Književne novine
Savremena poljska —e poezija
i (Nastavak sa 3, strane)
zvani modemi senzibilitet, Jer, ako je umetnost, otkriti smisao zagonetke, još je veća —o ako to ne shvatimo bukvalno i jednostrano znani smusao sugeskvnim sredsivima vratili u zagonetiku. OQikrivanje i ponovno , otkrivanje uvek će nam pribaviti čar zanimljivosti i uzbuđenja, a od snage pesnikove imaginacije zaVi= „side i estetička vrednost i udarna snaga celog pogtskog organizma, i Ga LE je
: Takva teznja dovešće naš, Vujičiću zahvaijuči, do izvanredno bogate riznice pune irezora iČijc šižte· Čemo po sqpstyenom ukusu i sKiopDOtima odgonetati da bismo do još blčštavijćB “sjaja: doprli. Najviše: zadivljeni zadržaćemo. se ina. stihovima Julijana Pšboša, živog Nlasika poljske: poezije, najznačajnijeg predstavnika me'duratne krakovske avangarde. Njegove pesme, ·„TPuholska elegija* naročito, učiniće nam se kao svojevrsna, leksički i stilski van kalegori,a su"gestivna, evokacija čitave jedne epohe sa apokalipt:onim dimenzijama, „kao preispitivanje ljudske svesti i savesti, A autor njihov pred= stayiće nam se kao odistinski veliki moderni pesnik sveobuhvatne vizije i snažnog prodđo»a "u Bmigao cGovekovog postojanja. Fored venbalno atraktivnog, humarnog i sumornog pomalo, izvanreano mastovivog K, IL Galcinskog proči ćemo otkrivši pesnika iz čijih fantastičnih igraTija (Začarana kočija), kolokvijalnim, estradnim gotovo govorom saopšten:h, izbija večna težnja umetnika za otiskivanjem u svet mašte, za ki= danjem veza sa uzrocnim iskustvom. Sa sasvim izuzetnim i različitim od ovih pesničkim nastojanjem suočićemo se u izboru iz opusa Zbignjeva Byjenjkovskog. Najambiciogniji od svih pesnika sa kojima smo se u ovoj antologiji upo=
znali, i pored Pšiboša po našem osećčaniu naj=
impresivniji, ovaj pedesctogod:šnjak (19193) sred= stvima poetske proze obrazlaže svoje filozofske ideje' o principima „umetničkog stvaranja, o elementima emocija, o problemima vezanim za aktivni životni prineip. Iako na prvi pogled izgleda kao razlaganje, poetiziranje sitnica ume= sto verbalne sinteze kojoj težimo, njegova poe"zija baš tim Winom dobija jednu svojeyrsnu dinamičnost, dramske valere — permanentnost umetnosti dobija svoje oživotvorenje.
. Generacija rođenih početkom Hireće decenije ovog veka: Tadeuš Ruževič, Vislava Šimborska, Miron Bjaloševski, Timoteuš MKarpovič i Zbignjev Herbert, počinje svoje prve stihove da piše u tragičnom vremenu, stvara nemajući vre= mena za estetiziranje, za duhovnu igru i, u većini slučajeva, doživljava zakasneli debi tek 1956. Pa ipak, to je generacija koja poljskoj poeziji donosi veoma mnogo. Spektar novih idejnih i formalnih preokupacija otvara obnovitelj avangarde Tadeuš Ruževič, pesnik koji najviše utiže na mlade ganeracije. Njegova poetika negira muziku, metiaforu, sliku. Pro'blem tragičnog iskustva i očišćenja i problem VČoveMKove egzistencije u današnjem svetu om PHhspoMuje tražeći najefikasniju formu, tražeći čist, elementaran Stih. izuzimajući Šimborsku koja se nekim bitnim odnosima u životu bavi težeći ka jednom klasičnom skladu i meri, organizaciji forme, bez obzira služi li se rimovanim ili belim stihom, i Herberta koji sa iskustvom modernog škeptičnog inteleklualca ironično poentirajući aktivizira i aktualizuje mit, lo su pesnici koji se odlikuju sasvim. posebnim viđenjem sveta, Za našeg čitaoca tu može da bude najzanimljiviji Timoteuš Karpoviž, Nje 'Bova pesma „Rukavica“ polazeći od jednog konkretnog predmeta i njegove funkcije proširuje svoje značenje intelektualnim gredstvima na čitav jedan idejni mikrokosmos, a pesme „Ži= votinje iz zelene šume“, „Lov“, „Razuzdani ko= nji“ izgledaju nam kao izvanredne produžene metafore, prepune asocijativnog naboja koji čini đa u njima prepoznamo univerzainu čovekovu situaciju. i i ·. Da bi se našem čitaocu predstavili mladi pesnici koji zaključuju ovu antologiju, Ježi Ha= rasimovič i Stanislav Grohovjak, da bi se do» čarao spoljni izgled i značenje njihovih stihova, bila bi potrebna prilično opsežna analiza kojoj u. ovakvoj prilici nema mesta. Zato se moramo svesti na to da kažemo da nas Harasimovič po asšketskoj svojoj formi, po prividno naivno-fan= tastičnim značenjima svojih pesama i pO idejnom bogatstvu u njima sintetizovanom, u nekim svojim pesmama (Makovo polje, Kopriva, Vrba, OCmi jorgovan) podseća na Vaska Popu. Gro= hovjak, međutim, čija poezija proizlazi iz inte= lektualnog iskustva, femperamentno sjedinjujući prividno nespojliva obeležja baroka, elemente sarkazma, ironije i groteske, Bugerira jeđan autentičan utisak haosa koji dominira sve= tom,
· Treba, na kraju, reći da antologija Petra Vujičića, ova impresivna i inspirativna knjiga o kojoj nije dovoljno rečeno i koja tek treba da podstakne na ozbiljnije proučavanje poljske poezije, može da posluži kao obrazac poštenog antologičarskog rada u kome se ne ide ka tome da se svi iz kurtoaznih razloga zadovolje, nego da se obelođani ? opravda jedna od mogućnih koncepcija posleratnog poljskog pevanja, Oproba nim ukusom Vujičić nas je vodio stazama svojih shvatanja i izvanrednim poetskim tekstovima, O kojima ne sudimo kao o prevodima već kao O originalima, i instruktivnim predgvorom i beleškama još jednom se potvrdio kao veliki poznavalac ne samo poljske literature već i polj= ske duhovne klime.
Mi nemamo razloga da njegovoj koncepciji ne verujemo. |
Bogdan A. Popović 4
eeeeeeee•. eo ee••!.•.e.•o eo... O O | i: eeee0 e90••2 0—0:. ee e0%0[šPoS0060%%00%DOOe„|)•'•.iı e•eeeeee e ee e 0000%a8 poeeee••:e eee e če No eo eeoeee•eee•e.• .
DUO RNUJIČA
Kadovi Milozofsikog fakulteća ua Zialpma Sveučilište u Zagrebu, Filozofski .
fakultet u Zadru, Zadar 19604.
NAJVEĆI DEO radova u ovom zborniku posveun
je pitanjima gramatike, stiistike i teorije Književ“ nosti; mnogo manji vezan je za estetička i književno-
istorijska pitanja. U trenutku kada stilistička Writika ::
kod nas dobija sve više pristalica potpuno je razumljivo da se sve veći broj ljudi koji se bave proučavanjem književnosti okreće ne samo pjtanjima stili-
· stike nego i pitanjima gramatike i Književnog jezika.
Podatak da se na zadarskom Pilogofskom fakultetu veliki Đroj naučnih. radnika bavi ovim problemimim
' svakako da ide u ređ onih podataka koji pomažu da
se delovanje ove značajne naučne institucije pozitivno oceni.
Međutim, radovi koji najviše privlače pažnju nisu oni koji su brojniji već oni drugi kojih je, doduše. male ali #W vredniji, Yranjo Bvelee uložio je veliki napor qa prenade osnove ZoranićevVe poetike, Pisac ove rasprave želeo je da utvrdi njena osnovna mačela i da olkrije njene bitne teorijske vrednosti. Kompavalivnopi metadom Bvelec je otkvio ono što Zeranić Guguje svojim savremenicima i svojim prethoednicima a watim ustaneyio u čemu je, i gde je, Zoaranič bio originalan. Mira Janković. daia ie jednu značajnu i gfanimljiyu analizu Foknerovogp književnog dela, Nju su prvenstveno ·interesovaji neki etički asbekti dela velikog američkog pisca, kao što je u svpjim ijstražiganjima morala da se pozabavi značenjem a'egorije u Foknerovom delu. Napis Marija Yestinila „Uvod u književnu Kritiku Antonija Gramžija“ donosi mnogo više no Bto naslov nudi. Te ip jedna pronicljiiva, savesna i znalačka analiza Gramšijevih· književnih pogleda i ide u ved najboljih radova iz oblasti marksističke MWvitike koji su se kođ mas pojavili. Istavre-
meno ona može (da posluži kao poziv za inienzivnile
prevođenje i savesnije preučavanje književno kriičkog dela istaknutog italijanskog marksiste.
Ima Wwekoliko rađova koji, takođe, zaslužuju da buđu spomenuti. U prvom ređu to je esei Janeza Rotara' „ „Slika“ kao oblik realističke novele u slovenačkoj Književnosti“, esej Moste Milutinovića „Rodo-
„ljubiva ,f politička boezija Velika Petrovića“ i prilog
Jevta Milovića „Stvarna pozađina Draškove scene u „Gorskom vjjencu“ “.
Predrag Prožić
Leonid Leonov
:Bevsemi'm HvzaymyBaW „Zora“ Zagreb 1964; preveo Zlatko
Crnković
: NIJE PROŠLO ni godinu 'đana kako je. u savjetshom
časopisu „Znamja“ objavljeno najnovije delo Leonidđa \patoyi emo iya0) momi da ga čitama nasFH~
|
kohrvaskom "jezikov Malo: po?obimu, ali veliko po
iđeji i umetničkoj vrednosti, ovo delo ne gaostaje za Leonovljevim majvećim „dostignućima. Štaviše, "sto stranica malog formala kao da još snažnije ističe dubinu i zrelosi misli, bogatstvo i lepotu osećanja i divno izvajanu rečenicu, dovedenu do Botovo apsolutnog savršenstva,
Priču o živeinoj sudbini Bvgenije Ivanovne, čiia prva varijanta potiče još iz 1098, Leonov je posvetio ruskom gkarakteru |} ruskoj duši i nema ni jednog njenog pokreta, ni jednog drhtaja, ni jednog uzdaha a da ga on nije otkrio Posle Oktobarske bure EvgBenija sa carskim oficirom napušta Rusiju, i kada je ovaj ostavi, postaje sekretarica, a zatim i Žena čuvenog engleskog arheologe, Na svadbenom putu po istorijskim mestima izgubio se sjaj njenih očiju, nestao je osmeh sa njenog lica, potamnela je boja njene kože — iz zabačenog ruskog gradića neođoljivo su zvali kukavica sa starog &ata i miris starih,bagremova., Kao gosti. Sovjetske mlađe države Bvgenija i mister Pikering nisu shvatji promene koje je donela bura, Na pozornici svetskih zbivanja Evgenija Tyanovna je ostala bez mesta, bez uloge,
' Ižgubljenost ličnosti u beskrajnim prostorima pla-
NJEEPIRIEVBDRNI" KNJIOJP
Carlo Villa ;
Kai mzitisezi He-liza Einaudi, Torino 1964.
PROBLEM MUČNINE danas veoma često preokupira zapadnoevropske Mnjiževnosti. Zapadnoevropski „antiheroj“ oseća gađenje prema radu, prema porodici, prema životu uopšte i na kraju dolazi do saznanja da je čitav Život apsurd i đa se iz iog apsurđa ne rruože izići ni na koji način, jer je sam misaoni proces kođ čoveka ono ščto uslovljava njegovo gađenje i oluđenje. Otuđenje nije više ekhonmomski faktor Mao što to objašnjavaju Klasici marksizma, već ono PO" staje strukturalni faktor same čovekove ličnosti, U osnovi dđeficitarne. neprilagođene složenim uslovima modernog društva. Povezanost sa prirođom i borba protiv nje davala je čoveku mogućnost đa se oseća delom „same · prirode protiv koje se svakodnevno bori i koju menja. Danas je, međutim, taj borbeni stav ustupio mesfo sivoj egzistenciji malograđanina koji je jednostavno prestao da se oseća delom bprirođe i društvene zajednice i postao je samo jedna individua izgubljena u moru individua, izgubljena zvezda među milionima drugih zvezđa. Krilatica da je „svaki čovek svet za sebe“ ne posmatra Be više u odnosu na društvenu ulogu čovekovu, već io po" staje aksiom, pogled na svet čitave jedne književne mođe, A ođatle i zakliučei da je život beznačajan, da ne vneđi da bude proživljen, da je samoubistvo jedini izlaz iz apsurđa koji nam savremeni svet nameće, a fo je sve potencirano i osećanjem opšte ka-
tahlizme, mogućnostima koje se čoveku pružaju đa
izvrši samoubistvo ne samo Mao jedinka već i kao
vrsta. : j U tu seriju knjiga koje pričaju o izgubljenoj čo-
vekovoj jedinki u neokapitalističkom društvu Zapada,
nete i njena ništavnost na fonu ljudske istorije uslo:
vili 8u posebnu almosferu pričanja koja unapred nas
gavoštava tragičan kraj, Po dijagnozi engleskih lekaya, . smrt Njvgenije Ivanovne došla je kao posledica kom ~
mlikacija nakon porođaja, ali pisac brimećuje da bi
| njihova „dijagnoza bila tačnija da su pored istorijala
bolesti, raspolagali oskudnim podacima o Svojoj pacijentkinji, koji gu igmeti w ovoj pripovešti, Kako se
HEnglepi nikad ne raslaju'sa svojom domovinom jug"
imaju čudesnu sposobnost da je nose sa sobom u noyo
probiyalište oni, navodno, gotovo i ne pate od čečnja ' za ·đomovinom, hako. je Rusi shvataiu. Pod bo ikom,
noslalgije oi podrazumevaju samo nelagadx post, nikako ·'smrjenosnu, zbog izmenjenih Wklimaiskih uslova, odlaska ič Wwobičajene ekoline, oskhWdnog op« štenja s ljudima, na stranom jegiku“,
Na žalost. prevod se ne može pohvaliti, U njemu ima i stilskih i gramatičkih grešaka, Informalivni paLevo o Leonidu Leonovu sadrži mišljenja o kojima bi se moglo diskutovajii, pa čak i netačan podatak da je novu vevziju romana „Lopov“ Leonov dao 1961, BO dine, dok ga je on u a&kvari završio još 10508, Nije jaš= mo ni zašto je naslov dela u prevodu „Jevgenija IVanovna“, kada ga je šarm autor, i to ne bez razloga,
napisao latinicem „BVGBNIA IVANOVNA“, Zoran BHožović
Jan Očenašek
Higmre., ePaplijau i (gama
„Svjetlost“ Sarajevo 1965; preveo Petar Vujičić
POSLEDNJIH GODIMA u češkom „romanu na prvom planu je posvećivanje pažnje unutrašnjem sYetu čoveka karakterističnom ne samo sa fakozvanu kamemu fematiku već i za široko epsko prikazivanje stvarnosti prvih godina bosle rata. Međutim, epičnost nije jedini mogući put kojim se Yvazvija češki roman. To je najviše zbog toga Što analiza unutrašnjeg sVeta čoveka nimalo ne umanjuje vrednost prikazane stvarnosti. Mikroroman Jana Očenašeka „Romeo, dulija i tama“ neki kritičari su napadali zbog toga što je navodno ograničio krug tematike i time nije dao široku sliku društvenog života. Ali baš to, po obimu take malo delo pokazalo je da „večna“ tema fragične ljubavi može biti duboko aktuelna Te je proizašlo iz toga što u romanu pored dvoje waljubljenih, Pavela i Fstere, vidimo i tirećeg „junaka“, Taj „junak“ je tama, tj. mračne sie fašističkog tevora tog vremena. Muladalački čista ljubav gimnaziste Pavela i Jevrejke Estere, koju Pavel skriva u asvojej kući, od samog početka ima tragičan prisevVuk,
U stvari Očenašek svu svoju pažnju usredsređuje na ljubavni dijalog Pavela i Mstere i otWerivahje nežne poetičnosti i suptilnostfi njihave velike ljubavi. Ali upravo u tom dijalogu je više nega gde drugde prikasana sva okrutnost fašisma. Očenašekovi mladi junaci su usamljeni i apsolutno bespomoćni bredđ tevorom koji je nastupio posle atentala na fašističkog protehtora MHajdriha, Međutim oni isto. tako ne pripađaju onima k j : Mada svakndinex ulici čita dugačke spi Sre) Pa šuproistavifan Og OONIN a'bku e: Bile je video u parku ma klupi devojku sa žutom zvezđom na kaputu i saznao đa joj je naređeno da se javi toga dana transportu Jevreja koji odlazi tu jedan od konoentraeionih lJogora, predlaže joj, uprkos Svim Whpozorenjima vlasti da pođe s njim obečavajući da će se brinuti o njoj. A kađ su Pavel i Estera zavaleli jeđno drugo, sama njihova Iskrena osećanja postaju osuda odvratnog vwarvarstva YTašiama i kukavičke podlosti građanstva koje okružuje Pa-
'vela, Mada položaj ijubavnika postaje svakim đamom
sve beznađežniji, Pavel uporne traži izlaz da sbase Esteru, a Estera sa svoje strane odgovara mu beskrajnom naklonošću i poverenjem, Saznavši MWakva ogromna opasnost preti Pavelu i njegovim najbližim, ona napušta svoje skrovište i odđlači u susret neizbežnoj smrti. Pavel ne samo da mrzi fišiste, već se buni i protiv pasivnosti i pokoravanja svojih sugrađana. On još ne zna za puteve” borbe, ali je đuhovno
| već sazreo za nju. Upravo u toj maloj nji ·Oče-
našeku je uspelo da pokaže one duhovne Dracene koji su bili karakteristični za veđinu češke omladine u vreme protektorata, I ta kamernm i lirigmom bro žeta istorija dvoje mladih, #fiksiranje duhovnog
spađa i (nazovimo ga tako) roman Karla Vile „Ls nausea media" (Osgrednja mučnina). Odnos jednog italijanskog intelektualca, pravnika po profesiji, slikara po sRionostima, prema radu, ženi, ljubavnici, detetu, dat je kroz oblike internog monologa kojim glavni junak pokušava da iznese svoja mnajintimnija psihička stanja, Roman obiluje i uobičajenim psihoanalitičkim rekvizitima kao što su skučeno detinjivo, Strog otac, pregenitalna seksualnost, i stalnim pokušajima da se u doonijem Šivotu, kroz Btvaranje sopstvenog doma i kroz odnose sa ljubavymieem kompenziraju traume iz rane mladosti, Čena Mariga 1 ljubavnica Marla su, međutim, isuviše edređene Mao prototipovi i često predstavljaju shematizovane, Pa pirnate simbole, kao što je ponekad &hematizovana i papirnata mučnina glavnog junaka. Međufim, pojedine stranice u kojima se pisac oslobađa premeđitiranih shema, spadaju zaista u značajne priloše Pproblematici malograđanina u savremenoj italijanskoj kr:jičevnosti,
Predstavljajući italijanskoj čitalačkoj publici ro-
Brana CRNČEVIĆ
III
„Istorija će oprostiti istoričarima.
Bedha je zabranjena samo s jednog kraja,
elf ideja nikada nije bila mala.
Zašto samo crkvu, trebalo je i đavola odvojiti od države,
Svaki čovek je danas jedno inostrans
sazrevanja, koje Je usledilo posle traWičnih događaja, "u' tom bomanu prožetom od početka do 'eaja bolnom poegijora, kazuje muomno više 1 mnoše važnjie stvayi od brojnih epskih pričanja o tom vremenu ! tom
- pokolenju. „Romeo, Julija i tama“. kao i dela još
nekih drugih čeških autora, spada u red onih khjiga, hoje su po syom i4nošenju konfijkata ı odnosa koji „vladaju među „junacima“, više nego aktuelne.
Piserka Rajčić
'Guntber Weisenborn
KuvBja
„Zora“ Zagreb 1904. — ta njemačhno preveo Vlatke Šapić
TUŽNO WM had se dobar pjaMe, a Gintey Vajzemborn to „jeste, ovako nespretno predstavi čitalačkoj publiki, a još ije lušnije kad to učini renomiran igdavač kahay je zagrebačka „čora“, Možda bi bilo poštenije prikačati ovu knjigu u rubrici „Meprevedene hnjide" dep je prevodilac toliko loše, Wpravn Wkandalo&no, obavio svoj posna da bi knjigu tFeba'o poneve pre: vešti (ali pre mje prevesti neke mnogo interesantaije i značajnije Vajgenbornove tehStave), ji
; Gintey Vajzenborn je rođen 10082. Bodine. 198, de dirne je zapažen njegov roman „Purija" (pre ioBa BU mu izvpđene drame), iste godine je pristupie orgaNizovanej antifašjatičkoj arupi, fašistička Yrepyesalija je usledila = publisovana dela su mu javno sšpalihvana. Posle rata je objavio niz dela među kojima se ističu drame „Tlegalci“ i „Porodica iz Nevade" i romani „Treći pogled“, „TIagrađene na bešku“ i „Osvet, nik“, Pe oceni kritike „Osyetnik“ mu je najgrelije dejo (a ovaj roman mu je i obezbedio veoma Višoki plas. man u saVremenoj nemačkoj književnos\i), Vajzenborn živi u Zapadnoi Nemačkoj.
Radnja romana „Furija“ se odvija u Južnoj Ame. rici, na kontinentu koji je obilovao —=> a ni sad mija siromašan = državnim đdarima, malim ratovima, Wwevratima i pabunama aranžiranim iz inostranstva. Doktor Munk (Bvyroplianin) boravi u Južnoj Americi izučavajući problem bola. Zbog ratnog sukoba između Belivije i Paragvaja on se povlači iz svoje medđieins ske stanice u građ i smešta se u hotel „Gloria“ (tu ipak Ima male bezbednosti za belca na kojeg su domoreci kivni iz jednog jedinog razloga — belac je). &reće Meri Pejton, Amerikanku udatu za južnoameničkogB dip'omatu dr Moleona, i između njih se razvija idila. Muhhk ođlazi na ratište da zameni ranjenog prijatelja, Peportera Floresa i posle mnogo peripetija i WzZbUđenja po prašumi, vraća se u grad jer je proteran sa ratišta (umešao se u političke igre i time je, ma vođno, povređio svoju neutralnost), Ponovo nalazi Meri Pejton i sađ između njih p'amti strast, odlučuju da pređu u Brazil i žive u sreći očelrujući BVOB poptomka i uzgaiajlući Merinu kčer izg prvog braka, Odlučili su da beže, ali i tu imaju mnogo otešlroća, 1 had je izgleđalo đa su uspeli, Meri odlučuje da se vrafi mužu i Kkćeti, Ona nije vična upravljanju audtomobilem i u saobraćajnoj nesreći se iako teško ogledi da je Munk možno samo, da jel priđržava, Rlavu dok je umirala, Đr Munk popravlja. kola i vozi u grad telo Meri da bi ga predao mužu, ”
a Smenjuju "Ne 'Benoviti saloni 'hiHd{a „Glnaria“, vru-
ćina, žeđ i mea\larija' prešume, suvi vetrovi 5hVPme a naš junak kroz sve to prolazi june*ki, Knđ je po trebno poteže revolver ili snažnom desmicom rešava Đroblem, a i smišljenim gFestovima i rečima obriaćuje prativmnika, : ;
„Pirija“ je prvi pokušaj pisca koji je svnin sun dokazao tek u Masnile mapisenim đelima. Čini mi se da je za predstaylianje MVaimeborna jusostovemskiwt čitaneima irebala ođabrati neko niegčovo grelije delo. Možđa je za to najposednij „Osve'nik“, remsn o kavremenoj Nemačkoj koji je pisao već zreli pisač.
Pored pogrešnog izbora u ovom poduhvatu OgroOman promašaj je veoma nejasan pnevedi kao da se prevodilac plašina materijalnih grešaka pa ie ubao u konfuznost i nerazgumljivost, a to je kao školski rad madovoljavajuće, ali kao kreativan prevođ književnog teksta potpuno premašeno. , i
Tzdavaču bi se mog'o zameriti što je, šteđeći pro ster, đao samo čturu belešku o piseu (mošđa je tome mogao posvetiti dve stranice) i što ie povez Knjige više mego loš (Hstovi ismađaju već kodđ prvog čitanja).
Aleksandar Badnjarević
· wsHWRBHNRRBHREERSHKNHRHRERKEHNHNNHGRRNHEAHNRHESWRWNUNBuRNERHHHEMERHNMHNAERHHHRNBHNENNEHEBNNNSEHRBMBNMANIWRREBNNNEBHHREAREBRRNNBRGHWWRBHNGRHAENRJEBERREHRHHHNGUNAgBWRNEpENWWWwSHHHHUHyNWENGRHRRERRHRHWHNARGSWRRWAHWURWRuWRBRguWHNEMAVMP
man Kama Vile „Osrednja mučnina“, EBlio Vitorini piše da je om značajan zbog toga Što u njemu nije reč o apstraktno gamišljenom čoveku, o čoveku uopšte, o čoveku koji može da bude svaki čovek, već o sociološki diferenciranom čoveku koji je zato duboko konkretan, Woji govori u ime jedne od najBirih kategorija i koji mam pokazuje u svojim naphdima povraćanja kakv! se problemi javljaju u zako» nitim i nezakonitim „institucijama“ Wvoz koje se naB čivot odvija, čak i na nivou srednjeg čoveka koji izgleda da je toliko privrženm tim. institueijama“ Ma» da sa tog gledišta posmatramo ovu knjigu, tada za» ista moramo da ukažemo na njenu neuobičajenu ywrednost, jer je ona još jedno sveđočanstvo o raslojavanju malograđanskog sveta koji u stvari pred» stavlja najčvršću osnovu meokapilalipzma, njegovu
najverniju vojsku, Srđan Musić
ĆUTNIŠ
tvo.
KNJIŽBVNE NOVINE