Književne novine

Godina XVI Nova serija Broj 219 Beograd 20. III 1964. Cena 830 d. : E "IG

KNII

z

KNJIŽEVNOST,

a

UMETNOST ı

DRUŠTVENA P

ITANJA

PROBLEMI FINANSIRANJA KULTURE

KAKO OBEZBEDITI

NAPREDAK UMETNOSTI

ovaj način izbegla bi se nelogična si-

, ov način finansiranja fireba podjednako da stimuliše rad ustanove i pojedinca. Na taj način

stvaraju se uslovi da svi koji deluju u oblasti umetnosti zauzmu ~ mesta koja im odgovaraju. prema njihovim stvarnim vrednostima, prema njihovom kvalitetu i,radu. Tako se stvara atmosfera težnje za šire angažovanije u radu svakog pojedinca i, istovreme-– no, stremljenje pojedinaca da ro šolektivna nastojanja što više doprinese i svom ličnom uspehu i afirma– ciji ustanove. Čini se da je ovo jedna od najkonstruktivnijih intencija u čitavom poduhvatu kcjem sada pristupamo. Ovakav rađ u oblasti kulture obavezuje sada društvemu zajednicu, koja više ne finansira kultume ustanove, već njihov program izražen u neposrednoj alktivnosti, postignute rezultate kao

NASTAVLJAJU

vrednosti, jer samo prema njima oni moraju biti nagrađ:vani. Dosadašnji prinoip nagrađivanja ovo nikad ne bi bio u stanju da sproveđe. Ali, kako ostaje na kolektivima da odluče kakve će mere ozalkoniti, mere važne i presudne za budući rad svake igstanove i svih članova kolektiva koji u nijoj rade, neophodno je da ukažemo na problem koji je u današnjim di. skusijama, među umetničkim stvaraocima, često bio predmet razmatranja. Radi se o takozvanim stečenim pravima i razumljivom interesovamijiu kakav će se stav prema njima u novom sistemu zauzeti. : Ne negirajući opravdamost takvog

interesovanja, smatramo da bi, u ovom .

trenutku bilo preuramjenmo davati bilo kakav kategorički odgovor; i to bar

ČLANHOM ŽIVOJINA ZDRAVROVIČĆA „KNJIŽEVNE NOVINE“ DISKUSIJU O FINANSIRANJU U OBLASTI

tuacija da poflpisujemo “ugovore sa članovima kolektiva u frenutku kad još nismo sigumi „kakvim i Kolikim sredstvima raspolažemo.

S obzirom da fondovi za finansiranje delatnosti kulbure ne postoje u svim Womunama, kao i da tamo. gde postoje često ne vrše raspodelu sredstava u duhu movih mera, u sadašnjem trenutku ne treba isključiti mogućnost da se sredstva dodeljuju, bar privrememo, budžetskim putem. Biino je samo pri tome da ustanove ta sredstva dob:ijaju u globalu, da se ona vezuju za icodređemi program. i da im. se ostavlja puna sloboda da svojim pravilnicima utvrde kako će se, na kojim osmovima i kojim merilima, vršiti unutrašnja raspodela.

Međutim, izvori sredstava naći će se ne samo. u fondovima i budžetima već i u

i opštu društvenu opravda- KULTURE KOJU ZAJEDNIČKI PRIPREMAJU REDAKCIJE | „gredstvima koje privredne or nost. Društvena zajednica, pre ZAGREBAČKOG „TELEGRAMA“, LJUBLJANSKOG „DELA“ „ganizacije, ustanove i razne ma svom ekonomskom poten SARAJEVSROG „OBJEKA“ I NAŠEGA LISTA, U DISKUSIJE, društvene institucije buđu

cijaku odnosno materijalnoj bazi, mora da stvori sredstva za ovu aktivnost kulturnih usfanova. Daljim ekonomskim razvojem, povećanjem materijalnih bo gatštava, proširiće se alktivnost i uticaj kulture. To će, mjesumnlivo, dovesti i do povećanja broja kultumih institucija, ali uz vrlo važan uslov da za njihovu društveno opravdanu “delatncst možemo da obezbedimo odgova– reljuća materijalna sredstva. Regulisanjem na nov „način „unutrašnjih odnosa u samim Wustanovama, njihovim celishodnim radom, zalaganjem i 'programima čiji će Kvalitet idmuštvo procenjivati, obezbediće se i odgovavajući materijalni ekvivalent. Ova= kav Sistem rešiće slabosti dosadašnje prakse- koja je dozvoljavala da se svuđa i na svakom mestu stvaraju kultume ustanove koje često nisu nj bile na visini &vojih zadataka. Sada će komune, u srazmeri prema svom ekonomskom potencijalu, stvarati ono Što će biti zaista u inferesu građama, u interesu društva i razvoja. kulture. Kad kažemo „komuna“ ne mislimo na deo nezavisan od celine, već na će-

'lije od kojih je funkcionalno zavisam ·i na kojima počiva čitav naš društve-

ni orgamizam.

Modđerno društvo, socijalistička zaJednica, moma da osigura dalji napredak i opstanak umetnosti koja više nije stvar uskog kruga povlašćenih već postaje svojina širokih narodnih masa. Ne treba se zanositi iluzijom o „sopstvenim prihodima“ kulture. Oni su fiksirani našim sfandđardom i biče ograničeni sve dotle dok ne postignemo ideal da kultura i umetnost postanu mpotreba i neophcldnost svakog građanina naše zajednice. Prema tome, ostaje nam da mwtvrdimo, u ovom periodu opšteg razvoja, gde ekonomski razvitak „igra najvažniju ulogu na svim nivoima od kcmune do feđeracije, sa Kolikim sredstvima raspolažemo za kulturu. Ta sredstva odrediće nam i broji kulturnih '“stanova. Na taj način izbeći ćemo ap-

·gurd da pojedine kultume “7ustanove, koje smo priuhvetili kao necrohodne, prevazilaze naše stvarnE materijalne

mogućnosti. Sada više nećemo biti u situaciji da ustanovama koje svojim radom, galaganjem, i(poletnim razvojem, sadržajnim programom i Wuspebom uskratimo punu materijanu pomoć ostavivši ih „da se snalaze i Ži-

votare kako znaju i umeju“. Napro'tiv, realni broj Kkultumih .

ustanova nastao na realnim osnovima | naših materijalnih mogućnosti iredstavlijaće i realan odraz naših kulturnih potreba, U takvoj Rkonstelaciji · „našoj kulturi biće obezbeđena dovoljna materijalna sredstva koja će joj, u novim muslovima, garantovati i potpumi uspeh.

Kada je reč o primeni novog sistema raspodele, o tome šta on sadrži i kakva bi trebalo da bude njegova osnovna struktura, drugim rečima šta bi naše scemsko-umetničke ustanove, prema našem mišljenju, morale da učine da se on sprovede u život, nameće se sleđeći zaključak.

| Da bismo prišli novom sigumo je da ćemo morati da se oprostimo od starog. Samim tim i dosadašnji način nagrađivanja u kulturi postaje mnmeodrživ. Ako želimo. da svaki čovek zauzme svoje pravo mesto, u prvom redu prema svom kvalitetu odnosno stručnoj spremi, zalaganju i radnom efektu, onda se od nas zahteva da izvršimo temeljitu reorganigzaciju u dđuhu novih mera, a to znači i da izvršimo neophodnu revalorizaciju umetničkog osoblja posmaftnanu kroz ove

KOJA TREBA DA OSVETLI PROBLEME FINANSIRANJA U SVIM OBLASTIMA KULTURE, UČESTVUJE VEĆI BROJ KULTURNIH RADNIKA.

iz dva razloga. Prvo, što je to problem koji se javlja ne samo u oblasti kulture već i u drugim oblastima društvenih «lužbi, pa i u nizu privrednih orgamizacija. I drugo, što tek praksa, koja će se javiti sa uvođenjem sistema' dohofika i razvotem „novih unutrašnjih odnosa u našim „ustamovama, treba da ukaže na stvarni obim i zna-

čaj ovog pitanja i da nagovesti mere

koje treba .preduzeti. Mogla bi se jpaik stvoriti, bar u jednom delu čimmova našeg kolektiva, psihoza nepoverenja, kojoj je sklona ljudska priroda kada se rađi o nečem novom uopšte, a posebno o novim merama koje ne-

· sumnjivo Govode u pitanje činovnič+

ku „sigurnost“ koju je obezbeđivao stari /sistem. Međutim, .to' svakako nije razlog: da budemo ”~mepoverljivi prema novim merama. SENI? Ako verujemo. đa novi sistem obezbeđuje. slobodu umetničkog štvaranja i garamtuje ustanovama i pojedincima u njoj pum razvoj i polet, ako će om stimulirati kvalitet i kvantitet, ako

garantuje svakoj vrednosti da dobije

zasluženo mesto, ako obezbeđuje ljudima u ustanovi da sami upravljaju i da propisuju kako će upravljati, onda. će takve ustanove u socijalističkoj zajednici biti kadre đa ozakone i prava svojih članova kad oni ne budu &sposobni da rade i stvaraju. A u wlučaju trajnijeg umanjenja njihove mradne spošobnosti, društvena zajednica je ta koja će opštim i posebnim propisima. to regulisati, Ovakvim stavom

otklonićemo svaku summju i nepove- '

renje, jer se time ukazuje na puteve rešavanja i takvih problema. S druge strane, bićemo oslobođeni svih teškoča, oko nagrađivanja koje nam je nametao klasični sistem činmovničkog staža, Da je ovo tačno pobvrđuje praksa u dosađašnjem rađu Kultumih wumstano= va, kada smo pribegavali mraznim. sredstvima u nagrađivanju umetničkog osoblja na taj način što smo umetničke dodatke koristili kao regulativ za postizanje cilja koji je bio suprotan činovničkom. principu nagrađivanja. Iz ovog proizlazi da su hblaini razredi u mnogim našim iulturnim ustanovama, u stvari, „samom praksom već prevaziđeni,

Koje su glavne karakteristike mnovog sistema u radu kulturnih Wiusta= nova, odnosno kakva je novina u njihovom načinu finamsiramija koja ima presudnu „gulogu u ostvarenju toga rada? I odakle će priticati muaterijalna sredstva za njihovi . aktivnost7?, Jedan od vidova novog načina finam-– siranja kulturne delatnosti jesu fon=dovi kao izvor sredstava. Skloni smo da plediramo za fondove, jer oni mogu da reše mnoge nedostatke klasič“ nog načina finansiranja preko budžeta. Fondovi mogu da reše finansira=nje delatnosti kulturnih ustanova na bazi ugovora vezanih za jeđan odre> đemi program i vremenski period, & tim što bi se sredstva dođeljivala ne

vezujući se za budžetsku godinu već za pozorišnu ili koncerinu sezonu, Na

va vršiti preko”

spremne da odvoje za finansiranje određenih „programa.

Ovim očigledno samo nago=-

' veštavamo „mogućnosti koje mogu da se ukažu. S druge strane, moramo da osiguramo sredstva i za dalii razvoj kultumih ustanova čiju delJntknošt smatramo društveno korisnom. Mi ih mne možemo prepustiti slučajnim potrebama pojedinih orgamizacija, OTgana i institucija. I zato je potrebmo da se društvemim planovima političko-teritorijalnih 'zajednica, od Momune do republike, ne samo određe. oOsnovme smermice kulturne politike već i predvide izvori i obim „sredstava koja će društvena zajednica morati da odvaja za potrebe kulture na svom pedručia. U ovom trenu. čelik, niže ni bitno da li će se raspodela ih sredđsta| fondova ili na Kala drugi pogodam način, o čemu tek dalja praksa treba da odluči. Smatramo, ipak, da bi postojanje fondova, čiji bi rađ bio zasmovan na principima društvemog samoupravljanja, pružilo šire mogućnosti za demokrafsko odlučivanje i raspodelu sredstava. „Naravmo, fondovi bi zahtevali od kulturnih ustanova koje finamsiraju da iznesu svoj program delatnosti i da se na određeni način obavežu da će takav program zaista i ostvariti.

* , Živojm ZDRAVKOVIĆ

'ar:k True. M:um'ons ti :

NASTAVLJA SE NA 2, STRANI

| DANA

~

Jubilej A. G. Matoša

\ Obeležavajući 50-godišnjicu A. G.

Matcša, jedne od najznačajnijih, naj-

svestranijih i najzanimljivijih ličnosti naše kulture, Društvo” književnika Hrvatske održalo je 16. III u Hrvatskom glazbenom zavodu svečanu aka– demiju posvećenu u. njegovu čast, a književnom večeri, koju je 17. III organizovao Kolarčev narodni univerzitet u saradnji sa Udruženjem književnika Srbije i PFililoškim fakultetom, Beograđani su odali počast svom zna= menitom sugrađaninu., U okviru proslave koju su organizovali JAZU, Ma= tica hrvatska i· Društva književnika Hrvatske, 17. III održane su svečanosti u Samoboru.

Na. zagrebačkoj akađemiji govorio je o liku velikog kritičara, noveliste, feljtoniste i pesnika profesor dr Ivo Prangeš, a na beogradskoj Kknjiževnoj večeri Velibor Gligorić. Posle uvodnih. reči članovi zagrebačkih i beogradskih pozorišta čitali su fragmente iz Matoševih dela a istaknuti muzičari upotpunili su svečanost.

„Književne novine“ obeležiće Matošev jubilej svojim narednim „brojem.

Samoupravljanje u kulturnim | ustanovama

U „TELEGRAMU“ od 13: marta Antun Žvan, u okviru diskusije o' problemima finansiranja kulture, raspravlja o samoupravljanju u kulturnim u stanovama, Ističući da Ustav svojim osnovnim stavovima suštinski zadire u odnos društvo-kultura „i smjera na njegovu radikalnu promjenu“, Žvam podvlači da Ustav ne može dati konkretna i praktična rešenja i da je neophodno dublje i organizovanije izučavati probleme koji stoje pred kulturnim ustanovama, a da taj zadatak u prvom redu stoji pred ljudima koji u tim ustanovama rade. „Brzina, ili

tačnije brzopletost, vulgarizacija takvih problema kao što je primjena dohotka (na pr. „bođovanje“ kao oblik utvrđivanja .radnog učinka u kulturi), shematizam, nasilje da određene sheme primijenimo i tamo gdje one očigledno ne mpospješuju razvoj, uzajam-

no etiketiranje među diskutantimm — ne pridonosi rješavanju problema“, ističe Žvan.

_ On podvlači i da samoupravljanje u kulturi ne proizlazi „samo iz idejnih postavki Ustava, nego da predstavlja „logičan slijed u razvitku društvenih odnosa“ u našoj zajednici „koja niti u jednoj oblasti, pa đakle niti u kulturi, ne može lišiti radnog čovjeka da — wu okvirima koje je ta zajednica postavila (putem organa “„wdruštvenog samoupravljanja!) putem odlučuje o dohotku koji je stvorio, o djelatnosti radne organizacije u kojoj je zaposlen, o radnim odnosima, uvjetima svoga rađa itd.“ Neprimenjivanje mavih Iprincipa mu sferi kulturne delatnosti „ne može se opravdati nikakvim „posebnim „interesom društva za kulturu, premda taj poseban interes za kulturu može, i Što Više, treba da postoji.. Primjena principa dohotka, koji nije „bodovamnje“, šli komercijalizacija kulture, kako to neki shvaćaju, što bi zaista bio apsurd u kulturi, već pravo radne organizacije da, pošto je od strane društvenih organa u komuni usvojen program mjene djelatnosti, ne moli više wdotaciju, već postigne makedvainu nagradu za tu djelatnost koja joj prema obavljenom radu pripada, i samoupravljanje kao organizacijski oblik takvog položaja radnih organizacija u kulturi — to su, držim, neposredni problemi od čijeg rješenja zavisi usklađivanje društvenih odmosa u kulturi sa duhom Ustava,“ završava Žvan.

Besplatni udžbenici?

PRENOSIMO jednu Tanjugovu vest:

„Pedagoški radnici u „Hrvatskoj smatraju da ekonomski, odgojni i mastavni razlozi sve više govore u prilog zahtevima o dodeli besplatnih udžbenika đacima osnovnih škola.

U obradi ovog problema do sada je najdalje otišao Zavod za školstvo Zagreba čiji su argumenti na:šli na Dpo„voljan prijem kod članova gradske skupštine. Prema anaizama zavoda roditelji oko 105.000 zagrebačkih učeni> ka troše godišnje za udžbenike blizu 230 miliona dinara. Posle završetka, školske godine, međutim, te knjige više niko ne koristi i nove generacije učenika kupuju nove udžbenike. Kada bi opštine preuzele br:gu o udžbenici-= ma oni bi, sudeći prema iskustvima Zeline, Bjelovara, Nove Gradiške i Koprivnice, gde je ta praksa uvedena, trajali bar tri godine i izdaci za njihovu mabavku bili bi svedeni na trećinu sadašnjih.“

Kad će razlozi koji govore u prilog besplatnim udžbenicima prevagnuti nad onim koji ne govore?

, ı \

Umro Milton Manaki doajen jugoslovenskih snimatelia |

UMRO JE MILTON MANAKI, pio-

'nir jugoslovenske kinematografije, prvi

filmski snimatelj na Balkanskom po-

·'Tuostirviu,

Milton Manaki je još za života postao legendarna ličnost našeg filma. Rođem je 1880. godine i svu svoju aktivnost,

vezao je'za Makedoniju, za Bitolj, gde

je 1898. godine otvorio fotografski atelje i pored redovnog posla započeo s hronološkim fotografisanjem značajnih događaja u Makedoniji i svih. poznatih ličnosti koje su dolazile u Bitolj. Snimio je. hiljade i hiljade fotografija koje sađa predstavljaju istoriju života i

· borbe. makednsikog: naroda, Ostavio je

za sobom foto-dokumenta mneocenjive vrednosti o Ilindđenskom wustanku.

Istonija Bitolja, grada u kome su bi-

li konguli velikih sila, gde se često re-

šavalo o sudbini balkanskih „zemalja,

„može se rekonmstruisati prema nnjego.vim fotografijama. Pored snimaka di-

plomata, turskih dostojanstvemika, bal-

·kanskih kraljeva, predsednika #lada, vojskovođa i. oficina, primećujemo fo.tografiju turskog sultana Kraj snimka

Kemala Ataturka, nekadašnjeg kadeta

vojne škole u Biholju i velikog reformaibora ·nove Turske. Branislav Nušić, za vreme boravka u Bitolju, često je

·bio meta Manakijeve kamere, kao i VR umetnici koji su posećivali Bi-

Poseban gnačaj muzebnoj ličnosti

. Miltona Manalkija daje pođatak da je on naš prvi filmski snimatelj. 1905.

godine Miltonov brat Janakij, stuđent pariske Sorbone, kupio je u Londonu filmsku kameru matike „Bioscope“ koja

je nosila proizvodmi broj 300. Milton. '·

obrađovan bratftovljevim „poklonom a' uočavajući prednosti kamere nad fotografskim aparatom, odmah je počeo da snima. Iste godine, maja „meseca, snimljena je prva filmska storija u našoj zemlji. Snimci prikazuju makedonske prelje, te je ta storija danas poznata pod imenom „Prelje“. Ređali su se događaji a kamera, često skrivena od pogleda vlasti, neumorno je regi«

samoupravnim