Književne novine

pozorište

PREDALI NA IVICI,

ozorišta vole da obećavaju mnešto novo i atraktivno. U tome kao da se iscrpljuje njihova snaga i umetnička vitalnost. Zato valjda i premijere za pojedine ansamble imaju toliku važnost. U nedostatku takvih uzbuđenja, sasvim neprimetno, ovih hladnih dana obišao sam #više predstava koje su jednom bile ozna-

čene kao prve jesenje premijere. Pri.

tome sam se sećao svih onih ceremonijala kojima su ih pojedine kuće ubeležavale " svoje kalendare kao posebno značajne datume. Time se u meni spontano rodila želja da uflvrdim šta je u samim ansamblima ostalo od dugotrajnih i mukotrpnih napora, nadanja, ushićenja i razočaranja.

_ Utisak ni malo uzbuđujući. Jer, čudna je naša pozorišna psihologija: predstave se ponašaju kao ljudi. Svaka se od njih u onom premijernom, raspoloženju upinjala da preobrazi u nešto kvalitetno novo, u određenu etapu estetskog sazrevanja čitavog ansambla. Ali, posle toga, bez obzira, da „li se objektivno radilo o uspehu ili neuspehu, kao po pravilu brzo jenjava to izuzekno premijerno uzbuđenje i nastaje predah gotovo ravan ravnodušnosti. Otud nije čudo što predstave, mada tehnički uigrane, tako brzo Dpoprimaju patinm običnosti, pa je, ako sudimo po njima, teško utvrditi da li je pozorište zaista načinilo sigurniji korak i prodor ka modemom izrazu vremena i sredine u kojoj egzistira.

Time kao da se pokolebalo moje poverenje u pozorišna obećanja. Kako verovati u uspeh i rezultat, koji u sebi samom nosi svoju negaciju i ravnodušnost prema vlastitim vrednostima. Možda to potiče iz saznanja da je premijera Krajnji rezultat višemesečmih., napora i da posle toga mora da nastupi izvestan vakum. Istina, mnogi glumci veruju da i obične predstave igraju. sa istim oduševljenjem kao i premijere — pa čak i bolje! Ali to ne koleba utisak da u stvaralačkom pogledu reprize po navici ne domose ništa osobito novo, čak kad se u pojedinostima i osveže nekim zanimljivim detaljem. Suštinski — čini se da je napredak: naših pozorišta daleko sporiji nego kada se on meri samo premijerskim ushićenjima i temperaturama. Prosek je prilično ujednačen, ali na dosta niskom nivou. Kao da još uvek teatar nema dovoljno poverenja u vlastite snage i mogućnosti i kao da se obećanja i ciljevi stvaraju od nečeg što je izvan njih samih, u intelektualnim ambicijama i koncepcijama reditelja i umet= ničkih mukovodilaca a ne čitavog ansambla. Veliko je pitanje da li gvakva shvatanja približavaju naš teatar modđernom, poimamju scemskog izraza. Tim pre, što je još pre nekoliko decenija bilo utvrđeno da premijera nije apsoluini Kriterijum | „uspeha jedne predstave i da ona mora stalno da živi i svaki put iznova da se bogati u izražajnom smislu. U našim prilikama, ovo načelo ponovo se javlja kao izuzetno aktuelno, s obzirom da svi ansambli, bar formalno, izražavaju svoje poverenje u mođema shvatanja scem'· ske umetnosti. OP

Osnovno 'je da nijednu premijeru ne prihvatimo kao cilj i uspeh san po sebi. U savremenom tumačemju Scene krajnji cilj nije sasvim dostižam

teljima dijaloga, a posebno fašizmu — "u svim njegovim formama, starim i novim, otvorenim. ili hipokritskim koji ugrožava prava čovekova, posebno slobodu izražavanja i misli, i Koji vođi ka rasnoj diskriminaciji, progonima i mučenjima. _.

„COMES, imajući za cij da podrži među piscima najslobodniji dijalog i najotvoreniju konfrontaciju ideja, obuhvata kao članove predstavnike svih ideologija, ukoliko iskreno prihvataju ovu principijelnu deklaraciju. Iz. ovoga sledi da COMES, kao organizacija, ne može biti antikomunistička, kao što, ništa manje, ne može biti ni antihrišćanska, antidemokratska i antiliberalna”, Posle prihvatanja, i to jednoglasnog, zajedničkog kominikea, koji je bic sačinjen od „specijalne komisije (sa– stavljene od predstavnika Italije, SSSR-a, Španije, Engleske i Jugoslavije), Izvršni odbor je usvojio još dva vrlo važna, kulturmo-politička „dokmumenta. Prvi se odnosi na progon katalonske literature i katalonskog jezika u Frankovoj Španiji, a drugi je Dprotestni telegram upućen, preko portugalske ambasade u Rimu, Salazarovoj vladi protiv hapšenja portugalskih Kmji-' ževnika i intelektualaca.

Tekst o Kkatalonskom Kkmjiževnom jeziku i literaturi glasi:

„Izvršni odbor COMES-a. je saznao preko internacionalne štampe za de-

marše kod španske vlade od strane

vrlo brojnih pisaca i' intelektualaca Katalonije, među kojima ima i crkvenih ličnosti, da bi se ostvarilo pravo školovanja na katalonskom i publikovanje listova i revija na ovom jeziku, kao i pravo organizovanja kulturnih manifestacija. /

„Jeđini odgovor koji je dat na ovaj zahtev do sada bila je zabrana organizacije Omnium cultural, jedinog OTganizma koji je postojao rađi čuvanja katalonske kulture.

KNJIŽEVNE NOVINE

OBEĆANJA

— bar „dok: god postoji verovatnoća da ce Se jedna predstava održati na rebertoaru. Jer, onog časa kada ga definitivno fiksiramo na pozornici on umire i postaje goli ostatak onog što Je za njega do tada bilo učinjeno. Zalo se pozorišni ciljevi u svom izvornom obliku više iscrpljuju u večitoj težnji za savršenom formom scenskog izraza. U samoj predstavi, ako je ona

i istinski kreativna, postoji ona njena

unutrašnja snaga pokreta koja se ne Sme zaustaviti — a niko i nema pravo da je obuzdava ako želi da ona preva– ziđe nivo teatra, pa i svoj vlastiti, sadržan u premijerskoj ekspresiji.

Šta u protivnom ostaje od pozorišnih obećanja? Zaklinjanja da će već sledeća premijera dometi publici još nepoznata zadovoljstva, a pozorištu uSpeh i afirmaciju — malo kome su danas stvarno potrebna. Osobito što se takva obećanja iscrpljuju unutar t+takozvanih ograničenih ciljeva koje moderna umetnost kategorički odbacuje. Korektnost, i tradicionalno dobra predstava nisu vrline savremenog Dozorišta. Danas se od teaira zahteva apso-

'lutna mobilnost lišena svakog samo-

zadovoljstva, superiornost ali i organska povezanosti sa gledalištem kao izvorom vitalnosti i moguće budućnosti. Iz toga nije teško zaključiti da teatar i antiteatar, bez obzira na koncepcije, nisu celovit umetnički izraz, A to opet ubeđuje da pozorište ne sme da bude koncentrisano samo na trenutak svoga postojanja i da se njegova suština nalazi uvek negde iza premijere u novim i novim poduhvatima. Dakle, konačno oformiljeni teatar praktično ne postoji.

Prihvati li se ovakvo uverenje pozorišna obećanja „dobiće posebnu vrednost, daleko veću nego što upra-

—:

ve u #remutnim prilikama i smjaju. Za mene obećanje na početku svake pa i ove sezone nije drugo nego potreba kolektiva da se veruje u kontinuitet razvitka njegovih stvaralačkih snaga. Naravno, ne znam kuda će odvesti ta borba bez predaha, kao što ne znam ni kakvo će biti pozorište budućnosti. To se, uostalom, i ne može predvideti, jer njegove se mogućnosti uvek usaglašavaju sa iskustvom. U tome je možda draž traganja, eksperimentisanja i mogućnosfi približavanja celovitosti izraza. Kada bi mogli da tačno predskažemo kako će teatar jednom izgledati, onda bismo verovatno mogli i da ga odmah ostvarimo. Ali lo više ne bi bio teatar budućnosti!

Iz perspektive gledališta iluzorno deluju sve tvrdnje da smo stvorili politički angažovan moderan featar, o-~

ı slobođen građanskih Konvencija, ili avangardnu scenu. Čak su i smešna tvrđenja nekih reditelja da će se to u potpunosti ostvariti za određeni broj godina. Sve su to samo obmane koje scensku umetnost žrtvuju ftremutkwu, ali koji joj ne mogu obezbediti i stvarni napredak.

Otud reprizne predstave Koje sam video ovih hladnih i mrtvih dana ne prožimaju zadovoljstvom. ledi se m meni vera u fa deklarisana pozorišna obećanja, iskrenost i istrajnost stvaralačke borbe. Takvo osećanje može da zahvati i gledalište s obzirom da i ono očekuje da se uveri „kako pozorište stalno stvara, obnavlja ali ne i reprodukuje relativne uspehe. Samo u fom slućaju osetićemo i sami sebe u pozorišnom prečišćenju i sazrevanju, Nije li to jedini način da iz ovih predaha na ivicama obećanja odagnamo dosadu.

Petar VOLK

|| |O JIM |||, | a Nl |

|

MILO DIMITRIJEVIĆ: ŠUMOVITI PREDEO

„Izvrsni odbor COMES-a izražava svoje duboko uzbuđenje pred ovim merama koje su pređuzete, podsećajući da Dekleracija Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, prihvaćena i od španske vlade, eksplicitno priznaje pravo svakoga da se izražava na svom. maternjem. jeziku i da ostane veram SVOj tradicijama.

Ja. zaključku, Izvršni odbor izražava svoju plamen želju da ovaj veliki kulturni jezik nastavi da u Kataloniji i u celom svetu igra svoju nezamenljivu ulogu. On izjavljuje da je solidaran s katalonskim intelektualcima u njihovim naporima za uspostavljanje i priznavanje njihovih prava koja ne tarevaju”. ones ea tala ugalskom amu u si: . | o ospočidu ambasađom:i Portugalije, via 'Salaria 298/a, Rim. ;

· „Gospodine ambasadore, prilikom. svog sastanka u Rimu, Upravni odbor Zajednice evropskih pisaca, kojem prisustvuju delegati zemalja cele Evrope, manifestuju svoju duboku zabrinutost povodom nedavnog hapšenja svog člana Urbano Tavaresa Rodrigesa i drugih pisaca i intelektualaca: Miguel Alberta Fereire, Aleksandra

Torge, i Žie ala, Fonseka i Koste, Manuela ŠP OHvalša Vasko Granhe. Upravni

li vašu ekselenciju da bude tuakod svoje vlade ovog jednođušnog protesta i naše zajedničke nade za 0 Ko. odložno puštanje na slobođu naših ir nova i kolega. — Đuzepe „OOBaTOID predsednik, Džon Leman, MORO a žan - potpredsednici, Đankarlo Vigoreli, gemeralni sekretar Zajednice evrop-

ca.” i a Eesju rada, Izvršni odbor je razmotrio mogućnosti organizovanja ai nih zajedničkih manifestacija, mul i _teralnih i bilatelarnih susreta u OR naredne 1964. gođine. Zaključeno JE. se iskoriste, u ove svrhe, i već pr. i viđene proslave, jubileji i sL, kao š su, na primer, dani poezije u SSSR-u,

\

neđelja poezije i jubilej pesnika Emineskua u Rummniji, Šekspirova proslava u Engleskoj i drugim zemljama, proslava Vuka Karadžića i Sterijino pozorje u Jwgoslaviji, redovne godišnje skupštine tzv, „grupe 47” pisaca Zapadne Nemačke, itd. Kao primer bilateralne saradnje navedena je zajednička inicijativa italijanskih i jugoslovenskih književnika pomoću koje će se uskoro ostvariti i ustanoviti zajednička italijansko-jugoslovenska književna nagrada.

To bi bile, međutim, manifestacije u svakom slučaju korisne, ali manjeg obima. Od većih susreta predviđena su tri: jedan u Švedskoj, za koji još precizno nije utvrđen dnevni red (inicija=

tivu je dao švedski pisac Lundkvist),

drugi u Grčkoj, u kojoj bi se organizovao susret pisaca-članova Zajednice u čast ovogodišnjeg nobelovca Seferisa i, treći, možda najobimniji i najvažniji, Okrugli sto redaktora glavnih evropskih književnih revija i časopisa u Beogradu, ili negde drugde u Jugoslaviji. Ovom Okruglom, stolu prisustvovalo bi, kako se računa, između 30 — 50 urednika iz čitave Evrope, i to prvenstveno onih listova i časopisa koji posvećuju svoje stranjce, osim domaćoj, i stranim literaturama i vezama sa književnostima drugih zemalja i naroda. Kako jeđan ovakav susret iziskuje prilične troškove i solidnu pripremu, u zajednici sa Savezom književnika Jugoslavije i drugim kultumim i političkim faktorima, u narednim danima, a to će reći na samom početku nove godine, ispitaće se svi modaliteti OVOE višestruko značajnog susreta predstavnika evropske kulture. Susret bi se održao krajem aprila ili početkom, maja 1964, godine.

a Gvoj književno-istorijski pis

Kraljevstvo Slovena Dukljanina iz

Bara upotrebio je i Liber gestoTam, — kmjigu o delima blaženog Vla= dimira, dukljanskog vladara (pre 998 — 22. V 1016), koga je iz tamm:ce ma=– kedomskog cara Samuila oslobodila i ponovo dovela na presto romanitičma lju bav s carevom kćeri Kosarom, i koji je izgubio svoj život u dimnast:čkim smutnjama posle Samuilove smrt.

Dukljanin iz Bara je pisao ma slovenskom, a za romamnmsko stamovništvo između. 1167. i 1173. god. I Liber gestorum, „kralja Vladimira” sigumo je bio na slovenskom, jer da je bilo drukčije to bi se svakako naglasilo, Kao potvrda za to mogla bi se navesti činjenica da se u italijanskom prevodu, rađenom na osnovu. latinskog teksta, izostavlja upućivanje na Liber gestorum, koje je bez sumnje bilo i u sada nesačuvanom prvoobitnom slovenskom vidu dela. Italijanski prevodilac mora da je smatrao da nema smisla da upućuje svoje čitaoce na slovenski tekst, koji je njima nepristupačan, Ta napomena iz latinskog teksta Kraljevstva Slovena, u kojoj se upućuje na opširnije izlaganje života kneza Vladimira, glasi u prevodu na današnji naš kmj:ževni jezik:

„Kolika i kakva junačka dela i čuda bog je udostojio da izvrši blaženi Vlad:mir, sluga njegov, ko želi da zna neka čita knjige dela njegovih, gde su delovanja m.egova redom opisana, i da sazna izvesno da je on bio sveti čovek jednog duha s gospodom i da je s njim bio bog, kome čast itd“.

Kako se u napomeni za Vladimira kazuje da je „blaženi” i „sveti”, smatralo se da je Liber Gestorum, Čč?šitije Vladimirovo (vita), koje nam nije sačuvano. O „legendi o Vladimimi i osari” Stojan Novaković je opširno pisao (1893). I Konstamtim Jireček (1911) govorio je o izvodu iz „legemde sv. Vladimira“ i o njegovoj istorijskoj vrednoSvi, najvećoj u odnosu na dva druga de la Kraljevstva Slovena. Vladimir Ćorović (19834) nalazio je da se „izvesne pojave” iz žitija merovinških svetaca zapažaju „jasno i u biografiji sv. Vladimira u Duldjamskoj Hronici, a došle su očevidno posrednim putem; preko istih uzora”,

Ferdo Šišić (1928) tvrdio je da legenda o Vladimiru nije postojala u doba postanka Kraljeostoa Slovemd, u drugoj polovini XII veka. Dukljanin iz Bara o Vladimiru je pisao „u prvom redu“ na osnovu „žive tradicije“ u dukljansko-barskoj crkvi, a koristio se „verovatno i kakim · kraćim" 'žapisom”. Napomena s upućivanjem na Liber gestorum docnija je glosa nekog od čitalaca Kraljeostvoa Slovena. Vladimir nije u spisku „katoličkih svetaca, a možda je „lokalan svetac dulkljanskobarske crkve“, jer se 1405. i 1426. god, pominje mesto sv. Vladimira kod Ulcinja. Još u doba pisanja Kraljevstva Slovena Vladimirove mošti počivale su u mamastiru Prečiste Krajinske, blizu dvo ra njegovog, a „pored obale Skadarskog jezera ispod brda Taraboša, tri i po sata hoda od Skadra”. Tu je Vladimira premela njegova udovica Kosara iz mesta njegove pogibije, iz crkve u Prespi,

Krajem XIV veka mošti Vladimirove su u srednjoj Albaniji, kod današnjeg Elbasama (starog Konjuha ili Novog Grada koji je, kako su zabeležili stari srpski letopisi, sazidao. Mehmed II 1466. god.). Počivale su u manastiru sv. Jovana — Šin Đona koji je damas sat i po hoda od grada. Mamastir je, posle zemljotresa koji ga je potipuno razrušio, podigao 1381-83. god. Karlo Topija, „gospodm rabamski“ (arbamnasiki), zajedno! sa svojim simom Đorđem, zetom Vuka Brankovića po sestri Teodori (Vojislavi). Crkva je „svetoga Jovana Vladimira”, kako se kazuje u srpskoslovenskom ćiriličkom natpisu. Postoje i natpisi grčki i latimski, U grčkom se takođe beleži da je hram Jovama Vladimira. Ferdo Šišić je mislio da je u vreme te obnove mamastira napisana grčka legenda Vladimirova.

Pomenuti natpis, snpskoslovemski ij grčki, veoma su važni zbog toga što sadrže Vladimirovo crkveno ime Jovan. U jednom svetačkom žitiju to bi se ime moralo pominjati, a njega nijedanput ne beleži Kraljevstvo Slovema. To nesumnjivo pokazuje da Dukljanin iz Bara nije ni imao pred sobom neko žitije Vladimirovo. Još se nešto nije zapazilo, a što je od neobično velikog značaja, U napomeni se ne upućuje na žitije (vita), već na Liber gestorum, gde su izložena „junačka dela i čuda” Vladimirova. :

Pod „gesta“ može da se misli i na epske pesme, shansos de geste. Izgleda da tako zaista treba razumeti napomenu iz Hraljeostva Slovena. Na to nas upućuju rezultati poznatog vizantologa Anri Gregoara i njegovog saradnika Raula De Kajzera (1939), koji su u Pesmi o Rolandu otkrili pomem

Vladimirov u veoma iskvarenom obli-

ku: „la tere ki fut al rei Flurit” (stih 8211). Na raspravu ove dvojice naučnika Božidar Kovačević je u dva maha (1940, 1960) skretao pažnju našoj nauci i našoj javnosti uopšte. Suđeći po rezultatima iznetim u &+oj raspravi, u.

NAŠA EPSKA PESMA IZ XI VEKA

Gesta — dela dukljanskog kneza Vladimira \

Pesmi o Rolamndu, pominju se Sloveni („Bsclavoz” — stih 3225), Srbi („Sorbres“, „Sorz“ — stih 3226), Makedonci — „nmanmod Samuila“ („la gemt Samuel“ — stih 3244).

Pesma o Rolandu, po toj istoj raspravi, postala je verovatno u Salermu u proleće 1085. god, Imala je da posluži. Normmanima Roberta „Gviskarda kao podstrek za pohod prot:v Vizantije. Svi pomeni u njoj o Srbima i Makedoncima potiču iz vremena bitke kod Drača. (18. oktobra 1081) i posle nje, dok su Normani prodirali kroz Epir, Malkedoniju i Tesaliju. Srbi, na čelu 5 kraljem. Bodinom, „vrlo ratobornim i pumim zloće“ ( po rečima Ane Komnmine), bili su u bici kod Drača tobože s Vizantincima, ali su u stvari bili potpuno neaktivni, čekajući da vide na čijoj će sirani biti pobeda. S pobedničkm Normanima Srbi su možda docnije stupxli u dodire. Pevali su im o svome kralju Vladim:ru, koji počiva blizu njihove prestonice Skadra, U iskvarenom obliku, kao Flurit, Normani su zapamtili ime toga kralja i ono je ušlo u Pesmu o Rolandu (možda je i docnije kvareno pri prepisivanjima). Time se datira „postanak. pesme o Vladimiru: pre kraja 1081. god.

To je verovatno bila pesma koja se pevala, Svoj konačni oblik dobila je kad je postala Liber gestorum, kad je zaipisana. Lako je mogućno da je. to bilo za vreme prolaska krstaša iz južne Francuske sa Rajmundom iz Tuljuze, 1096/97., kada je u Skadru, u blizini Prečiste Krajinske „Bodin, kralj Slovena, prijateljski bio na ruci“ krstašima i kada je s Rajmundom „često utvrđivao. bratstvo“, svakako uz pesme i svirke Žonglera. Srbi su od svoje strane pevali o kralju Vladimiru, a možda i druge svoje epske pesme, Među njima je bio i Dulkljanin iz Krajine, iz okoline Prečiste Krajinske ili iz samoga tog manastira i, pod uticajem i po primeru krstaša i njihovih žomglera, dao je pesmi o Vladimiru konačni vid, načinio Liber gestorum.

Gregoar i Kajzer ukazali su još da se o Vladimiru govori kao Florimonu u jednom francuskom romanu toga imena (Florimont). Junak romana je sin Vojvode dračkog. Ženi se sinov:com bu~ . garskog kralja, koji se zove Camdiobras. Taj kralj vlada na ostrvu Celće. Ovde su potrebna neka objašnjenja. Makedonski Sloveni su iz legitim'stičkih razloga svoju državu nazivali Bugarskim carstvom, sasvim slično srednjovekovnim Grcima koji su u Vizantiji videli Rimsko carstvo, „Romanijui! Tako je Samuilo bio' bugarski vladar. Camdđiobras, po tačnom zapažanju Gregoara i Kajzera, iskvaren je naziv komitopul (sin komita, kmeta, u značenju vojvode-boljarina), kako su Grci nazivali Samuila i njegovu braću. Ostrvo Celće je Ahil na Prespanskom malom jezeru, gde je bio Samuilov dvor.

Florimon, je, u stvari, poema Emona de Varena (Aimon de Varennes), franmcuskog pesnika XII veka. Pisana je oko 1188. god. Za nju je Varen sakupljao legende po Grčkoj i Trakiji, naročito u Filipopolju (Plovdđivu). .

Varen je, vremenski posmatramo, mogao da upotrebi i Kraljevstvo Slovena od Dukljanina iz Bara, ali je verovainije da je imao u rukama Liber gestorum, epsku pesmu o kralju Vladimiru, Za idemtifikaciju Vladimira s PFlorimonom Gregoar i Kajzer kažu da tu „Sumnja nije više mogućna“, Ta bi identifikacija donekle mpotvrđivala onu raniju, s Fluritom. Za Zapad je Vladimir egzotično ime i ono je prepravljeno u Flurit pod uticajem popularnog imena Flošr iz pripovetke PFloar i Blanšeflera (iz 1160—75. god. ili s kraja XII veka), koja je bila poznata po celoj Evropi, Da je to povezivnje bilo u stvarnosti, vidi se po tome što u i„zvesnim verzijama te pripovetke Floar je „kralj Bugara“ (roi des Bougres). Samo treba imati na umu da najstariji rukopis Pesme o Rolandu, oksfordski. koji ima oblik Flurit, potiče iz druge polovine, možda čak iz druge četvrtine, XII veka. i

Ako smo tačno uočili način rada Gregoara i Kajzera, oni su najpre identifikovali Plorimona, pa ih je onda glasovna sličnost imena, potkmepljena jednom geografskom identifikacijom (od-,. nosi se na jednu reku severno od Drača), uputila da i u kralju Fluritu vide Vladimira, Dok imena Florimon i Vladimir imaju tri glasa za'edn:čka, pa ih zbog toga sa mnogo dobre volje možemo nekako da oglasimo za nalik, kod Flurita to nikako nije mogućno, Ostaje nam da govorimo o iskvarenosti imena, koja je nastala zbog toga što su ih stranci slušali i pamtili, a možđa što su bila egzotična za prepis:vače. Ipak, sve to ne deluje dovoljno uverljivo.

Nama se ne čini da ime Flurit ima neke veze s imenom Vlad'mir, već da. je ono Vladimirovo drugo ime, dato iz ljubavi i poštovanja, U Kraljevstvu Slovena Vladimir se naziva „blaženim“. Pomišljamo da mu taj naziv nije posle smrti dala crkva, već narod još za ži- ~. vota. Jovan Skilica, vizantijski hroničar s kraja XI veka. za Vladimira je

' Nastavak na 9, strani

Đorđe Sp. RADOJIČIĆ

9