Književne novine

likovna umetnost ~

. ZAGRE

DVIJE BACKE

i ZELEO Z.BE

ŠIROKA AKTIVNOST Studentskog centra u Zagrebu pokazala je, u poslednje vrijeme, i na polju likovno-izložbene djelatnosti živ rad. To potvrđuje i upravo otvorena Panorama docoemija hrvatskog slikarstoa 1952—1962. Sam naziv izložbe mnogo obećava — jer upravo prije deset godina, na terenu zagrebačkog likovnog kruga, započima autentična moderna umjetnost novijesš doba: napuštanje „realističkih“ shema (1953, Murtić), osamostaljivanje likovnih problema (1952, Vaništa), slobodna se mašta počima konkretizirati u poeziji „nadrealnog“ (1952, Motiha; 1953, Stančić), apsirakna umjelnost postaje tema dana (1953, „Ixat 51“).

Svaki posjetilac ove „panorame“ u prvi mah, pri prvom utisku, mora zapaziti da se radi o dobroj izložbi, gdje uglavnom nema djela ispod nivoa određene kvalitete. No odmah zatim nastupaju sukobi. Ne!ogičnosti se gomilaju do punog košmara sasvim nejasne koncepcije ove izložbe. Stoga će smjcsta tražiti objašnjenje u uvodniku kataloga: „Priređujući ovu izložbu Redakcija za likovno-izložbenu djelatnost Studentskog centra nije išla za tim da izloži najbolja i najznačajnija djela nastala u tom periodu, niti da izdvoji probleme koji su bili najizrazitiji. Nastojala je, ostavljajući po strani za drugu priliku slikarstvo naivaca, da s dvije slike predstavi najistaknutija imena tog decenija kod nas, s obzirom na njihovu aktivnost, na kvalitet, te inovaciju koju su unijeli u naše slikarstvo. Ova izložba ima u prvom ređu informativni karakter“. Što to znači? Dati informa– ciju prvenstveno studentskoj publici o likovnim zbivanjima posljednjeg decenija na principu: mi stojimo iza ovdje izloženih autora, iza ovdje nabrojenih imena; oni znače najvrednije što je dao posljednji decenij hrvatskog slikarstva. I to je sve, Ti i ti autori su pozvani da izlažu, a što će izlagati — to je njiova stvar, ·bez ikakovog iwunka odgoyornosti. „s jedne ili s druge „Strane. } što se dešilo. Pretežni dio ižloženih radova je iz posljednje dvije godine, bez obzira da li je upravo tada bila njihova aktivnost, kvalitet i inovacija od presudnog značenja za razvoj tog perioda ili ne. Zatim, pozivu za izložbu se nisu odazvali, pa prema tome nisu izloženi, K. Hegedušić, A. Motika, O; Petlevski, R. Sablić, J. Vaništa i K. Tompa. Da li ta bilješka u katalogu može nekom studentu, koji ne polazi redovito na izložbe, nadomjestiti poznavanje djela ovih slikara? Nadalje, niz radova posuđeno je iz „Galerije suvremene umjetnosti“ kako bi se, čini se po izboru, ipak zabilježili neki datumi — a nisu posuđena djela onih koji se nisu odazvali pozivu. Izložba nije htjela biti historijska i u nizu primjera to pokazuje (Stančić, Gatin, Picelj, Prica, Postružnik, Šimunović itd.). Ona je otklonila polemički karakter ograđom u katalogu a ipak u pojedinim slučajevima upravo to želi biti (Feler, Hruškovec; nisu pozvani Vasilije Jordan, Biserka Baretić itd.). Tako se gomilaju pitanja, niču kontradđikcije, a informativna „panorama“ pretvara se u revijamu izložbu, koja jedino može pokazati da postoji kvalitetnije slikarstvo no što ga vidimo na prosječnim godišnjim izložbama „Uluha“. Time je i njena pedagoška funkcija izvršena.

U stvari, zanimljivost izložbe jedino je u pojedinim do sada neizloženim eksponatima: Marino Tartaglja pokazao je

'do sada nepoznate konzekvence njegova

visoka i vrijedna rada; Oskar Herman je izložio novu sliku koja spada među najvrednije poente ove izložbe, Oton Gliha ponovno je potvrdio svoj visoki nivo što, mutatis mutandis, važi za Murtića i još poneke; Terdo Kulmer pokazuje da napušta svoje pretile pastozne grudve boja; Boris Dogan utvrdio je definitivno svoj slikarski put, Kinert, Kristl, Reiser nisu predstavljeni u svojim najvrednijim dostignućima.

* * *

DJBLATNOST ANTUNA MOTIKME svojevrsna je komponenta naše umjetnosti. Hipersenzibilan, u krhkoj vibraciji razigrane mašte, 5 naglašenom poetičnošću koja oscilira između tanane liričnosti i nadrealnih emocija, uvijek

KNJIŽEVNE NOVINE

je bio sklon traženju novih likovnih doživljaja. Još njegova prva samostalna izložba 1983. godine pokazala je posebnu inovaciju koja se nije vezala uz tada već ustaljenu predaju. Negdje iza 1940. godine traži nove poteve likovnog izražavanja u tekstilu, keramici i kolažima, koje ponekad skoro potpuno napuštaju predmetnost u prikazu. Zatim je 1952. godine njegov „arhaički nadrealizam“ snažno uzbudio umjetničke krugove Zagreba. A sadašnja izložba stakla definitivno otvara novo poglavlje plastičnih umjetnosti zagrebačkog kruga. Jer, pokušaji Tomislava Krizmana i Ivana Gundruma u dvadossetim godinama, kao i današnji ponekad vrlo uspjeli nacrti za industrijsku proizvodnju stakla Raula Goldonija i Milice Rosenberg, zaokruženi su snažnom prinovom — oblicima u staklu Antuna Motike.

Prve nacrte za oblike u staklu Motika je načinio još 1948, a prve realizacije nastale su 1954. godine. No domaće staklane još ni danas nisu omogučile realizaciju tih ideja. „Centro Studi Pittori Arte del Vetro di Murano“ zainteresirao se živo, i u radionicama Mosega i Nason nastalo je tokom 1961. i 1962. godine niz „bikova“. „koza“, „mačaka“, „boca“ i „pladnjeva“ koji su sada izloženi u zagrebačkom „Muzeju za umjetnost i obrtć u odličnoj postavi. Čudne su te arhaističke žŽ!votinje. Ponekad shvaćene polipuno skulptorski, ponekad negiraju same se-

Dragoljub S. ICNJATOPIĆ

DMD | GAVBANONI

(Po V. Van Gogu)

Z

be. Časom se zašarene u svojoj MWYOzirnoj bespredmetnosti, zablješte skoro do ljupkosti, tad opet smireni „pladnji“ i „boce“ upućuju na smišljenu ozbilj=nost. Kao da je Motikina inovacija sada usmjerena protiv dosadašnje fehničke metode obrade stakla. Ali on negira ı bocu i pladanj i vazu. Neko traženje novih likovnih mogućnosti suprotšiavlja svemu ostalom: i izvedbenom Dpostupku i upotrebnoj vrijednosti ostvarenog predmeta. (Muranske staklarske radionice pokazuju danas, uglavnom,

ašto sleću? Zašto su teški? Zašto im, krila duža od mraka? Vid mi ranjen klasom koji u zlatnu praznu vazu pretvaraju. Milosne ptice, koliko bola — da se bude neumitan:

tuga zrenja da padne, kao zvezda, u pobedu zraka,

u glad, u ponoć tu usred, dana, u razbojničku grYaju.

Zašto im, kila, duža od mraka? Kuda, crna mežnosti?

Polja tako naglo i žuto pretvorena u z0Omo

i klatno što čeka da se zaljulja — srp i cvet u kosti...

Nema milosrđa: dve boje, obe povrh voda, obe u zemitu,

naći će smvt: jedna umor, druga pustoš, u mrtvom a žutom žitu.

Kuda, crna mežnosti? Jer to sad i nije polje, to je platno: ruke poludele da prime strašnu zbilju koja ih koči.

To je ova pesma: opevajući zlato u zlatu i zlaćenje zlatno, vidi moć u plodu kao sneg ma dugoj modroj ploči.

Pesmo, putniče ispod krila, uzaludno klatno.

Jer to sad i nije polje. Nije žito, nisu gavranmovi.

Igra je — ubistvo svakog zrma, i pustinja što nastaje, kao maga:

mirmo kolo koje sunce iserpljuje, u hladan gas ga spušta.

U tom hranmjenju, obasjanom, večno kao lovac koji retku divljač lovi, hoće pesnik reč za kletvu, kobi svojoj traga.

_______/_____________ „~ ·————– _——_--—dđ ——_-——–JŽ — –— —J JJ ————r——

nove forme na temeljima utabane metode tehničke obrade stakla.) Ako je tome tako, tad preciozne forme, pa makar i nabubrile do krajnje napetosti, krhki završeci pretvoreni u životinjske glave, koje su i sjećanje na onu uzbudljivu izložbu crteža iz 1952, sve to satkano u šarenilu koJe može samo staklo ostvariti — logičan su nastavak ili logično se uklapaju u bit likovnog stvavanja Antuna Molike zacrtanog još 1933. godine.

Boris KELEMAN

; pisma · uredništvu |

KRUPNE SITNICE

PIŠUĆI u „Politicieč o „Dnevniku Ane Frank“, Mli Finci kaže da je to scenska adaptacija Alberta Haketa i Franca Gudriha, dvojice pozorišnih majstora, dok Hugo Klajn pominje bračni par HaketGudrič. Ovde je, dakle, Fincijevim čarobnim štapićem Jedna poznata žena pretvorena u — muškarca!

Na sličan način Je, u sarajevskom „Oslobođenju“, dvaput zamenjen pol Brehtovim junacima. Tamo piše da se u pozorištu prikazuje „Vizija Simona Mašarđa* (treba: Simone Mašar) i da se priprema „Dobra žena (mesto: Dobri čovek) iz Sečuna“.,

U zagrebačkom „Telegramu“ mogli smo pročitati da su takođe muškarci — Jovanka Orleanka i Fransoaza Sagan!

Jer, u članku „Kazališni krug kredom“, Pransoaza Sagan dvaput se pominje kao Fransoaz, t]J. Franc(i)ka. kako bi rekli Sloško ime (Franjo, Franc), a žensko ime Je od ove osnove s jednim „e“ na kraju: Francoise, zbog čega se slovo s (koje se u muškom imenu Prancois ne čuje) čita kao „z“: PFransoaz, ti. Franc(i)ka, kako bi rekli Slovenci. U tom članku čitamo: Frangois, ti, Franjo Sagan se uvještila u pisanju živih dijaloga kao autorica nekolikih romana, ı (opet): Frangois. t)J. FPFranio Sagan je nadopisivala novi tekst, a stari brisala. Muško, dakle, a ime mu — Petsa!

U istom listu je objavljen i napis o Jovanki Orleanki (potpisan inicijalima: J. Nj.) s naslovom: Da li Je Jean 'Arc bila spaljena? Oblik Jean u francuskom jeziku znači: Jovan, Ivan, dok se reč, odnosno ime, Jovanka piše Jeanne

Ovaj se oblik (Jean) u pomenutom tekstu navodi još šest puta, zbog Čega su nastale pojmovno čudne situacije: „Jovan je bila spaljena“. „pastirica Jovan“, „Jovan se pojavila“, „Jovan i njen muž“

Oni koji strana imena u našim tekstovima navode izvorno, treba da ih umeju makar pravilno — prepisati!

dordan Molović Tuzla, Oktobarske revolucije 58

PISMA TOMASA MANA

U DECEBMBARSKOM BROJU londonskom časopisa Encounter objavljeno. je 15 pisama 'Pomasa Mana u kojima ovaj yeliki nemački pisac, obraćajući se nekolicini svojih poznanika i prijatelja, tumači svoje delo i korene njegovog nastanka, iznosi svoje poglede na literaturu i savremena politička zbivanja, osvetljava svoje izvesne intimne odnose s drugim ljudima i baca veoma značajnu svetlost na mnoga pitanja koja je kritika pokretala govoreći O njegovoj ličnosti i njegovom književnom radu. Prvo objavljeno pismo upućeno je Manovom bratu Hajnrihu 38. januara 1919. godine, u vreme njihovog političkog razmimoilaženja koje je trajalo tokom i posle prvog svetskog rata; poslednje je pisano 3. novembra 1986. godine švajcarskom književnom kritičaru Edvardu Korodiju: Man se tada već nalazio u emigraciji i nakon objavljivanja toga pisma, u švajcarskom listu Neue Zurcher Zeituns, u kome govori o kompleksnom problemu nemačke emigrantske književnosti, oduzeto mu je nemačko državljanstvo. Ova pisma, dakle, uz sve ranije navedene osobenosti, slede trag Manovogš života od njegovog nacionalističkog opređeljenja u prvom svetskom ratu do otvore= nih istupa protiv nacional-socijalista uoči drugog svetskog rata. Ona su, UZ sve to, i izvanredno, sugestivno svedočanstvo o Manovoj dubokoj zabrinutosti za sudbinu nemačke kulture i nemačke nacije koja je, u tridesetim godinama ovoga veka, vodila svet u susret ratu; njegove svesnosti o dubokoj pripadnosti kulturi i tradiciji nacije iz koje je bio odstranjen i o tegobama emigracije koja mu je bila dosuđena.

Kada je Tomas Man objavio Č arobni breg, u nemačkim književnim krugovima govorilo se da je u ličnosti Holanđanina Peperkorna karjkirano naslikao Gerharta Hauptmana. Romansijer i dramski pisac Herbert Ajlenberg nameravao je da, povodom toga, napiše po Mana veoma neprijatan komentar. Obraćajući se, u pismu od 6. januara 1925. godine, Ajlenbergu Man ga moli da odustane od svoje namere i objašnjava okolnosti koje su dovele do t» veoma neprijatne situacije: u vreme kad je Peperkornova ličnost dobijala svoj konačni oblik Man je u Bozenu susreo Hauptmana i osetio da je „snažna i podsticajna“ Hauptmanova ličnost delovala na njega tako da se

„taj doživljaj odrazio u izvesnim Peperkornovim vanjskim crtama“. Man, međutim, podseća Ajlenberga da takav postupak nije stran ni Hauptmanu koji

se često, u svojim dramama, služio „isti-

nitim pričama“ i podvlači da Peperkornova ličnost nije nastala na osnovu „istinite“ priče, već da je u njoj preneto samo nekoliko „bora“ iz realnosti.

Nekoliko meseci docnije, 11. aprila 1925. godine, Man se, nakon dugog Oklevanja, usudio da napiše pismo Hauptmanu. U njemu on nešto opširnije objašnjava okolnosti koji su dovele da Peperkorn primi izvesne Hauptmanove crte. Ova Manova ispovest predstavlja veoma zanimljiv podatak o njegovom stvaralačkom postupku. Moleći Hauptmana najponiznije za izvinjenje, Man priznaje da je zgrešio, ali da je zgrešio „kao što deca grešeć, pošto on ima u sebi „daleko više deteta=umetnika“ nego što nagađaju oni koji „brbljaju“ o njegovom intelektualizmu. „Potreba je bila umetničke prirode: tražio sam lik koji je bio nužan, čije je mesto u kompoziciji bilo smišljeno mnogo pre, ali koji nisam video, čuo ili imao. Uznemireno tragajući otišao sam u Bozen, i tamo, dok smo sedeli pijuckajući vino, neočekivano sam bio opčinjen pređa mnom se pojavio dar koji sa ljudskog i ličnog gledišta nisam smeo da primim, ali koji sam, u stanju oslabljene ljudske odgovornosti, primio i Osetio se pozvanim da ga primim, jer sam bio zaslepljen svojim entuzijazmom i čvrstim uverenjem da će u mojoj transpoziciji (jer samo po sebi je očigledno da ovaj lik nije reprodukcija živog originala već stilizovana transpozicija, na površini neodređeno povezana s realnošću, ali u suštini sasvim strana njoj) lik postati najznačajnija ličnost u jednoj značajnoj knjizi kakva je, ne sumnjam više, Čarobni breg.

Nisam se prevario. Imao sam pravo. Pogrešio sam ali sam imao pravo. Ne kažem da cilj opravdava sredstvo. Ali da Ji je cilj bio, đa li je duh u kome sam stilizovao ljudsku spoljašnost bio nizak, maliciozan, bez ljubavi, bez poštnvanja“ piše Man,

Pismo pisano 25. maja 1926. godine austrijskom piscu Ernstu Fišeru zanimljivo je jer Man u njemu govori O Čarobnom bregu. Priznajući da je Čarobni breg „definitivno i eksplicitno“ istorijski roman koji se događa u jednoj suštinski „estetskoj i

estetičkoj“ epohi, da se ta epoha odražava simbolično u likovima i slikama Čarobnog “brega: da toj knjizi ne nedostaju „socijalističke iđeje ili moXdlna osuda Sveta koji je bio osuđen da nestane u ratnim godimana“, Man

posmatra kao „izgovore“ pošto, u krajnjoj liniji „nije istorijski roman, nego ja sam“. On uzgred podseća Fišera da su koreni njegove kulture istovetni korenima o kojima Gete govori u svojoj autobiografiji („romantične sklonosti i osećanje građanske: odgovornosti“) i da su Tonio Kreger, Smrt u Venoe= ciji i Čarobni breg, po svojim koncepcijama, eminentno romantična dela; istovremeno priznaje — o tome je veoma često govorio i ranije i kasnije — da je Vagner bio njegov najsnažniji i odlučujući artistički doživljaj i da njegovu vezu sa modernim svetom, bez koje ne bi mogao da piše, predstavlja „samosavlađivanje romantizma u Ničeu“, „Čarobni breg, kaže Man, predstavlja jedan savršeno nepatvoren izraz moga bića, naročito utoliko ukoliko predstavlja parodirani konzervatizam s čijom sam pomoći ja, u svome delu, uspostavio ravnotežu između dve epohe, Sama ideja obnove nemačkog Bildungsromana uzimanjem tuberkuloze kao središnje teme moga romana je parodija. Ja verujem da kriza umetnosti, kao forme ili čak kao ideje [...}, nalazi svoj izraz u mojoj knjizi. I da kažem istinu, to mi je dovoljno, Ja ne mislim da je umetnik dužan da sve zna ili da rešava probleme, da bude učitelj i vođ. Već sam kazao da je pisac ponekad prisiljen da igra OVU Ulogu i da je onđa mora izvesti najbolje što mu njegove sposobnosti dozvoljavaju. Ali njegova vokacija, njegova priroda, nije da podučava. da sudi, ili da pokazuje put, on treba da veže biće i

akciju, da izražava fizičke situacije. U ·

tome je njegov „značaj“, reč koja, u vezi s umetnošću i umetnicima, ne može imati nikakav drugi smisao“.

'U pismu prevodiocu njegovih dela na francuski Lujzi Servisan, pisanom 28. maja 1935. godine, Man objašnjava „genezu i ciljeve“ tetralogije O Jositu. Priznajući da su zainteresovanost za život starog Orijenta, istoriju i psihologiju religija predstavljali „unutrašnje uslove“ bez kojih ovo delo ne bi moglo nastati, Man ističe da je njime on ušao u novu fazu svog književnoB života: u

njemu se on prvi put okrenuo od .čoveka kao pojedinca tipičnim i mitskim problemima. Interesujući se. za..puteve; ljudske sudbine hteo je, po sopstvenom, priznanj da napiše kratku istoriju čo-

. večanstva. ipak oseća potrebu da takve argumente _

Pošto je nemogućno zadržati se na svim zanimljivim podacima, koje tako izobilno pružaju ova pisma, obratili smo pažnju isključivo na njihove literarne implikacije. Zato ćemo iz veoma opširnog pisma dr Korodiju, pisanog 9. novembra 1936. godine, izdvojiti samo jedan odeljak u kome govori o karakteru savremene prozne literature. „Čista poezija — čista ukoliko se drži na sigurnoj distanci od društvenih i političkih problema, što lirska poezija nije uvek činila — predmet je drugih zakona nego što su oni kojima je podložan moderni prozni ep, roman, koji je svojom analitičkom svesnošću, svojim urođenim stavom, primoran da pobegne od izvesnih društvenih i političkih stanja stvari, dok takva poezija može cvetati na ivicama, neuznemiravana i spokojno zaboravljena od sveta. Ali baš njegov prozni kvalitet, naime, svesnost i kritika, uz bogatstvo izvora, dinamičku slobodu kojom meša kreaciju i istraživanje, muziku i znanje, mit i nauku, njegov ljudski obim, njegova objektivnost i ironija, čine roman onim što je danas: reprezentativnom i dominatnom formom književnosti.“

Uz sav njihov literarni značaj ova pisma su, iznad svega, veoma ubedljivo svedočanstvo o Manovom dubokom patriotizmu, potvrđa njegovo8 uverenja da je u stvarima rodoljublja nebitno šta čovek govori ili misli, već da je pre važno ono Što čini. (L. NJ)