Književne novine

sta ćemo sa Davidom?

(Žika Lazić: »David lutaliea«, »Kosmosc, Beograd, 1960)

»Putovati! skom bolu.

ranje osećao u odakle je otišao. Gde je to?«

Smer razvoja jednog pisca, smisao njegovog dela nalazi se često u izvesnim rečima za koje se (svesno ili nesvesno) opredelio. Reči su deo piščeve sudbine; one su putokazi, međe, znamenja. Put i lutanje, reka i leto jesu reči koje kao signali, kao simboli, kao svitci svetlucaju iz ieHkstova Žike Lazića, pripovedača i romansijera. »Putem pored re-

vke« i »David lutalica« nazivi su dveju njegovih knjiga, zbirke pripoveđaka i romana; već tu, u naslovima, oseća. se odakle je došao i kome carstvu se priklonio ovaj pisac. Stigao je iz svoga Dpitomog zavičaja pored reke okružene tajnama i nekim čudnim, nepoznatim životom — u buku i gustiš velikog grada, u nemir i vrtlog: dotad neznan i neviđen. I tako su, i tada su počela lu-

a.

Pripovetke i roman Žike lLiazića nose u sebi znatnu meru autobiografskog; to ima svojih čari, to je unekoliko simpatično, ali istovremeno, sa čisto literarme tačke gledišta, ukazuje na ograničavanje, na USKOSC aBULOTOVOE posmatračkog vidokruga. Slučaj ovog bisca sličan je mnogim bio-

ijama spisatelja u našoj knji ževnoj prošlosti: SseOSkO poreklo; selo viđeno najpre kao idila, pa kao užas i pakao; pa dolazak u grad gde razočaranje po· staje definitivno, a, izgubljenost i pometenost neminovna. Razume se, sociološki i psihološki uslovi umnogome su se izmenili, ali je priča o zbunjenom i izgubljenom seoskom sinu, eto, ostala gotovo ista. .

Ta priča povezuje i sjeđinjuje Lazićeve knjige. Zbirka pripovedaka, »Putem pored reke« je poetična prozna pastorala o jednom detinjstvu na selu, ispričana sa mnogo nostalgije i nežnosti. To je priča o postojbini koja se, kao isve postojbine, jednom mora napustiti, ali koja se nikada, ne može zaboraviti. »Sentimentalno, možda i smešno, ali je zavičaj moja jedina mnadaa, kaže pisac. On je duboko Odan, on je neizmerno veran tome svom stvarnom, tome SVOm ipzmišljenom, izmaštanom, zelenom. zavičaju pored reke, u šumarcima i vrbacima, na neravnim, izlokanim putevima, u troš nim, sivim, sirotinjskim kućama. Šta ga to vezuje, u čemu je pravi i najdublji koren i smisao te njegove vernosti? To su, odgovara, pisac, pejzaži, to je Dpejzaž reke u suton kad se izdužuju i prepliću senke, a voda, ptice i povetarac izmenjuju i slušaju svoj nemušti šapat i govor; i zatim ljudi koji, sve dok se od njih ne oseti neko zlo, prvo zlo, izgledaju kao neustrašiva, čudesna i svemoćna bića, Neka deca slušala su u detinjstvu od starijih bajke i vilinske priče, ali neka su — i to je njihova beskrajna prednost — sva ta, čuda i divote gledala svojim vlastitim Živim, nemirnim i radoznalim očima. Negde putem pored reke, u zavičaju.

Zahvaljujući tim doživljajima, zahvaljujući povremenim plodonosnim proplamsšajima imaginacije, Žika Lazić napisao je nekoliko dobrih pripovedaka i nekoljko izvrsnih, suptilnih proznih odlomaka:

“»Na reku je padala senka a u mir obalski utkivala se svežina. To beše predveče divljeg kraja, to beše obično predveče u ravnici iz koje su u daljini štrčala tri odžaka nalik na neko golemo čekanje. Sumrak je plavio poslednje osvetljene površine i lumesto umora na licima se nazirala, jeza, strah od kratke noći i-njenih utvara. Šta traže utvare u Ovom kraju? Odnekud se javio po pac kao uspomena a zanjim se

razlegao kliktaj. To se buđila mrt

vaja« O)Reka i njene obale«). „43“ u »Dođe noć: iz mraka, zemlje, ovlažene trave, Orošenog lišća, svih skrivenih, nevidljivih puteva proklijaju novi nepoznati glasovi; novi šumovi se jave, nove poruke dođu; zašušte bube, prelazeći s travke na travku; kukavi'ca' se glasne prvo ispod zemije, zatim se javi sa neba, pa dole„ti blizu uha i javlja se isprekidanim glasom, ispoveda svoje staTe slutnje; u zabranu se zapliću ptice krilima i kricima, noć 5e zamuti i svi glasovi stravično odjekuju, pa se čini čoveku sa probuđenom prošlošću u sebi da zvone zvona, da se kroz rastresito tle probijaju šaputanja ljudi koji

KNJIŽEVNE NOVINE

Ta plava misao o beskraju Da li je to putovanje bilo Ba poznao u sopstvenom krvotoku, ili gibanje tamnom delu svesti? Želeo

to nepoznato wu ljud. reke čije je Balak mora čije je pomeje da se vrati tamo ŽIKA LAZIĆ

su sada nekoliko krhkih žilica ili pregršt malo plodnije zemlje; i čoveku Se učini da ne “postoji, đa je samo ono što se plete oko njega, što ga prožima vremenom koje nema, začetka u ljuđdima« O)Legenda o panju). Nemogućno je bilo ne navesti ove odlomke: najpre zato da bi se videlo koliko je to sama po Sebi dobra proza — čisto i precizno napisana, ritmički skladno izvedena; i da bi se zatim videlo koliko su ti opisi daleko od faktografskog i fotografskog prepisivanja »prirodnih lepotaa: jer u tim pejzažima, doista, diše, pulslra Život prirođe, sadržavajući u sebi uz to nešto od zagonetnog iskonskog, sudbinskog udela čo-

vekovog u tajnama i plodnim. treptajima zemlje.

»Reka i njene obale« su najbolji Lazićev tekst o zelenom za-

ŽIKA LAZIĆ

vičaju pored reke: tu taj svet biva bostepeno pronalažen i otkrivan u detaljima i neposred-

no projektovan u pripovedačku

celinu. Manje-više sve ostale pripovetke su varijanta prve teme: isti dekor; isti skanovnici lovci, deca, svrake, čavke, kučke i kvočke, vrapci, komarci, žapci i popci, bumbari i leptiri; ista, jednolična, sitna zbivanja; — i sve to u ovlašnoj, sladđunjavoi i feljtonističkoj stilizaciji. »Jedno malo ostrvo«ć je najvrednija pripovetka iz druge serije — O gradskom čoveku i gradskim situacijama. U toj pripoveci mogu se naslutiti izvesni začeci budućeg romana, »David lutalica«: postoji u njoj naglašeno osećanje žestine, divlje neobuzdane snage i surove pustošnosti života. Taka se, rekao bih, na nekom malom primorskom ostrvu prvi put slobodnije oglasio, javio tmurni heroj Lazićeve proze, Robinzon i Don Kihot, samotar i groteskni izgubljenik, David lutalica.

Svi oni elementi neravnoteže, nespokojstva, uznemirenosti, pometnje i nezađovoljstva, zbog sva kodnevnih ljudskih i životnih vul garnosti koji preovlađuju u tekstovima mnogih pesnika mlađe generacije, našli su se, u posebnoj, svojevrsnoj transpoziciji, u romanu Žike Lazića, Ne bi se moglo tvrđiti da je »David lutalica« roman-portret, današnjeg (na šeg) mlađog čoveka; ali da su izvesne osobine, sklonosti i težnje uočene, i to ne samo u liku našeg, već mladog čoveka uopšte ı današnjim prilikama, mislim da, se ne može osporiti.

ALBER MARKE: CRKVA. U DAVOSU

"Taj ambiciozni poduhvat, taj pokušaj približavanja, ličnosti i psihologiji savremenog mladog čoveka nije ni jednostavan, niti je u našoj prozi imao prethodnika. Postoji, doduše, Mića u TOmanu »Pesmac Oskara Daviča, ali Mića i David su dve krajnosti. Aktivist i boem. Revolucionar i lutalica! David je na selu bio nesrećan i nezadovoljan praz ninom i primitivnošću života; u građu njegovo nespokojstvo i dalje raste, pretvarajući se u gor činu, mrzovolju i proizvoljno mo tivisan ili uopšte nemotivisan nihilizam. Na selu je mogao da poželi da ode, da napusti tu Učmalost, Dlesnivost, tu životnu zakorovljenost; a u građu kuda je mogao da ode, gde da se okrene? Zavičaj je i sad ostao možđa, jedina nada, ali teskobna i nedovoljna. I tako počinju ima ginarna, putovanja preko svih kontinenata i svih gradova, traženje nekog drugog neba i podneblja, žudnja za novim vazduhom: i svetlošću. Od svega toga ostao je samo neutoljeni nemir, ostale su sanjarije; preostala su samo lutanja u mislima, između hladnih sobnih zidova, od ulice do ulice, od jednog do drugog noćnog bdenja; lutanja i lebdenja u sve maglenijoj, u sve nestvarnijoj unutarnjoj pustoši.

To se događa i ne mora da bude čudno i skandalozno. Sve se to događalo i Davidu: sretao je neke nastrane, svojeslave Ameri kance, pronalazile su ga neke lepe, svojeglave devojke, nalazio se sa bučnim, brutalnim boemskim društvom na dugim noćniniı kafanskim sedeljkama; razgovarao je s ljudima, spavao je s devojkama, rastajao se od njih, i sve se to dešavalo u nekoj mutnoj zoni praznine, neobavezno, preko volje, zasićeno dosadom, zasićeno sentimentalnim. nebulozama, sa večitim iščekivanjem bekstva i odlaska. Iz grada ili od čoveka mogućno je pobeći, ali ne i od samoga sebe.

Stoga, sui Davidova lutanja, bila manje-više tapkanja na istom

U ZN

mestu. To znači da književni postupak, umetnički potencijal Žike Lazića nije prevazišao, nije

nadjačao monotoniju Davidđovih

lutanja i skitničkih lutanija. Sve što se Davidu desilo moglo je ko motno i da se ne desi na opisani, već na neki sasvim drugi ili stoti način: roman je improvizacija, zbir nedovoljno homogenih isečaka i slika Davidovih peripetija, bez dramskog intenziteta i

energije; pripovedanje se na tre”

nutke potpuno opušta, razliva, postajući površno, traljavo i nezanimljivo, sa epizođama nevažnim i suvišnim (Ela i njen verenik. u unutrašnjosti) i bez onih pripoveđačkih finesa koje smo često sretali u pripovetkama. U romanu je nešto bolji dijalog, mestimično sirov, ali robustan i ponekad veoma efektan. Tu i tamo pripoveđanje je zaslađeno i okićeno ponekim kič-aforizmom, a katkad i pravom, sponbanom sentencijom iskustva. Naposletku, šta ćemo sa Davidom? Tome bledom gnevnom

mučeniku i samomučitelju neu- ,

godno je potsmevati se- kao što bi suvišno bilo sažaljevati ga. Pred kraj romana, David odlazi na selo, tamo nešto petlia i muti, pali kuće, ali ni njegovi zemljaci ne mogu da mu dođu glave: onesvešćenog bacaju ga u T6ku, no on nekako dođe k sebi, izvuče se. Eno ga sad negde usred ravnice, mokrog, promrzlog i gladnog, kraj oskudne vatre. Noć je, noć letnja, a Daviđu je hla dno, isve je pusto oko njega i u njemu. Ostavimo ga tu, dakle, prepustimo ga sudbini zajedno sa njegovim saznanjem da na svetu »ima samo ljudskog zla«. On nema čime da opravda svoju tragiku, niti mu je pisac podario smisao za bilo kakav humor. Zaboravljen, izgubljen u ravnici, David gotovo i nema više šta da traži. L'utalice su uzori i gospoda ri ljudske mašte sve dok. ne postanu žrtve vlastite basciljnosti, robovi bespuća. _

Miloš I. BANDIĆ

IZMEĐU AKTIVNOG 1 KOVTEMPLATIVNOG

| (Herman Hese: »igra lažnim biserom«, »Minerva«, Subotica, 1960)

HERMAN HESE

Princip polariteta, spreg suprotnih i isključujućih krajnosti, koji Hese uzima za svoju literarnu temu u raznim aspektima sve od »Demijanac i »Narcisa i Zlatoustog« preko »Stebskog vuka pa do »Igre lažnim biserom«, doživeo je ovde, u ovom poslednjem romanu, svoju intelektualno-agnostičku formulaciju: ukoliko oštrije i neumoljivije formulišemo jednu tezu, utoliko se neodoljivije nameće njena antiteza. Tako su svaka teza i njena antiteza povezane u latentan sisstem polariteta. Hese navodi niz primera za »raspađanje« sveta

pojavnosti na sisteme dvojnih krajnosti, Tako imamo parove: mladost-mudrost, dan-noć, uđisaj

-izdisaj, dok su univerzalnu šemu principa polariteta postavili još kineski mudraci svojom ritmičkom definicijom »jin«-»jang«, što bismo mi, he bez malog nasilja ali i sa isto toliko srodnosti, mogli da preveđemo sa našim »cikq»cak«, razlomijenim ritmom spirale. Kad se okreće polaritetu, Hoese je samo u tradiciji klasične nemačke filosofije i humaniteta: Gete je od polariteta, učinio univerzalni princip dvojstva, koji je dosledno primenjivao na prirodu kao i na svet duha, težeći, ustvari, da tim principom i njegovom univerzalnom „primenom prevaziđe provaliju između pri rode i duha. Romantičari i Se ling svesno su i sistematski otvo rili literarno i filosofsko područ• je principu polariteta. Hese je literarno sagledao i u· raznim va» rijacijama, primenio temu pola» riteta u svom delu. On postavlja kao jedan od mogućih spregova, suprotnosti polariteb svet-duh i daje mu oblik personificirane suprotstavljenosti Plinio—Jozež Keht. Vizija polariteta ovde je pod snažnim vitalističkim doživljajem. Otuda je u nju utkan ritam kao osnovna linija kretanja. Svim praktičnim participacijama teme polariteta dominira, shvatanje života kao velikog nezaustavljivog ritmičkog talasa. Biovitalistička koncepcija u najpozitivni jem smislu prožima, čitavo Heseovo đelo. On je dao svoj obol biologizmu 19 veka koji je, kroš literaturu, tako silovito uzarmao stare koncepcije. Ali za razliku od naturalizma, Hese je usvojio samo vitalnu dinamiku, on se Učinio pesnikom životnog trijumfa, on je potpuno izostavio de» fektološko-patološku stranu bioloških i vitalističkih teorija 19 veka, i bio — fizički ritam ŽivOta učinio, kao i Virdžinija Vulf, jednim od faktora svoje filosofske koncepcije.

čitavo tkivo ovog romana prožšima u raznim motivskim aspek-

Nastavak na 4 strani

Zoran GLUŠČEVIĆ

AKU PITANJA ! OBJASNJENJA

(Ervin Peratoner: „Moderna umjetnost“, „Naprijed“, Zagreb, 1960)

Smelo se odlučiti za diskusiju o specifično estetičkim, kulturmo-isto riskim i idejno-filozofskim problemima mođerne umetnosti, — posao je koliko pionirski toliko i višestru. ko odgovoran, pre svega zato što implicira distinkcije svih shvatanja koja se odnose na perspektivu apsolutno mođerne umetničke izražajnosti kao izdamka savremene civilizacije. Baviti se, dakle, komiplek snim pitanjem modđerne umetnosti znači: ispumiti neophodne uslove znatne estetičke erudicije i poznavamja svih formi ranije i savremene izražajnosti u nepresušnom kon tingumu umetničke kKreacije.

Ali izvesno je da će čitalac ovoga eseja biti daleko od pomisli da je autor hteo da da neke konačne odgovore: fenomenologija, mođerne umetnosti i ogroman broj izražajnih mogućnosti — donekle su :den tični sa šahovskom igrom, pođ pret postavkom da je tačno tvrđenje Da vida Bronštajna da je čar i fantastika šahovske igre upravo sadržana u meiscrpnom nizu mogučnosti.

Ako je neke Peratonerove stavove teže prihvatiti bez komsultova-

nja i niza relativno oprečnih mišlje nja — vidno je da esej „Moderna umjetnost” pretstavlja vredan domet jednog sistematskog i analitič kog prodora i u problem relacije: socijalizam — moderna umetnost uzimajući tu obzir nesumnjivo tačnu konstataciju da „iznad svih sukoba cilj je svjetska kultura, socijalizma”. Tačno je i tO „... da svaki pogled u budućnost iziskuje danas potrebu da se objasni u odnosu na najvažniji društveni faktor naših dana — na socijalizam. U suštini se dakle ovdje rađi o pitanju modeme umjetnosti i socijalizma, Tač no je, doduše, da socijalističke sna ge ne trebaju donositi političke odluke u korist bilo kojeg stila, grupe ili smjera. Takav je stav rezultat nesumnjivo mariksističkih shvaćanja, ali to ipak ne može biti sve, jer je isuviše pasivan”,

Nepreciznost je u tome što Peratoner socijalizam formuliše kao najvažniji društveni fak tor, zato što socijalizam, pre svega, nije društveni faktor, već suma društvenih faktora koji'u svojoj korelativnoj vezi, uslovljenosti i uzajamnom đelovanju pretstavljaju totalitet opšteg procesa društvenog preobražaja i preobražaja svesti otuđene ljudske egzistencije.

No nastranu ova nepreciznost. Bit no je da pogled u budućnost razvoja moderne umetnosti (pod tim pod razumevam apsolutnu moder nost ne samo forme već i a ps olutnu vrednos t moralno-psiho loških sadržaja) mora da se postavi u relaciju prema društvenim kretanjima sa posebnim osvrtom na vi dove svekolike geneze građanske u metnosti i mođerne simbolike. Shva titi perspektive, modernetumetnostiuodnosuna društvena kretanja i permanenini rast socijalističkih društvenih odnosa kao budućnosti savremenog sveta — znači jasno eksponirati sve one elemente koji i!ustruju naše vreme.

U nabrajanju kvaliteta Peratonerovog eseja — meophodno je ne zaobići okolnost da je autor izbegao ono što se tu i tamo u našoj kritici i esejistici ukazuje ili kao ignori sanje društvenog momenta ili kao linearno i preterano i vrlo često neuko i šablonsko sociologiziranje.

I kao što sa jednom mudđrom i

· stvarmim. prilikama adelevatnom rc-

zervisanom skepsom uviđa relativnost onoga što su „samo pojedinač ni prodori” — Poeratoner uviđa relativnost postojanja ali i nepremostivost provalije između socijalistič kog realizma i umetnosti koja sa širom osnovicom društvenih sloboda i izražajnih mogućnosti pokušava đa izrazi suštine modemih svetova, bez obzira na sve vidove otuđenja savremenog stvaraoca i varija»illnost društvenih ' normativa. Za to je vrlo prihvatljiv Peratonerov stav da „tako je vrio lako moguće, da pojedini sovjebski umjeknici intimmo čeznu i Sza drugačijim iđealima nego što ih pruža socijalistički realizam — o čemu svjedoči ne samo poznati slučaj Borisa Pasternaka, već daleko više mnogo izrazitija „intelektualna pobuna” sovjet-

ske pjesnikimje Ane Ahmatove —

a s druge je strane isto tako moguće đa i poneki daroviti umjetnik kao što je Sicilijanac Renato Guttu so i u izrazito zapadnjačkoj društvenoj atmosferi damašnje Italije na stoji da svoje umjetničke preokupa cije izrazi unutar programskih zahtjeva socijalističkog realizma”, kao i da „ekskluzivni estetski sud tu je dakle savršeno neprikladan, jer se problem socijalističkog realizma ne može potpuno shvatiti bez njegove sociološke analize”. :

Esej „Moderna umjetnost” u celini pretstavlja čitav niz eksponiranih problema koji po aktuelnosti postavljenih pitanja ı zahteva pret stavljaju čitav priručnik neophodnih stavova, kao naprimer: „činjenica da postoji adekvatni razvitak u modernoj umjetnosti i u mođernoj filozofiji, ipak nas ne bi smjela navesti na mišljenje kao da sada određeni filozofski stav ili smjer točno odgovara određenom likovnom smjeru ili načinu izražavamja — na pr. Gauguin Nietzscheu ili Berg son Matisseu — jer jezik filozofa i jezik umjetnika ipak nije isti. Stvar je, naprotiv, u nečem drugom: dublji razlog zašto i moderna filozofija ij modema umjetnost intendiraju tako opsežan kompleks gotovo istih pitanja, treba prije sve ga tražiti u funđamentalnoj činjeni c: daimođerni filozof i moderni umjetnik crpu svoju problematiku iz iste društvene situacije“, Ne ma nje je značajno da je Peratoner

o, u ovom trenutku, da no-

vost otkrivanja velike realnosti savremenog sveta nije bila nova vrsta slikarstva već nova formalna i psihološka „interpretacija svijeta”. Čini mi se da se ovim može, donekle, objasniti kod nas još uvek postojeći niz nesporazuma oko mo dernog slikarstva.

U poglavlju „Hybris” Peratoner je istakao, kao i u nekim drugim delovima eseja, kompleksnost prob lema „antisveta” ističući da: „LIL kod nadrealizma se radi o „antisvi“ jetu“, U tome jeon blizak Mondrianu. Ali u oštvarivanju toga cilja nađrealisti su polazili od suprotnih. pozicija: od Carinika Rousseaua i nemuštog tepanja „Dade, a ne ad Mondriana i Kandinskog. Naprotiv, za njih je razum neprijatelj i oni ga: pobijaju. Nasuprot svijetu razu» ma i logike, oni apeliraju na svijet nagona, fantazije i afekta”. Što se tiče ove interpretacije ona je jedna od mmogih već ramije poznatih stavova kritike nađrealizma. Ima 'se utisak da autor nadrealizmu nije posvetio ni dovoljno prostora u svome eseju, ni toliko analize da bi u mnogome tačnu i razumno određenu konstataciju o krajnjim granicama modernog izraza učinio i vi še obrazloženom. Ako je Peratoner tačno konstatovao da «„..u moder« noj slici stoji život stvari kao evokativni simbol i šifra drugog doba i dugog čovjeka”, — onda je izvesno i to da je funkcionalnost modernog slikarstva i u svojim krajnjim oblicima iscrpljivanja moguć nosti izraza — ustvari traganje za odgovorima „na pritisak raznih životnih pitanja što ga stalno okružuju”. A tu je konačnost neizvesna,

Celokupnost vidnih kvaliteta Peratonerovog eseja obavezuje da se istakne okolnost da je svoja tvrđenja zasnovao na izvanredno soildnoj erudiciji, da je mogao da ostvari dorečenost svojih stavova ali sama na račun suštine problema koje je postavio.

Njegov esej Je, usivar,, pokušaj marksističke eksplikacıje onih problema koji su u svojoj punoj aktuelnosti nedvosmisleno provokativni, zahtevajući permanentne ~ odgovore zasnovane na erudiciji i preciznim distinkcijama poi »-modernog„ ako se tako može reći, od mođern nog kao osnovice budućeg izražavanja · složenosti . sveta.

Branko PEIĆ

3