ima u vidu la su ti isti listovi, pre nekoliko godina, u svakom svečanom broju, znači najmanje tri puta godišnje, objavljivali

po nekoliko pesama, i lako poetsku reč dopremali.

do najšireg kruga čitalaca.

Sigumo je da se ova pojava ne može objasnili ni stagnacijom naše poezije, jer je svakome, ko prali našu literaturu, jasno da veći broj pesnika, među njima i oni iz najmlađe generacije, najnovijim delima potvrđuju svoje najbolje osobine i kvalitete.

Ipak, pesnici nalaze prostora za svoju reč, uvereni da je ona danas potrebna isto toliko koliko i ćovečnost. 4. NME

Opraštamo se cd jednog šveta koji je do skora živeo po mnogim našim kućama, posebno onim koje su nazivane građanskim, sa svetom koji nestaje polako i neprimetno. To je svet porodičnih fotografija koje su u pozlaćenim ramovima stajale na zidovima i opominjale na preuke, kojima smo se češće divili nego što smo mogli da ih razumemo.

Čovek zakorači u jednu takvu sobu u nekoj prizemnoj kući, sobu sa nameštajem koji je pravljen pre svega zato da što duže traje, da se ne premešta s mesta na mesto, zato da potvrdi sigurnost i trajnost. Zidovi su prekriveni ćilimima, omakvim istim kojim i pod, a na njima povešane fotografije onih koji su tu nekada živeli i koji treba da budu sačuvani od zaborava.

Ima w tim sobama nečmga što potseća na muzeJ, što nagoveštava da se iu ništa ne menja, da je sve postavljeno na pravo mesto i u pravo Vreme. Da ie sve tako organizovano i tako razmešteno da treba da nas ubedi da ništa nije bilo drukčije nego samo tako kako je tu prikazano. I da život, koji se živi po tim sobama, ovaj današnji, nema ničega zajednič"kog sa onim prošlim, kada je svako putovanje u neki grad udaljen stotinak kilometara bio poseban doživljaj i pomalo put u neizvesnošt.,

Već davno umrli gledaju sa zida mimo i čak samouvereno, kao da žele da dokažu da sve ono šlo sU učinili ne samo da je bilo pravilno, nego i jedino moguće. To se vidi iz njihovog stava, iz ioga kako stoje, iz onog ukočenog za nas svakako mneprirodnog položaja u kome su se nažli kada je trebalo da ostamu onakvi kakve su sami sebe zamišljali. Prc

svega da deluju ozbiljno.

Niko se ne smeje.

Levo od vrata mala fotografija vojnika koji jednu ruku drži ispod grudi na opasaču, a drugu niz tesak. Pete sastavio, kao da želi da nas ubedi da je week bio spreman da pođe tamo gde je trebalo. Do njega dve veće fotografije. Gologlav oficir sa ordenjem, a u drugom ramu žena u onoj staroj građamskoj nošnji

za koju mnogi «lanas ne znaju .da li je bila baš gradska, ili seoska,. Zatim, već jedam polucilinder i do njega žena obučena kao da je tog tenutka sišla s pozornice, okićena kao ikonostas, onda opet polucilinder, pa olicirska uniforma bez ordenja. Pa prvi ženski šešir. Pa onda šešir od paname, i do njega diskretan osmeh Žžeme u crnoj haljini do grla. I onda oveća porodična fotografija na kojoj kao da su se sakupili ljudi tako različito obučeni kao da su došli iz različith epoha, i kao da jedni druge ne poznaju niti imaju ičega zajedničkog.

Između tih fotogralija poneki goblen na kome dominira plava boja,

Te fotografije, možda najvernije slike jednog života, stajaće lu još meko vreme, a onda će, kada bude oglašena smrt onoga kome su one bile potrebne, sigurno biti skinute sa zida. I više nikada neće imati svoje određeno mesto. Jer, one su današnjem čoveku nepotrebne, možda i zato što on ne želi da se obraća prošlosti, i što je njegova misao upućema budućnosti.

Današnji čovek kao da želi da zaboravi svoje poreklo, Ili se najmanje plaši smrti.

Og: NV

Prijatelj, slikar priča mi o provinciji dugo i dubovito. U Srbiji nema varoši u kojoj nisam otstojao bar iedam dam. . . Myrnaaa

Uverio sam se da se danas | u tome što sc zoveC provincijom mmogo Šta izmenjlo i prelomilo, ali da postoji još Iogo onoga što ljude sputava bilo na koji način i bilo u kom pogledu, ı

Istina je da se mi jedan naš umetnik nije mspeo da održi wu provimciji, što: znači u nekom gmradu u unutrašnjosti, van cenira, i da je, ako je i bio prinuđen da tamo ostane izvesno Vreme, ili iražio načina da ode i otišao, ili potpuno zaćutao. Verovatno iz straha da se tamo potpuno ne izgubi, ni danas ni ijedan maš umetnik nema hrabrosti da ode i živi u nekom gradu u unutrašnjosti, da se odupre sredini i privikne je na svoje prisustvo. Čak i u onom gde bi mogao da stvori pogodne uslove za rad ili gde bi, kako pretpostavlja, mogao da nađe obilje imspiracija i motiva za svoje delo, Konjović je u tom pogledu izuzetak, i treba znati da se om zauvek nastanio u Somboru tek pošto je izvemo vreme proveo u Parizu, pošto je proputovao Evropu i mnogo šta video, i naravmo primio iz evropske kulture.

Jedan pesnik koji je potvrdio svoju darovitost, a koji već dugo živi u gradu koji se naziva provincijom, kada u pesmi govori o običnim stvarima obraća im se kao što bi činio da su u pitanju ljudi, i to oni koje je prvi put video i sreo, sa kojima još nije uspostavio prijateljski i intiman odnos.

Da li bi on drukčije pisao kada bi živeo u Beogradu?

Čovek se ne usuđuje da ma to pitanje odgovori.

Dreagosleo GRBIČ

SARTR — IZA ZATVORENIH VRATA

ZDAVAS #A426OVOQ ZAA-POL SAATEA JA ĆAUO/Z26VA/C/MA

ere OPA a OE IT a a a

| (Karikatura A. Mlaga)

Crveno uvek crveno!

Svežino. Nepojamna pubanjo rošć Ovako se može naslikati pejsaž | Moja ruka i glava, taj nepovratni spoj,

možda će neko odahnuti, ali ipak govorim.

Onaj ko. bude čitao pesmu ie > 'Fakođe biće prevaren, progovorićc nešto O letu, i oblacima nečujnim, |

'fada će spomemuti ime, i pljunuti ha stihove. "Tako se stvara svet. Ja ništa više | Ne mogu da mu kažem, osim da pesme posko)e I da nije moje geslo taj oblak

Već prosto hteo bih da upamtim lik

[ eto pokažem kako se nešto pretvara U prazninu. Zatim ću uzdahnuti Dožudeti miris prozukle šume

O čitaoče, koliko ljubavi možemo izgovoriti uprkos svega.

Put do metamor.foze

Govorio bih o ljubavnicima, o sjaju šume 1 Ofeliji. Moja nada da ima odjeka Umesto svega što ne poznajem

O da započnem knjigu zaboravljanja.,

Doba koje osećamo kako prolazi kroz mera Jedva zgusnuti vazduh što nosi mrtve like Nepoznata ostaće žena očekujući igru u sumrak u Zapaljene lobanje, eto, zuri u svoju senku,

Šta može, šta zaspa i šta umre pod dimom? "Tako zadubljeni biće i oblaci, oni koji ostayu, Tamo gde se proplanak upleo bez namere,

Ko uvek što iskrsne pejsaž, dubok i besmislen.

Sada bi bilo vreme za pesmu | Za šumnu riku jelenju, za poljupce neodlučne Eno list.se pokreće, uzima svoj profil

Kao ruža rastvoriće se svet.

Imali bi još malo zlatnih šapata

Špojeni i sljubljeni; noć dodiruje njihove sobe. Dok izgovaramo stihove postelje se belasaju Ljubav se čini. Oni ko znamenje dostojanstva

Očekuji proletnju kišu. Oh iaj mlaz

Što sluh njihov sklapa. Jednom oni će poći Verujući jelenima, zaboravljajući umrle sobe "Tako bi mogao da nastane traktat o Ofeliji.

Svi govore o loj ludi. Neki poriču

I božansku njenu ljubav, ali pomozite im {ednostavno Je među ljiljanima umreti Tamo se naziru i vode i lokvanji spremaju

Svoje besmrine ležaje. Ali svet uvek dobiva Drukčije lice. U podne, juiro i suton

Ne okreće se ista zemlja, i tude oči

Mere naš profil. Zato i ćute.

Ovako uzviknuli bi o jednoj istoj smi Disanje ovih ljudi što liči na časovnik: Tačno toliko daha. Malo manje ili više Pretvorilo bi ih u lucu, u mučeničke cvebove,

Radoslav VOJVODIĆ

Uvertira, sa sam

Odnesite u svel loga vesnika visokog, taj san, zanjihan,

zlaćen crvenim do vrha, korenom do srca,

bremenit i iznikao iz visova i kore,

iz nerazraslog žita revolucije ižđikao,

jedan izvor, ovo ognjevito otkrivanje.

Koje nije slomljena strela obzorja,

'koje nije ni pokidani venac, ni tajna.

Za jedan rat u grlu godina nemojte da to progovoni, u žeđi godina nemojte da razdere prevareno lice mirisa, koji je wvek slućenje, uvek buđenje,

to sunce, taj sam,

nađeno zrno sakriveno.

Crveno uvek crveno!

Naka za to čekanje, za to samovanje, očvrsne u njemu mir, koji je od svih drugih najmanje zabluda, još manje sumnja, | pos toga on može postati vojnik sa nama,

oji je manje puška više ruka.

Najviše će grubosti biti u njegovoj proverenoj istmi, koja je zemljom a svetom iskovala smisao,

pa posle čatobni proglas do semenja i dna novog, do ovog sporazuma, do uma.

On više neće moći da se vrati malim stvarima

koje su izumrle u oživeloj pećini gde je trajao u cvetanju,

biće iznova karika u svakidašnjem lancu gladi, koja je robustnija od svih krhkija od svih.

= x s 0 On će razumom i osećanjem ući u sakovani dmevni raspored,

koji je više sistem i glatka parodija pesme, pesma je protekla pre nas.

Ko sme da kaže da su ubili još jednog leptira, zar se taj ko ne iz glava brava, šta to izbija, šta klija»

"o neosvojen klik, to buna od iskona,

gde je om, o. gde je, on? Taj san, taj doživljaj

id bele lobanje viri parče neprevarene zastave, od čega? Poznajemo li nas, to je himna, to je glas!

Odavde a ne poniklo još, od sna početo.

Pomislite na vesnika, na zlaćenog i goroslasnog,

iz, bremena, iz Vremena, iz Žetvemog sna, iždikalog.

Da bude još čisto lice na velikom kraju,

"To počinje buna od iskona!

Čujete li

KNJIŽEVNE NOVINE

boji lepe i same kuće gde ima crvi i lobanja