Književne novine

nia GORAN

u svellosti činjenica

Vlatko Pavletić: „ĆORAN NJIM SAMIM“; „Savremena škola“, Beograd 1963.

O GORANU je pisamo kod nas veoma mnogo; osvetljavali su njegovu ličnost mnogi njegovi prijatelji, · poznanici i borci koji su zajedno s njim učestvovali u &oslobodilačkoj borbi; kritičari su tumačili njegovu poeziju i prozu, naročito slavnu Jam. Ali većinu svih tih napisa karakteriše fragmentarnost i improvizacija. Uprkos tome što su mnogi od njih sadržavali i neke duboke analize Goranovih dela, njegova pojava nije bila obuhvaćena i protumačena wu celini. Vlatko Pavlebić je prvi, u knjizi Goran — njim samim, obradio sav dostupni materijal i naslikao pesnikov portret detaljno, PBivopismno i ubedljivo.

Pavletić je pisao svoju knjigu wvrimenjujući, uglavnom, biografski i psihološki metod. Obimnu građu, dobro proučemu i vešto iskorišćemu, autor je transponovao na plam literarne · biografije. U tom vogledu ništa nije ostalo zapostavljeno· Svaki podatak, ma od kuda poticao, svejedno da li iz matičnih knjiga ili usmenih iskaza i privaine korespondemcije, interpretiran je u Kmjizi sa smislom za Kkritičko ispitivanje fakata. Pred nama iskrsava pemikov lik u svoj svojoj komkretno. sti, jednostavnosti i životnosti, Autor knjige izbegavao je idealizaciju u slikamju svog omiljenog pesnika. Iako iz svakog retka knjige izbija velika ljubav za Gorana i njegovo delo, mi nigde nećemo sresti nikakvo preuveličavanje. Gradeći njegovu figuru DpDomoću mnogih pisama koje je Goram pisao i primao, uspomena prijatelja 1 samih njegovih dela, Pavletić je postigao cilj koji sebi postavlja svaki dobar biograf. Oživeo je Goranovo intimmo biće, prodro u njegovu „psihološku suštinu i pustio ga da pred na=ma ispoveda svoj život. Pavletić je pesnika razmatrao ne samo u frenuoima njegovih · subjektivnih preokupacija, kad je ostajao sam sa sobom u vrtlozima unutrašnjih zanosa i Kriza, već i u odnosu prema okolimi, i njegovim čvrstim vezama sa zavičajem. Mi #vidimo lepo opisano „Goranovo detinjstvo, mladost, gođine literarne afirma– ćije u Zagrebu, novinarsku aktivnost, prijateljstvo s Nazorom, odlazak u partizane, tragični kraj... S obzinom na to da još ne postoji opsežnija monografija o Goranu, razumljivo je Pavletićevo nastojanje da prikupi i iznese što više materijalnih „podataka. Njemu je, međutim, pošlo za rukom da taj arhivski materijal slikovito ispriča i tako učimi svoj tekst vrlo zamimljivim za čitamje.

Proces sazrevanja fema u Goranovoj imaginaciji i njihovo konačno uobličavanje posebno je privlačio panju Vlatka Pavletića, koji je psihologiji stvaralačkog procesa pesnika Dposvetio mnogo interesaninih stramica, Goram ništa nije ostavljao slučaju; imtemzivno je posmatrao život, studirao fipove, „pmrazmišljao o socijalnim problemima vremena. Iznad svega bio je obuzet strašću za proučavanjem semamtičkih i fonetskih vredmosti jezika. Treba pročitati pisma upućena Tadijanoviću pa shvatiti sav intelektualni žar s kojim je Goram doživljavao muziku reči i ulazio u mmogobrojne prelive njihovih značenja. U poglavlju „Noćni vlak“ Pavletić je ukratko izneo svoje shvatanje Goranove umelnosti, posmatrane u celini, osnovna Obeležja njegove poetike. Valja istaći da se on u ovom pitanju dosta razilazi od nekih Goranovih komentatora, koji su isticali kao bitne komponenic u pesnikovom „stvaralaštvu motive smrti. Suprotstavljajući se mišljenju da je Goran pesnik tragičnin vizija i metafizičke ljudske patnje i usamljenosti, Pavletić piše: „U Goranu, međutim, nije prisutno ništa demonsko. On je čovjek dana i sunčane — a ne lunarne! — svjetlosti. Tuga i Č#bol, skepsa i rezignacija, malođušje i medifacije o smrti... sve se to kod Gorana javlja uvijek zbog nekih vanjskih određenih uzroka, a ne izvire iz neodređenih i neobjašnjivih dubina duše“. Goran je voleo život i njegova estetika je realistička u osnovi, dok mu je poezija, u svojim najvišini dometi-

KNIŽEVNE NOVINE

ma, u smislu klasične jednostavnosti i strogosti, koherenina. Vlatko Pavletić vrlo trezveno ofklanja svaku mogućnost pretvaranja mnaučno pisane biografije o Goranu u hagiografiju. Tako, na primer, on odlučno odbacuje spekulacije o pesmi „Moj grob“ u kojoj je, tobože, anticipirao svoj tragični svršetak. Uopšte govoreći, Pavletić pokazuje izvanredan smisao za kritičku imterpretaciju u odabiranju i objašnjavanju činjenica. Dodđamo li tome i njegovu sposobnost evokacije, živog portretisanja, „koja je stvaralačke prirođe. ukazali smo na najvažnije strane kmjige posvećene Goramu.

Jedini nedostatak ove, inače izvrsno pisane, kmjige sastoji se u ftome što Pavletić nije detaljnije analizirao Goranove pesme, pripovetke i eseje: On se više zadđovljio „sumarnom ocenom njegovog stvaralaštva, ali to nam se ipak čini nedovoljnim. Framcuski autori, Čije su monografije i poslužile Kao model za izdanja „Savremene škole“, iznose i život umetnika (pisca, „muzičara, svejedno je), ali i interpretiraju njegovo stvaramje. Neki od njih stavljaju akcenat na biografiju dok drugi ističu u prvi plam ispitivanje fundamentalnih tema dela. Andre Bulkurešlijev, na primer, priča život Šumanov i uporedo, držeći se hromološke metode, tumači i Šumanovu muziku. Slično postupa i Žan Pari pišući o Džojsu. S druge strane. imamo slučaj Kloda Morijaka koji biografski elemenat u svojoj studiji o Prustu u velikoj meri zanemaruje, poklanjajući majveću pažnju analizi Prustovih romana. (Još ekstremniji je u eliminaciji biografizma Pjer-Anri Simon u knjizi o Fransoa Morijalku.) Bez obzira, đakle, na odmos između biografske naracije i Kritičke interpretacije, francuski pisci ulaze u delo i prikazuju njegova bogatstva. Vlatko Pavletić, međutim, nije posveiio dovoljno prostora Goranovim 'njigama. Trebalo je neizostavno podrobnije analizirati Jam“, tim pre što je Pavletić dao u nekoliko navrata, na žalost, samo uopšteno niz izvanrednih opažanja i konstatacija. Na kraju krajeva, knjige ove vrste ireba da pruže ne samo sliku života jednog pisca već i njegovog stvaralaštva. Ali, bez obzira na ovu našu primedbu, knjiga Vlatka Pavletića značajan je rad i najiscrpniji prikaz Goranovog života.

Pavle ZORIĆ / ..&

Aleksandar RISTOVIĆ

U zeo sam jabu,kau,

da bih otkrio mjemnme razloge,

a oni bejahu istovetmi sa mojim, prastarim, srcem.

Ona mi se nasmešila drevnim, osmehom, drveta. Kroz letnje zavese

gledala me je divljum, okom.

Podražavajući mojoj izuzetnoj sudbini

JA POCETAK — VRLO DOBRO

· Nandor Major: „PORAZ“; preveo Josip Kulić; „Prosveta“, Beograd 1963.

RAD NA NOVELI, na nešto dužoj, romansiramoj pnipoveci, još uvek, čimi se, ne može da iziđe iz okvira koje su odredili Mopasam i Čehov, i ranije Servantes. Svaki poseban, nov, pristup ovoj prozi okaralkterisan je, miremjem s uzusima koji je određuju, povinovanjem pred njenim ustaljenim formalnim zahtevima. U stvaralačkom postupku zasad kao da je moguć samo izbor u sleđemju jednog od ove Hirojice velikih majstora. „Mirna objektivnost, tuga ili ironija, kao izraz određenog temperamenta, nepromenljivi su elemenfi metoda pisanja. Nandor Major se učio na Čehovu: blagost i diskretna tuga uputili su ga, uglavnom, oblikovanju neizuzetnih karaktera i sudbina u neizuzetnim okolnostima.

Što se tiče predstave.o svetu i njenog kreativnog ozakonjenja, stvari, svakako, stoje drukčije. Svaka, ma i najortodoksnija, kanonizinana, forma može biti oživotvorena i uzdignuta individualnim viđenjem drugih i sebe, ukoliko je to viđenje spontano i sadržajno. Gnoseo-

“>

loški, Major nastoji đa na sebi i svojim jumacima proveri istine do kojih su došli Prust, Džojs i Italo Zvevo. On pokazuje čitaocu činjenicu nepostojanja apsoluinog vremena: vreme je, naime, utoliko univefzalno ukoliko ” više individualnih psiha ima istu predstavu o njegovoj datoj, trenutnoj dimenziji. On pokazuje, takođe, i činjenicu (jako diskutabilnu doduše) subjektivnosti istine: moje saznanje kretamja i nužnosti ne mora biti, i najčešće nije, podudarmo sa saznamjem ostalih, jer ga određuje izuzetna raspoređenost nerava i čula. Novele Žrtva i Samoća mamifestuju složeno ispitivanje savesti, posle izvcsnog smrtnog slučaja, besmislenog, sređivamje duševnih nemira, odbacivanje

~

Jabuka

rugala se onome što sam činio.

U praznom suncu deo živog mesa sudaYio se

sa delićem, istine.

Stavih, je na. sto

i, skrystioši ruke,

osetih, kako me ispunjava ubogo zadovoljstvo.

KRIŠA PADA NA MOJ PLATNENI STO

Z

a tebe pTDo, moja žemo, ljubavi moja ; | ova jabuka čije lišće treperi pred, toojim magim licem.

Saka koju sam stavio ma prah tvoje haljine, usme koje su me Wuičinile odveć poslušnim. /

Bejah napuštem, u svom snu, na samrti,

okrenut onima koji su svedočili da sam, zemlja.

Ne mogoh da ih me kaznim glasom i divljim, postupkom, ne mogoh da me budem onaj kome će se verovali.

Vezao sam reč za tvoje pokrete

kojima me udaljavaš;

vezao sam reč za tvoja mežna stopala,

za tvoj letnji način, ljubavi.

Obuzet žestinom, i radošću videh, te

gde si držala skut lanene haljine u rukama Miris mora bejaše beznačajam, prema onome što ispunjavaše prostor koji nas je odvojio.

I dižući se sa svoje postelje najednom, zmao sam

da je plod ispunjen, svetlošću koji pridržavam, mamemjem, tebi moja žemo, ljubavi moja

i da će za koji tren biti pred tvojim magim licem.

VA E O OR In RA MON aaa 1 ayras aiu 51

unampred,

jednih i potemciranje drugih. Prisutno je tiho ali i opasno povlačenje u sebe i, u nepokretnosti proizvoljnih asocijativno-hipohondričnih reakcija, nastojanje da se pomire sukobi „intimiteta i okoline, koja je redovno shvaćena kao ostvaremje griže savesti. Smrti koje su se desile samo su prilika da jedan dam (u sivom mnoštvu ostalih) isRhoči kao pakleno tinjanje između krivice koja ne bi trebalo da postoji i osećamja krivice koje postoji, i koje će se zapamtiti, zauvek. Major pruža šture podatke, ali oni su volšebno moćni da preopterete duševni život možda nepotrebnom, možda nužnom tamom. Kao na traci, otkočene činom „jednog odlaska iz žŽivota, povrve složene, često neurotične amalize, psihoanalize i autoanalize, omeđene još i seksualnim kompleksima i imperativima. Njihovo postojanje, međutim, prirodno je jer se ličnosti ne povlače ispred njih, niti se gube pod njima. Naprotiv, ličnosti se bore protiv njih i, na ivici poraza, obnavljaju se snagom radosti zbog života u sebi. Ovo i ova= kvo komcipiranje čovekovog otaliteta — bitna je i majveća Majorova vredđnost. Koliko je svaki, ama baš svaki, trenutak krcat, prepun svetovima, kretanjima i prostorima — otkriva novela Kazna. Samo treba izići iz jalovog podavanja lenjosti, treba umeti biti istraživač po nepreglednom „blagu svojih ftrenufaka. Kamcelarijski, birokratski trio odigrao je, slučajno izvučen iz uobičajene letargije, blistavu i raskošnu, nakićenu i djznijamsiranu igru gsuprotstavljanja trenutka času, časa danu, dana večnosti. Toliko pokreta i događaja u jednom strogo omeđenom vremenu, toliko bogatstvo duševnih vibra-

cija i egzibicija zaista je retko sresti na stranicama naših kmjiga,

Utoliko neprijatnije dime Majorova neotpornost prema iskušenjima bizarnog. Ona se, istina, samo jednom pokazala (u noveli Progonjemi), ali tako oštro da je potrebno ukazati na izvesne stvari. Svojom prirodom bizarno znači deplasiranje, degeneraciju stvaralačkog altta. Razgolićeno, perfidno i prividno nesposobno da pruži obpor zahtevu istraživanja, prodiranja u suštine, ono biva primamljivo, mami mogućnošću da se odjednom i bez velikih muha ostvari originalna poruka i čudna atmosfera, Da se doprlo do ničega ili do nečega nestvarnog i neživoinog — oklkrije se nailkmadno. Nikakvi ludaci, nikakve seksualno izvitoperene žeme i nikakve jezivo-traumaitične situacije ne mogu pomoći umetniku da svojim delom upotpumi živof koji živi i koji živimo.

Nazvao sam Majora početnikom, ali početnikom u višem i, kad se tiče kmjiževnosti, pravom smislu. On je već zreo i oformljen pisac. To je garantija da će njegova buduća ostvarenja, oslobođema suvišnih lutanja, značiti afirmaciju te zrelosti, da će ga učiniti zaista neophodnim. · „Dinamika njegovog pripovedanja, na primer, poseduje majStorsku recipročnost: dinamiku “#asocijativno-neurotičnog duševmog života junaka prati odgovarajuća, strikino sprovedena, dinamika saopštavanja promene ritma i intenziteta tog života. Čovekovo sudelovanje u stvarnosti Major uzdiže do simbolike koja se ukida: pojedina= čno, kao fokus, znači kvalitet opšteg i neobuhvattnog ali, na drugoj strani, opšte postoji samo kao prirodno, nepatetično i jasno pojedinačno.

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

Opora kantilena

Mak Dizdar: „KOLJENA ZA MADONU“Š“:; „ovjetlost“, Sarajevo 1963.

VRIJEME JE da se povodom pete knjige pesama Maka Dizdara, .Koljena za madomu, upitamo: u čemu je osobenost Dizdareve poezije i zašto je oma tako nenamebljiva?

Dizdareva poezija ima svoj okvir, svoj osobemi miris pa, ipak, ona slatira negdje na prikrajcima naše savremene poezije. Pomalo i sopstvenom · Kkrivicom, Naime, Dizdareva poezija nije nasilu originalna, Ona je izgrađena od nekih sopstvenih unmutarmjih vrijednosti i simbola, ođana nekim svojim nenmaglašBenim tajnama i posvećena nekim mjoj jasmim i polrebnim ciljevima. Koljena za madonu su sinteza svih tih dobrih i loših osobina ove poezije. Tematska cjelovitost — ljubavna linika (nastavak poema Plivačica, „koju je svakako trebalo uklopiti u zbirku po toj osnovi) — sugeriše mogućnost njenog polpunijeg sagledamja. Njem izražaj je negdje na sredini između upjevamosti i komverzacije, zapravo između emocije i određene misli koja đolazi kao posljedica osjećanja. To su dva različita elmenta koja uvijek · nisu najsrećnije sintetizirama. Olbuda su neke pjesme čišće, cjelovitije, „druge nešto razbijenije, zahvaljujući “oj dvojnosti, ali mam se ni to nc čimi najbitnije. Bitan je drugi utisak: Dizdar i u mnajsrećnijim trenucima potpune inspirisanosti ne stvara od 'voje pjesme onu Krajnju, apsolutmu napelost koju, recimo, postiže Izet Sarajlić ređucirajući svjesno iz svoga kruga one molive koji njemu kao pjesniku ne leže (pa i po cijenu uprošćenosti). To isto postiže i Tahmiščić, samo na drugi način. Dizdar, naprotiv, ieži da što više proširi svoj umutarnji poetski doživljaj i pogled bačem u svijet, ne fruđeći se da potpuno nameine i svoj vlastiti pjesnički jezik, Njemu kao da je prilično svejedno kako će njegova pjesma docnije samostalno živjeli.. Sudbina pjesme zavisi od pjesnika i njegova usmjeremja. Naime, pjesnik se lišava svega onog što je slučajno došlo u sferu njegova osjećanja ŽživVOta da bi što rezoluinije izrazio ono svoje glavno, bitno osjećanje do koga mu je maročito stalo. Tek tada pjesma postaje uđarna, rječita, efekina i sa mosvojna iako, možda, „po cijenu izvjesnog odricanja od širine i složenosti kojoj Disdar meprekidno teži, To

je i vrlima i mana njegove poezije. On ne ide do kraja svojih mogućnosti i to se sveti njegovoj pjesmi u cjelini, onom krajnjem ukhtisku koji ona treba da postigne. On lako mijenja i miješa stilove, svoj naročiti afinitet za arhajski zvuk bosansko-patarenskog srednjovjekovlja ne koristi dovoljno, tu je škrt, izuzetno kritičan, iako je baš na tom području ostvario svoju najbolju, antologijsku pjesmu Gorčin. On će ubrzo preći na modernije forme, na složeniji izraz i slobodam, nevezan stih, iako je opet i više nego jasno da je u Sslikovanim stihovima dostigao svoju najvišu mjeru i domete. Neujednačen, on evo i u zbirci Koljena za madomu, varira i polvrđuje iste vrijedmosti, ali i iste slabosti.

No prvi put u ovoj zbirci pjemik cjelovitije, možda zahvaljujući jedinstvemosti teme, postiže onu skladnost, monolitnost koju pjesnici moraju da postignu. Tema je prastara: ljubav, odnos muškarca i žene u osjećajnoj sferi njihove biološke veze, ali ma kako tema sama po sebi izgledala banalna, ona u Dizdarevoj interpretacijiji djeluje svježe i prinovljeno. Ovdje na ispitu nije samo čovjek i žema nego inešto dublje: mogućnost ljubavi uopšte. Pitanje prevazilazi samu stvar. Gođine rađaju sumnju, ruše iluzije. Žena je kao disanje. Ali iskustva, razočaranja, strmmi i varljivi putevi, nagomilane laži, istrošene iluzije, cjclokupna varljivost života, sa svim njegovim prisilama i tegobama, sve je to predtekst, sve je to ušlo u igru ljubavi koju po kozna koji put igra usamljeni ljudski par na životnoj sceni vremena i poezije. Dizdareva poe-

Nastavak na 4. strani

Risto TRIFKOVIĆ