Književne novine

TT Lav | ZAHAROV

VEĆČNEI PUSKIN

| UZ 125-GODIŠNJICU SMRTI

Kad god se poveđe .reč o korenima, stimulima. i prvim: Vr= hunskih. dometima svega onoga što je ruska književnost pružila tokom devetnaestog veka čovečanstvu i njegovoj kulturi, pred nama iskrsne '·neprolazno, blistna= vo delo Aleksandra Sergejeviča Puškina. Snažni su. odjeci toga dela ne samo u, granicama domo= vine genijalnog pesnika i mno= gostruka je privlačnost Puškinovih ostvarenja na. širckom vremenskom i geografskom prostoru.

Jedan od najproduhovljenijh majstora. francuske umetničke proze prošlog veka, Prosper Me= rime, napisao je studiju o Puškinu i preveo njegovu poemu „Cigani“, koju je smatrao izvan= redno visokim dostignučem svetske poezije. Marks i Engels sa= stavili su za sebe male rečnike koji su im olakšali čitanje „EBv-“ genija · Onjegina“ u originalu, temeljito upoznavanje s tom SVOjevrsnom poetskom, „enciklove> dijom Rusije“ s početka prošlog stoleća. wdeo Puškinova stvara laštva: u interesovanjima i preokupacijama Vojislava Ilića spanda u krug opšte poznatih činicnica, kao i podatak. da su dela Aleksandra Sergejeviča prevodili kod nas Zmaj, Stojan Novaković, Milorad Mitrović, Dragutin Jlić, Jovan Dučić, Rista Odavić, Vojislav Ilić mlađi i mnogi, mnogi drugi... O trajnom i intenzivnom životu Puškinova oDusa svedoči i to da smo posle oslobođenia dobili niz novih prevoda, a međii njima celokupnu ume{fničku. pro> zu u reprodukciji Božiđara .Ko-> vačevića i veoma USpeO prevod „Evgenija Onjegina* — rad. MiTorađa Pavića. Značajan doprinos savremenom prevođenju Puškina pružili su Gustav Krklec i Mile

"Ra; ZENICI CIK EP gren KK PJIR KRIJAVIĆ u

Nastavak sa 1, strane

po sećanju vrlo, uspelo. Iz crteža se. pojavilo .koščato lice Matoše= vo, izbrazdano tegobama života. Živo kao da je uhvačeno u letu duha, u inspiraciji reči, u poletu mašte. U žbunu kose i brkova pak zagnjurilo se lice Disovo, a njegov: pogled snen evazivno je svetlucao:iza naočara, ·

U prvoj etapi svoga stvaranja, kada je bliži. literaturi, ·Pjer se posvećivao više crtežima ličnosti, portretima. u karikaturi. Stvarao še takve portrete u ciklusima i to zalazeći redom onim slojevima iz javnog života, sa kojima je do= Jazio lično ili profesijom u susret. Tako je u Novom listu. objavljivao galerije .portreta parlamen= taraca, pa. portreta novinara, 8 zatim i portreta pisaca, umetnika i naučnika. i HIS

Veoma sočni i duhoviti su mu portreti karikature u uvodu knii> ge Naše muke, koja je objavlje= na 1923. godine. Smeh mu je o-

štrije satiričniji. kada je među |

parlamentarcima. blaže među no= vinarima, obzimije među literatima, umetnicima i naučnicima. Vanredno su. mu. živi. zat:m portreti karikature Ljube Babića= Đalskog (sa brkovima koje razle= telo sirše). Merkai Cara, Nušića, Veljka Petrovića, Ive 'Ćipika, Sime Pandurovića.. Rastka Petrovića i, posebno, Petra Dobrovića, Tome Roksandića, Valdeca. Privlačile su ga Matošeye simpati= je: · Stevan Sremac:i Čiča Ilija Stanojević. Puna ·vedrog, Taspo= loženog smeha mu ie serija. karikatura o Čiča Iliji Stanojeviću (Žitije svetog oca: Tiariona, . ili Čiča Tlija u. manastiru). |

Radom: i Politici :on je postao vrlo popularan karikaturista= publicist. Nžiesovo ime postalo je poiam za karikaturu-satiru..I to ime kratko: Pjer ušlo je a ,u Žživot širokih složeva: kao ime vrlo drago. ime prijatelisko, rođačko. Njegovi crteži. karikature i legende, koje su ih pratile, pogeđa= le su u živac unutrašnje politike i međunarodne situacije. Sa= državale su jasnu lucidnu, jez-

ALEKSANDAR | SERGEJEVIĆ

PUŠKIN

Klopčič. Oni su nastavili i plo= donosno razvili tradiciju prevo=> đenja Puškinovih dela kod Hrvata (Vraz, Demeter, Trnski, Harambašić itd.), odnosno kod Slo-

venaca (Jurčič, Gregorčič, Aškerc, dr Prijatelj i mnogi drugi). :

. Lepotom i snagom svoga genija on je otvorio ruskoj književ-= nosti svetske horizonte, i to ne samo u oblasti pesme i poeme. Sirina Puškinove genijalnosti i njegova stvaralačka mudrost O= gledaju se, isto tako, na bodručju drame, na stranicama „Boris9 Godunova“ i „Malih tragedija“. Pripovetkom „Upravnik stanice“ Aleksandar Sergejevič je duboko zahvatio i .teme o uvređenom i poniženom „mialom čoveku“, kojoj. se ubrzo obratio drugi veliki stvaralac, Nikolaj Vasiljevič Gogolj, 'nagovestivši, zajedno s Puškinom, njen potonji rast u romanima Dostojevskog, poiedinim dramama Ostrovskog itd.

Naštalo u uslovima · đdespotskog pritiska na slobodarske duhove ogromne carevine, s veoma raz=granatim žandarmsko-birokrat= skim aparatom i robovlasničkim sistemom, Puškinovo delo zn9čilo je samom svojom suštinom atpor tiraniji, stremljenje lepšoi, humanijoj, zračnijoj sutrašn;jici. Na. stranicama svojih stihova i proze (kao i u autobiografskim zapisima koje je morao uništiti), Aleksandar .Sergejevič je dozivao

stvarnost suorotstavljenu svemu ”

onome što se bilo isprečilo pred

njegovim delom kao opaka, ne> ·

ljudska pretnja, kao zavera ne-~

dostoinih . dostojanstvenika pođ ·

carevim. skutom. te e

Doista- zadivljuić moć. genijal= . nosti koja se .podktakvin: okolno= ~

stima: pokazala kadra da · stvori „Bvpenija Onjegina“, poeme „Cigani“, · „Bronzani konjanik“ i mnoge druge, 'liriku čije je tra= janje nedogledno, „Borisa Godđunova“, ciklus „Malih tragedija“,

grovitu „misao, sintetičnu sliku političkog stanja i događaja, O=> tvorenu, poštenu, slobodoumnu kritiku. Postala je u danima te=> rora, ugnjetavanja i fašističke Opasnosti moćno oružje istine, sa= vesti i plemenitog humanizma. Pjerova karikatura•satira obodrila je mnoga ogorčena srca. Njemu je u umetničkom poslu bio stran diletantizam. Kađa se

javio u zagrebačkom časopisu

Ja 709 10

77 (0M5||} | \

FHAMLET: (PANDUROVIĆU 1 STEFANOVIĆU:

blistave bajke, prozu kakvu ruska književnost dotle nije ni nagoveštavala... Taj 'Puškinov podvig podjednako je velik i kad se posmatra. u društvenim, duhovnim. kulturnim relacijama njegove epohe i sredine — i kad se ocenjuje na opštem planu svetske književnosti. i}

Svetlosi mnogostranog stvara= laštva, savršeno harmonično oblikovanog, ustremljenog slobodi i lepoti, izbija iz dela Puškina koji je svojom pogibijom, pre 125 godina, „započeo listu iragičnih sudbina u vrhunskoj ruskoj po= eziji — listu s imenima Ljermon= tova, Jeseniina i Maiakovskog.

Iza Puškinove i Ljermontovljeve pogibije u dvoboju, iza samoubistva dvojice najvećih Dosleoktobarskih pesnika, naziru se, naravno, posebne konkretne okolnosti, ali.je zaiedničko obe= ležie tih preranih i strahovito bolnih nestajahja iz života — pe= čat tragičnog završetka na neponovljivoj poeziji, :

U Puškinovoj sudbini smrt je došla kao punomoćni tumač nerečene, ali uporne i grozne želie najzagriženijih mračniaka iz „najviših krugova“ bliskih caru Nikolaju Prvom. Došla je u Oobliku gizdavog i praznoglavog Dantesa. da ispali smrtonosan hitac na genijalnog čoveka, kome je Majakovski, bezmalo posle sto godina, uputio reči pesničkog bratstva: ~ .

Dok sam žib,.' sa ama dogovor mi vredi.

O HOC IL. i postaću: mena Stajaćemo tada | sko?o kao susedi:

wi ma slovo Pe, *-· ja na slovo Em.

· Savremenik godine 1912. 'uspelim

portretima-karikaturama Dežma= na i Milana: Begovića, bio je već zreo, skrupulozan· umetnik, razvijena ukusa, U svakidđašnjem publicističkom poslu, nalazeći se uvek pod pretnjama cenzure. i zabrane, nije naravno mogao da održi uvek crtež u visokoj formi, ni inspiraciju u visokom letu, ali ga nikada nije izneveravao ukus, nije se nikada spuštao u ležer=

MENI BAR BI MOGLI

REĆI SAD, OD VAS DVOJICE KO ME PRBVEDE.

TIMOTIJEVIĆ

UBI

PREJAKA

_ REC

Zemljo ti si majlepša prepreka do : p

Svet se đeli ma one koji su zapevali I ma one koji su ostali Branko

Evo me pred njegovim licem smirenim i zaGlava mu je okrenuta malo ustranu, hteo da se okrene i pogleda. svet

spalim. kao da bi iza sebe, a ko zna, možda i od tog sveta, od sveta koji je svojoj (koja je to, kad bismo visoravni.

· Na licu mu je osmeh i ja bih mogao čitave dane da sedim i da razmišljam, ali ne bih se slično ikada ranije video na njegovim usnama. To je osmeh koji "mi govori da je to pravi Branko, onakav kakvog kakvog ga nismo do kraia igračke i hleba, voda koja bi htela da teče odjednom i sa samom imenica liubavi koia bi htela jedan jedini put i samu sebe da čuie, koja vlada svetom.. To koji krije i kazuje sve SUpYotnosti koje su se mogle zateći i sukobiti u istom trenutku u istom čoveku.

mogao setiti da li sam nešto smo ga mogli znati, a upoznali. Dete između sobom i nasuprot sebi,

da sazna tu svoiu moć

je u stvari osmeh

titi u svom mnoštvu.

A on je uvek bio sav od suprotnosti i saV suprotan svojim suprotnostima. vori i dela mudre stvari ond pa i sebi samom, ličio na dete; dalo da je stasao rame uz rame sa

odjednom bi se prei imao je sve uslove maloletnikom s kojim

ozbiljnim stvarima života, vrnuo iz svoje ravnoteže da ga smatramo liupkim je najlepše

Ponekad je

bav koja je umela da se skoj najezdi iz njega samog odnosu da smisao obeliska. naiviše, liubav je za njega nedokučivo, neuhvatljivo, imaginacije i mašte, močni ovoga sveta milion labirinata hajde, traži: je sad!

potruđili

A on je tražio tu trunku visine. Tražio ie neumorno iak

umarao. Tražio sa zanosom,

svaku nadu... lutna odanost

stavljajući u sebi

nost i frivolne trikove duha. Imao je visoko mišljenje o karikaturi kao umetničkom poslu o njenim fuhkcijama u društvu. Govorio je o njoj: „Njena izra= žajna sredstva su ista kojima se služi takozvana ozbiljna umet= nost. Za dobru karikaturu potreban je isto tako ozbiljan umetnički studij kao i za ostala dela likovhe umetnosti; samo se od njih razlikuje ndročitim talentom u-

bilo provoditi časove Zanosa. svega na svetu u sebi je najviše imao ljubavi. to bila liubav zvezdoznanca prema zvezdama, ali koji ioš ni na jednu od niih nije uspeo da odleti i sleti. Ponekad, to je bila ljusuprodstavi leptirov-

A mnogo češće i bila nešto kao čudo, nepronalažliivo, stvar trunka za koju su se svi

duž zemljinih. pustinja, pa

o se često smrtno iako ga je često | :svladavala!*pučnina::"Tražio je' pun nade; iako | se strasno obraćao Danteu („Vi .“). Na kraju kraieva, neprivrženost ljubavi, smatrajući da njena apso) ima vrlo malo prava građanstva u našem promenliivom i prevrtljivom svetu, DOmnogo puta za dan i noć pitanje njenih moralnih normi, a budući da se kao retko ko u svojim izuzetnim

Božidar

i slušao njene

postojanosti i da pliva i je to mnogo ema misao,

hvatala za reč i za dušu,

ipak Srl pekao naici LAD ovo: „Čovek je neudobna grob"

nica; ne mogu se

Bio je uman i lakoveran.

koja se u njemu S 1 T ] mudrosti i njenu

na način naivnog i umiljatoBš je njenim lažima, trenucima ona ga a i odbacivala, i iscrpljivala mu Je

tala mu mnoge s »goV - 5 održivosti (on nije pluta koja će

kad je najpunija vodom) i tada ga Pidbio jer mu je vodrinu zauzimala a ova druga mnogo češće ga JE

na Žžeravicam!

ilikom je zajedničkoj nam pri-

smestiti ni u kome“.

:. *

Verovao je viri

amom gnezdila i umno avala,

večitost, ali lako,

deteta. podlezao

njenim okrutnostima. U tim

je zamarala i mrvila, grlila snagu, nameš~

igre koje su se ticale njegove

nego što je ona prva

uspevala da ga zadrži u svom srcu.

Pevao je na način i glaso : : kod nas nije čuo. Pevao je otvorenim plućima i grlom, ali pri tom mozak i svoje Srce. zultat svega nije ga uljuljkivao. lutnu moć govora. Pisao je ziju srpskog jezika, da bi samo progovorio; i govor, a gde pesma! Reč je za njega bila. moe, a on je od reči, od njene moći hteo novi svet, svet sličan ovome -—— njegova, slika i lice — ali u drugim ; ne sa jednim suncem, već da svaki čovek ima za sebe po jedno sunce je istrošio i svoje čelo : a miko nije mogao da vidi onoga što je u mjemw pevao, om sam nije mogao kroz koji je prolazio bio stvaram stvarnost bila njegova pesma. njegovog života mračje i zlato njegove pesme

esme

robovi MILJKOVIĆ

da okrene glavu ostavio na nekoj znali!) zvezđanoj

stvar samo

moći i snage Sukobiti i uniš-

teškim i

i da svem tom

đa je sakriju u

kao Tkar svoje

koji... "ostavite verujući u

srcu:

trenucima, ali

metnika da uoči ono što je ka=> rakteristično, smešno ili tragično

i — i da to umetnički izrazi...“ Bio ·

je za onu karikaturu koja je plod autorove lične koncepcije i života, a pobude takvog višeg tipa karikature da su u osećaniu isti= ne i pravde pored individualnog smisla za paradoksalno u životu.i prirodi. Pisao je da je „prava ka= rikatura u delima njenih predstavnika duboko moralna i do

Ww INTERESU RKONSOLIDOVANJA PROTERIVANJE TINA UJEVIĆA

| TIN UJEVIĆ: ZAR VI, KOD TOLIKIH

UHAPSITE MENE PESNIKA?

«. a

ŽACA: E KAD BI KAČACI PISALI PESME I SEDELI KOD „BUMSA“,

vVRĆ BIL ONI ODAVNO BILI POHVATANI.,.

na rnigmu razloga zbosS weć samim rođenjem. lepoj zemlji — za u svom srcu — lutao je za slobođom dđo mora i do manastira, tražio je pokraj raznih ćele-kula i po Tiiskim arabesknim predvečerjima život proživeo je upravo u tražio je danima i stuđentskim samačkim sobicama i tražio je od Heraklita do Sartra i od Homera do narodne pesme, ali — bio ie tužan niie mogao naći. veličanstvena dn je bio postao rob njenih misli i njene nemogućnosti ljen od tog traganja, svojim srcem otišao je osmehom na usnama, raniie u životu

Njegovo prokletstvo se obogatilo. ,

No, ostavio ie nešto za sobom nad čime ovVoOgE trenutka razmišliam, | sumnju kada. pokušavam "da. rešimi “komplilkkov&– nu enigmu razloga detinjasto a tako preozbilino ostavio ~pražhinu svoga odsustva da bi ga večito nosili u svom

m koji se Još nikađa

je iznosio na svet. i svoj A- to je bio 'uslov. No Te Tražio je ap5onajbriliantniju” poeda govori tek

a smatrao je tek bio tečam.

a gde je

da stvori dimenzijama i bojama, —

u tom svetu. No.-pošto i svoje SsTce pevajući,

znati da li je predeo ili je, možda,

No, rekao .bih,

dopunjavali su se do savršene harmonije i niko danas ne bi poverovao izražena mogućnostima.

Ali nezadovoljan zadovolian i onim života. Tražeći —

da je to bila jedna ista dvema naoko različitim svojim životom, bio je nešto je proizašlo iz njegova i sam pomerajući — granice

govora i verujući da je svojom

pesmom tek samo progovorio a ne. i zapevao, tražio je to isto i 5

druge strane svoje pesme,

na strani života bio je neumorni istra-

Umeo je da go- živač, inventivan ali nepraktičan.' „Tražio a kada je svima, je svoje mesto u slobodi, no ostao je kada je izgle- do kraja bolestan što je slobođu bio izgubio

kojih nam je ' tako Tiutao je za njom po ·ovoši koju je čuvao posćbno fnesto i uzduž rek8, perife(sav svoj ta dva ambijenta), danima u svojim hladnim

po gradovima

jer je za sebe nigde 'Poliko je ona bila za njega u sebi samom. I iscrpuništen svoiom glavom. i od naših očiiu sa čudnim osmehom koji mu :nikad

nisam video. |

i što me dovodi u duboku

· zbof kojih nam: je: iako

„A kad iscrpeš sve svoje smage kod, wmnreš Ljudi kažu:

bogamu kakve je taj pesme pisao

I niko ne sumnja w reč koju misi rekao“ .

elu umelnosli

krajnjih mogućih grahica ljudske vrline objektivna“. ; Njegova satira · poticala je iz onoga što je iskonsko plemenito u životu naroda i iz onoga Što je autentično humano u literaturi i umetnosti. Za svoje,legen= de nalazio je izvore i u humoru čoveka iz širih slojeva. naroda. Imao je sluh za onu pravu reč koja potekne iz plemenite 'pobu= ne čoveka, i to za onu prvu, spontanu reč koja najprečim pu= tem oceni stanja i đogađaje. 'Kre= tao se u životu i među publici= stima, i među umetnicima, a ta= hođe i među svetom drugih pro=

'fesija. Posebno su ga .'privlačile

originalne ličnosti, zaneseni OSObenjaci u kojima je gorela neka pasija do samoodricanja. Dobijao sam utisak da su mu u svetu umetnosti 'bili. najbliži pesnici lirici. Sa njima je u životu uspostavljao neposredan. st= dačno prijateliski kontakt. Sećam se iz vremena njegove saradnje u Nobom listu niegovih , češćih toplih prijateliskih susreta sa Gustavom Krklecom, Desankom Maksimović, Gvidom 'Tartoliom. Njegov unutrašnji osečajni' fluid nosio je u sebi pitominu. lirike koja se po pravilu nađe u ličnom, intimnom svetu kod .velikih ša> tiričara i kritičara ljudskih slabosti i mana. Bio ie poklonik lepote i privržen plemenito '· ljudskom, te zbog toga njegovoj sa

'tiri i· karikaluri nije bilo sVOJ-

stveno poružnjavanje .sveta i.čoveka Branio je čoveka od.izro” đavanija u demonijačno,. animalno i trivijalno. A tada kada :su :ta izrođavanja postajala sila i vlast, opasnost da buđu pogubna :·?a ljudski rod, ošinuo ih ije satiričnom karikaturom . otkrivnjući u njima punu, deformaciju -ljudskoga. Njegova karikatura. bila je glas pobune savesti. velikog u” metnika patriota i humanište. Njegovo uv”renie bilo ie da topla ljubav za čoveka podstiče stvara” nje prave karikature. da je svrha prave kariknture: dobro. čoveka. Pjer:je to uverenje.svojim fadom u punoj meri i delom osvedočio, | Velibor GLIGO4IČ

KNJIŽEVNE NOVINE