Književne novine

emljenje ka revoluciji

AUGUST CESAREC:

„IZBOR, ČLANAKA“;. „RUL-

TURA“, BEOGRAD 1962.

”» O, desnice Dama sasvim, malevo,

' levo“.

sveta borbo letwice i Dana današnjeg i sudnjega, ja stojim sasvim mna-

Ovaj zavetni, nezaustavljivi Uvi marš Augusta Cesarca je ı avac i cilj životnog puta i smi„30 njegovog književnog dela. '!aj bogati život i ne manje boato delo imaju zajednički nazivnik u poznatom Marksovom a-– iorizmu iz „Ranih radova“:

„Ova sudbina koja je pred nama jeste revolucija“.

Te dve ozbiljne, velike, patetične reči — sudbina i revolucija — jarko osvetljavaju Cegurčevo životno i „umetničko siremljenje i njegovu tragiku. On je sve svoje snage dao i žrtvovao revoluciji; a njeni neprijatelji, među mnogim svojim žrtvama, uzeli su i njegov ižvot. No on je računao s tim i gotovo to predviđao. Kao što je ivan Goran Kovačić naslutio, video svoj bezimeni grob u planinskoj pustoši, Cesarec je nedvosmisleno nagovestio da revolucije nema i ne može biti bez žrtava. „Tu žrivu je — piše Cesazec o proleteru i borcu Franji Ljuštini 1922. godine u „Borbi“ — muče= nik Franjo dao za svoju klasu. Dao ju je ko što su je već mnogi dali i ko što će je još mnogi morati da dadu, pa da se vide njeni plodovi“. Plodovi revolucije. U toj neizbežnosti žrtvovanja, u tom vrtlogu smrti, obreo se naposletku i u njemu potonuo i Cesarčev život.

Računajući s tom neminovno= šću, Cesarec nije uzmicao sa revolucionarnog poprišta. Ono što Fri tom začuđuje, ono što zapravo zadivljuje, to je izvanredna energija s kojom je on, hapšen i proganjan, bolestan (na plućima), putnik i emigrant, materijalno nedovoljno osiguran, sudelovao i nesustajao u životnim i revolucionarnim borbama i uzto agitovao, predavao, polemisao i pisao. knjige: posao, aktivnost, rezultat kojim nadmašuje i nadrmaoćnae ostavlja za sobom mnogog kabinetliju-estetliju i literarnog čistunca. Razume se da će u strožem umefničkom procenjivanju obimnog Cesarćevog dela štošta otpasti ;ali će zato iz dela „čistunca-lenjivaca otpasti znatno, znatno više.

„Činiti ekonomsku vevoluciju i- stvarati sve veće ideale čovečanstva znači imati jedan naučni kompas koji se ne sastoji ni u čemu drugom nego u istorijskom materijalizmu, „osnovanom ođ Karla Marxa“.

Tako je — vrlo direktno, otvoreno, gotov) izazovno — Cesarec izlagao i zastupao svoje političke stavove. „Izbor članaka“ (koji je napravio Nusret Seferović, sa predgovorom“ i iscrpnim, instruktivnim napomenama) donosi deo Cesarčeve političko-istorijske i književno-polemičke publicističke proze. Osnova svih tih članaka je politika; smisao im je borba i akcija; cilj — revolucija. Kao većina hrvatskih intelektualaca posle prvog svetskog rata, August Cesarec je počeo svoju delatnost u znaku raskida sa uskonacionalnom i nacionalističkom ideologijom, zamenivši je socijalnom i socijalističkom. Ali nova Kraljevina

ske

Srba, Hrvata i Slovenaca samo je novim parolama i novim sred stvima nastavila staru tiraniju austrougarsku. Na samom poče= tku njenog „postojanja, godine 1919, Cesarec je u časopisu „Plamen“ ovako iskazao stav prema njenim vlastodršcima: „Njihovo delovanje mi možemo da pratimo samo sa apsolutnim nepoverenjem. Jer sve kad bi njihov državotvorni diletantizam imaoi najbolje namere, mi im odričemo sposobnost i volju za integralno rešenje jugoslovenskog problema, koje u primarnom svom obliku može biti jedino socijalističko“. Danas, posle svega onoga što se u ovoj zemlji odigralo otkako su te reči napisane i, naročito, za poslednje dve decenije, njihova „dalekovidost postaje neosporna.

No Cesarec nije izigravao pro roka: kao marksist, on je u oktobarskoj revoluciji i Lenjinu video početak novog doba, video putokaze prema kojima je u našoj tadašnjoj sredini, u „balkanskom infernu“, kako se izrazio, odlučno i realistično odredio svoj put u sklopu naprednih društvenih snaga. Rešenje ekonomskog i nacionalnog pitanja, samoodređenja i federacije, smatrao je mogućim jedino rešenjem socijalnog pitanja u kome će bitnu, vodeću reč imati proleferijat. Ispitujući mogućnosti za ostvarenje toga cilja, Cesarec u egzaktnoj društveno-političkoj analizi nije štedeo ni velikosrpske hegemoniste ni spekulativne hrvat nacionaliste, ni uzvišenu prošlost iza koje su se oni zaklanjali, ni njene idole, ideologe, i miltove.

Ništa vedriji nije ni njegov prikaz problema kulture i književne situacije, U polemici protiv „nacionalističkih koncepcija knjižvenog kritičara Milana Marjanovića, u članku „Njihov i nje gov jubileum“, Cesarec piše: „Tražili su od umetnosti da bude nacionalna, tražili su da bude društvena (društvene se rane smeju za njih otkrivati u literaturi, ali se radikalno u životu lečiti ne smeju). I niko nije tako jadno udovoljio tim zahtevima kao jugoslovenska literatura. Jer nju su stvorili tipovi, a ne indivudue. Tipovi koji se razvlače u širine plitkih poplava, a ne individue koje idu u dubinu vriloga; tipovi plitki, a ne individue od svega slobodne“. Suprotstavljajući se tako Marjanovićevoj tezi o jugoslovenskom, tipu kao izmirenju suprotnosti (verskih, nacionalnih, političkih) u tadašnjoj jugoslovenskoj d»žavi, Cesarec ističe ideju internacionalizma i revolucionarne, preobražaj ne društvene akcije. „Kulturna revolucija nespojiva je sa socijalnom reakcijom“, naglašava i podvlači Cesarec. „No, ptice u šumi slobodnije su no hrvatski pesnici u Jugoslaviji“, pisao je on. Nesputan razvoj umetnostii kulture je (po Cesarcu) funkcija slobodne, progresivne društvene svesti.

Sa tih pozicija Cesarec je, kao i Miroslav Krleža, morao da se bori protiv marskistoždera, protiv reakcionarnih grupacija koje su uoči drugog svetskog rata postajale sve Žživlje. i sve agresivnije. On prihvata i podržava ideju o socijalnoj literaturi. No

šti nešto, praska... Iskre, munje, mag-

novenja...

Nužnost, trajanje, celishod-

AUGUST CESARBC

HiHiHHH

o njegovom delovanju u tom okviru ovaj „Izbor članaka“ ne svedoči gotovo ništa. Ovde je pred nama Cesarec-borac, revo= lucionar, polemičar, jedan od prvaka kulturne avangarde koja je svoj životni i umetnički Đoziv poistovetila sa revolucionarnim strepmljenjima i borbom radničke klase.

U tom opredeljivanju Cesarec je bio beskompromisan, ali ne i fanatik; bar takvim se pokazuje u ovom „Izboru članaka“. Ekspresionistički dinamičnu, zanosnu viziju svetske revolucije (iz 1919) godine postepeno zamenjuje svest o neophodnosti organizovane akcije u skladu sa postojećim socijalnim i političkim uslovima u svakoj zemlji. Prvenstveno borac i društveni analitičar, Cesarec je, kao u izvanrednim fragmentima o Aliji Alijagiću, umeo da bude pesnik i humanist bez pompeznog retoričnog dekora. On hoće da deluje činjenicama, a ne njihovom ironičnom ili poetskom interpretacijom. Sa volterovskom kritičnošću i ravnodušnošću prema nacionalizmu, August Cesarec je dokazao da zaista voleti zemlju i radnog čoveka u njoj znači razlikovati postojeće stanje zemlje i duhovnih vrednostii u njoj, i u tom razlikovanju žudeti za promenom i poboljšanjem, i u toj žudnji biti do kraja funkcionalan i amgažovano delotvoran. Miloš I. BANDIĆ

ČOFEK KA4O0 MERA MORALA

ANTONIJE ISAKOVIĆ: „PAPRAT 1 VATRA“, „NO LIT“, BEOGRAD 1962.

Prva zbirka pripovedaka Antonija Isakovića „Velika deca“ dočekama je kao ohrabrenje. Danas, devet godina kasnije, njegova dru ga knjiga, „Paprat i vatra“, u literarnom smislu znači neuporedivo više: ona obavezuje, Pre svega, ona obavezuje pisca koji njome, na jednom višem umetničkom nivou, u realizaciji, mora da opravda svoju Đripovedačku strast; koji mora da dokaže vital–-

nost, snagu i mogućnosti svoga

pripovedačkog postupka, i da.još jednom, ozbiljnije i potpunije nego u početku, sa više odgovorno= sti i sistema, razvije svoju misao, potvrdi svoju etiku i konačno afirmiše svoju pravu irestivnu moć. Istovremeno, ta knjiga obavezuje čitaoca i kritičara da se odrede prema piscu i njegovom delu, da prihvate ili ne prihvate njegovu umetnost, i da proniknu u njeno tkivo, određujući se, na taj način, ne samo prema autoru već i prema jednoj tendenciji u savremenoj našoj pripoveci. Siguran, brz i neočekivano lak uspeh Antonija Isakovića obezbedila je prvenstveno izvanredna pozicija pripovedača koji je, raspolažući nesumnjivim darom, imao snage da raskine sa ustaljenostima a da ne naruši tradiciju pripovetke kojoj se priključuje. Ta, na prvi pogled paradoksalna, pozicija olakšala je Isakoviću da se već u početku izdvoji iz postojećih struja u posleratnoj pripo= veci i da se predstavi kao relativno samonikla i celovita ličnost. Kao pisac koji primenjuje slobodan, nekonvencionalan i kod nas uglavnom slabo korišćen pripovedački postupak, i zauzima stva–

Delo koje je

i Život i

umetnost

ĆAMIL SIJARIĆ: „NAŠA SNAHA I MI MOMC!“, „VBSELIN MASLEŠA*“, SARAJEVO. 1962.

Ima za recenzenta nešto slimulativno u redovima koje pisac objavi kao svoju poetiku, kao kre do koga se pridržava kad piše, kao ciljeve kojima usmerava svoju imaginaciju, koji ga podstiču na stvaranje. Stimulativno, ali i ograničavajuće. Stimulativno, jer mu omogućuje da ono što je pred njim, ono što je napisano, privede, podvede i, čak, podredi onome što stoji kao obrazac, kao merilo. Zavisno od stepena sopstvenih mogućnosti on tad kaže: pisac je hteo to i to (jer to stoji), a postigao je toliko i toliko. Ogra ničavajuće, jer mu ne dozvoljava da se vine u oblast nespoznatog, nesigurnog. Njegova intuicija nema tu šta da traži i otkriva. Kad se seti reči jednog velikog pisca, koji je pozdravljao i prihvatao svaku novu interpretaciju svog dela, potisnuće ih u neku od zad njih pregrada svesti dozvoljavajući im da isplove kad tome bude vreme i mesto. Ovde je u pitanju merenje materije prema utvrđenom aršinu.

Kakav je, zapravo, taj aršin? Koji su impulsi, stvaralački impe rativi i dometi u čijim okvirima se kreće Ćamil Sijarić — a reč je ovde o njegovoj novoj knjizi pripovedaka „Naša snaha i mi momci“ i o „Bilješci“ na kraju

29. avgust

stvari izgledale..

knjige — koje su njegove želje i nastojanja? Odgovor daje on sam: „...Upravo mislim na legen-

du, na priču, na čuveno, na nešto što već Živi kao nekakva slika o ljudima, o

životu, o sudbini, o vremenu... tu uvijek nađem nekakvu provjerenu životnu istinu koja tako sirova ne znači ništa više do to što sama kaže — obrađena, ona dobija dah, duh, postane jedan organizam — postane jedno umjetnič ko djelo. (Ako postane!)“ Kađ se ovome dodaju razlozi njegovog pisanja: „Da nešto što je bilo mrtvo oživim — i da to gledam. Jednostavno da načinim nešto što bi bilo šejtanska rabota. (Sva umjetnost je šejtanska rabota i zlo je valjda cijelo u tome što se teško postaje onim „pravim šejtanom!)“ — teško da za literaturu ima uzvišenijeg, istinitijeg i, ujedno, udaljenijeg cilja. Duh vaspitan na kanonima uporedne književnosti tu nužno asocira one velike, pa i najveće. Izraz „šejtanska rabota“ posebno ga uzbuđuje... Sijarić ističe da je u osnovi nje govih ličnosti i, uopšte, u osnovi mentaliteta ljudi bihorskog kraja — fatalizam: „...najlakše je od-

Nastavak na 4. strani Bogdan A. POPOVIĆ

ralački odnos prema materiji kojom se bavi; ali, u isti mah, i kao pisac koji, uprkos nekim novim akcentima koje ostvaruje, uprkos mnogim smelim pokušajima i originalnim „rešenjima, dosledno poštuje realističku tradiciju naše pripovetke, nastojeći da je obogati, proširi i razvije. Nastupajući kao pisac unekoliko već formiram i zreo, Amtonije Isaković je još u prvoj knjizi otkrio afinitet prema izrazito pripovedačkom induktivnom metodu i meuporedivo veću sposobnost da zapazi, i na pravo mesto, u pravom

ANTONIJE ISAKOVIĆ

svetlu, postavi detalj nego da na širokom planu epskog kazivanja vodi i razrađuje određenu fabulu. Anegdotski karakter nekih Isakovićevih pripovedaka bio je uslovljen prirodom njegovog stva ralačkog postupka — nizanjem slika koje su, kao mozaici, sačinjene od detalja postavljenih tako da obrazuju jedinstvenu celinu i da na taj način obezbeđuju novu stvarnost umetničkog dela.

U knjizi „Paprat i vatra“ Isaković ne menja nego pokušava da usavrši svoj pripovedački metod. Kao važno sredstvo pri građenju pripovetke njemu i dalje služi slika, čiji je karakter određen njenom čulnošću. Ona je plastična, Živa, uverljiva; ona podrhtava od unutrašnjih, skrivenih napona, i postepeno prerasta u simbol, uvek nenametljivo naglašavajući novu dimenziju postavljene humane: situacije. Držeći se te slike, Isaković zanemaruje standardne i oveštale uslovnosti realističke pripovetke: on izbegava hroničarsku razlivenost, raspasanu, samozadovoljnu raspričanost, nepotrebna tumačenja, prepričavanja i beskonačna psihologiziranja. Slika koju stvara zahteva da se sve podredi njoj i njenom značenju; zato Isakovićeva rečenica ne. priznaje autonomiju reči: one se koriste isključiVo po. kriterijumu slikovitosti one su savladane, organizovane i svedene na datu funkciju. Imenice i pridevi vladaju njegovom re čenicom koja je lišena gizdavosti, opojne slatkorečivosti, ukrasnih metafora i pseudo-poetske dvosmislenosti. Opčinjen slikom, čija je prenaglašena uloga postala obeležje nje govog stila, Isaković se u nekim novijim pripovetkama poigrao svojom majstorijom, „nezadovo= ljan preimućstvima koja poseduje i pokrenut ka novom i nepoznatom. Okusivši draž avanture i naslutivši lepotu neočekivanosti, skrivenu u svakoj pustolovini, on je počeo da eksperimentiše, gu-

| _________ _______

Da je samo jedno čulo više, kako bi

kao da se povraća u stani j · I da su čula drugoja- š e conarje

na početku bio ili u neko stanje u ko-

nost? O, Bože, šta je sve ovo, kako je, zašto je? | Kako se sve ovo, što se za nas zbiva, izdvaja iz datosti celog univerzuma, izdvaja i u nama zbiva i iz nas iščezava? Dešava li se sve to samo u ovom našem moždanom spletu, u toj ko zna kakvoj centrali, stanici, utočištu? Avaj,

'mnogo je izgleda da je sve naše deša-

vanje samo događanje u tom zmijskom spletu događaja, i da sve izgleda da se sve za nas dešava kako sc u toj radionici hoće i može, i da sve što u nama blesne iz „onostranog“ dešavanja, iz ove džinovske stvarnosti, blesne na način prelamanja naših moždanih stakala i ogledala, na planu naše OSa“ fračnice, pod uglom e opservatorije i njenih instrumenata. |

Aa, kuku i jaoj, kako je sve samo

tako! 27. avgust

S vremena na vreme, za EIDUOJ ZE me, nađem se u strašnoj panici i ni

' kom tonalitetu. Zvono na uzbunu za-

i svaki čas i glava hoće da DprE | e nakostrešeni, užasnuti. Duh se oseća u znaku SOS. PO katastrofalno dejstvuje u njemu ! o da sve stropoštava po njegovoj unu trašnjosti.

KNJIŽEVNE NOVINE

Kako nikakve određene, jasne i „vidljive“ veze nema između vidnih, čujnih, odorativnih, gustativnih i onih predstava čula pipanja! Tako fo sve prima jedan „predeo“, u kome su sva ta čula tako blisko raspoređena, nikakvih nema zajedničkih veza ni saznanja. Od oka do uva pet santimetara, od crvenog do dur'a beskraj. Od pipanja (okruglo) do mirisa (miriše) — čitav kosmos.

30. avgust

Da li je neimar svemira sazidao ceo svemir za klanicu ili je u njemu, za klanicu, konstruisao samo našu planetu? Jer ovde, i to je sigurno, poslao je za boga Boga krvnika i ratnika, boga – demona koji u svojoj des-

noj ruci drži krvavi mač, Njime on rađa, krsti i živi, : 31. avgust Da imam jedno gledište — o, kako

je to malo! I hiljađu da ih imam, i to o jednoj i istoj pojavi, pa kako je i to malo? Zar sa jednim gledištem u ovaj veliki svet sebe i sveta? Svaki pogled i svaki trenutak je drugo i drugojačije. Ja ne umem da vođim ugodan

život.

· fantazmagorije.

čija... A da nema memorije? 10. septembar

U vreme kađ spavanje i snovi još nisu završeni i java još nije otpočela, javlja se stanje „ničije zemlje“. To je jedna zasebna stvarnost između te dve „stvarnosti“ u kojoj se dešavaju pojave neodređene „stvarnosti i neodređene To je čardak između neba i zemlje. Nije ni ovamo ni tamo. Ispucavaju se poslednji snovi neverovatnom brzinom sa najneverovafnijom sadržinom i u svest se javljaju pojave kad se čula dodiruju sa spoljnim svetom. To je vreme kad se žive dva života, od kojih se jedan još nije završio a drugi ioš nije rodio. Jedna svest, noćna, još radi; dnevna svest fek se pojavljuje. Neuobličenost je glavni izraz tih stanja, Sve se njiha i leluja, bunovno je i liči na buncanje. Čudna hemija duha! Nešto se sastavlja i rastavlja, uobličava i razobličava na način koji ne može da se razazna. Kad na javi sve to hoćete da vaspostavite, potpuno nedostaju reči. Predstave su sastavljene od delova koji se na javi ne mogu da sastave ponovo. Materijalno je vezano za imaterijalno i sve ovo za fantastično i monstruozno. I sve to izgleda razuđeno i raščerečeno. Život

me će, valjda biti na kraju životnog procesa. Kao i sve drugo, i ta je naša „stvar–

' nost“ jedna misterija.

13. septembar”

Tajanstven je i zagonetan taj naš lavirint duha i mozga! Milioni hodnika, tremova, sala, prolaza, ulaza, prozora, slepih prozora... U toku jave i sna — šta se sve dešava što se zna i što se ne zna! Koliko je tu naslaga, slojeva, bezdni, osećaja, osećanja i čitavih ogromnih predela nepoznatih i nesvesnih akcija! Tu je čitav jedan svet ko-

ji ne može da se izrazi, koji se samo živi, za koga nema reči. Ima čitavih ogromnih pređela sa kojih se magla nikađa ne skida, koji su, kao Izis, koja veo nikađa ne skiđa. Puno je tu oltara u koje se ne može da kroči, puteva koji se ne znaju, dubokih bezdni punih pomrčine. Kao i svet, i naš duh je jedan misterium i, zbog njega, jeste svet fakav, Iz beskraja uleti nešto u duh, proleti za trenutak i izleti ponovo u veliku pomrčinu.

Branko LAZAREVIĆ

beći iz vida da ambiciozna težnja ka savršenstvu, ma koliko bila izraz stvaralačkih pobuda, može da se pretvori u svoju negaciju i da dovede do istog rezultata do koga uvek dovode samozadovoljstvo i nekritičnost. U pripovetkama „U „znaku aprila“, „Zmaj“, „Pogreb“ i „Dinje“, koje deluju kao žrtve preterane revnosti, Isaković je pokušao da tekst oslobodi svega što ne pomaže da se slika istakne što više, nastojeći da izbegavanjem konvencionalnog fabuliranja svoje delo ostvari razbijenim, slobodno komponovanim detaljima, povezanim je dino odlomcima razgovora bezimene gomile svedoka i saučesnika, koji, kao hor u antičkoj drami, uvođe u radnju, povezuju nje ne delove i objašnjavaju njen tok. Tako su pojedine sekvence počele da žive samostalno; veze između detalja su popucale i slike su se uđaljile od i inače stidljivo naznačene sveobjedinjavajuće ideje, koja je, mada potisnuta duboko iza teksta, kao kičma trebalo da drži komplikčvanu i nestabilnu strukturu pripovetke. Zaveden slikom, Isaković je vcrovao da će njena plastičnost i u– verljivost, njeni čulni kvaliteti, biti u stanju da proizvedu isti utisak kakav kod gledalaca u bioskopu proizvode kadrovi određene filmske sekvence; neorganizovani glasovi i odjeci reči trebalo je da pojačaju dramatičnost i da datoj situaciji obezbede unutra-

šnju moralnu vrednost.

Zabluda je bila kobna: precenju jući. ulogu slike, pisac je zaboravio da svojim eksperimentom pokušava da izmiri prirodu dveju sasvim različitih umetnosti. Ma kako živo bila ostvarena, slika u pripoveci ne može da bude ništa drugo nego jedno od mnogih sred stava izražavanja, i to sredstvo koje, budući da se ostvaruje rečima, ima sekundarnu vrednost i svoja dejstva postiže tek onda kada se svojom funkcionalnošću uklopi u kompleksnu strukturu književnoga dela. U filmu, koji se prima prvenstveno vizuelnim putem, slika, međutim, ima vrednost adekvatnu vrednosti koju u literaturi ima reč; filmska slika deluje na gledaoca neposredno, dok u Književnosti slika deluje indirektno, uz ppmoć imaginacije onoga koji tu sliku izvlači iz reči u kojima je sadržana.

Pošto je u prvi plan istakao sli ku, Isaković je smisao svoje pripovetke najčešće samo nagovešta vao. Ta nenameiljivost ideja u izvesnom smislu ublažava nesklade koje je pisac sam prouzrokovao ukrštanjem književne i filmske tehnike. Čak i one priče koje nisu u stanju da odole ozbiljnijoj strukturalnoj analizi („Kiša i kosti“, „Igre“, „Dinje“, „U znaku aprila“! mogu da uznemire čitaoca svojim podtekstom: one osvetljavaju jednu humanu situaciju i izražavaju kompleksnu i tragičnu, plemenitu ljudsku stvarnost. Kao i u prvoj knjizi Antonija Isakovića, u zbirci „Paprat i vatra“ rat i revolucija predstavljaju

oblast u kojoj se autor kreće sigurno i bez teškoća, sposoban da u naoko malim i beznačajnim detaljima nasluti duboke humane smislove i potresnu „adramatičnost. Vreme rata za Isakovića znači više nego neiscrpan izvor moltiva — to je situacija u kojoj se, suočen sa zlom i ništavilom kao negacijom ljudskosti i života, čovek potvrđuje u najdubljem hu manitetu. Doveden u položaj da sam odlučuje o sudbini svog bića i svoje egzistencije, čovek se na tom poprištu zla, nesreće, heroizma i plemenitosti nalazi pred dilemom koju, po sumi čovečnosti u sebi, pokušava da reši izborom i priklanjanjem jednome od dva mogućna ishodišta. Najbolje pripovetke Isakovićeve („Paprat i va tra“, „Dvoje“, „Podne“) prikazuju čoveka uhvaćenog u jezgri šokova, kriza i iskušenja. U sukobu sa zlom, koje ga razjeda iznutra jednako kao što ga vreba izvana, on svoju čovečnost dokazujae prevladđavanjem protivrečnosti. U jednoj situaciji on spoznaje očaj nemoći; braneći vlastiti život, nekom iskonskom, divljom težnjom za održanjem, on kao nemi svedok, pritajen, skriven. prisustvuje ubijanju svog druga, saborea i saputnika. Sav njegov

Nastavak ma 7. strani

Predrag PALAVESTRA

3·

nemoćni