Književne novine

i Lada + Ž rs Noa ~ ie ~

Novi– karakter Saveza

književnika NAKON DVODNEVNOG rada, u Beogradu, je zaljučem, vanredmi kongres Saveza Kknjiževmnilka Jugoslavije. Prvog dama, kongres je tekao wu zmioku, manifestaciowih, vrlo wopštemih, i sasvim, svečarski Kkoncipiramih, saopštenja predstavnika pojedinih, republičkih, udruženja koji su govoTil o dvadesetogođišnjem, vadu, Saveza kmjižebmika Jugoslavije. Bez ijednog ozbiljnijeg Teferata, koji bi poslužio kao osnova za objektivu Kkritičku, amalizu, dvadesetogodišnjeg rada Kkmjiževničke orgomizacije, kongres je prvom, tačkom, oOdmevnog Yeda, samo jJormalno obeležio dvadesetogođišnjicu, Saveza Kmjiževnika, čije je de» lovanje u, posleratnoj društvenoj praksi, uprkos mnogim, slabostima, propustima i deformacija #%mea, koja, je Savez bio izložen, bilo %\, osnovi Lkorismo i plodmnosno. Iako nije bio u stonju da odoli izvesnim, birokratskim, tendencijama, koje su ga TYazjedale izmutra i koje su, naročito tokom, poslednjih gođima, đokazivale potrebu 2ža što radikalnijim, izmenama, u strukturi i karakferu Saveza, meosporYno je da je Savez Kknjiževnika, kao jedimstvema orgomizacija jugoslovemskih, pisaca, predstavljao određemau, moralnu, i političku, snagu i da je, u pojedinim, periodima, posleratnog razvitka, odigrao Kkomstruktionu, ulogu u širenju đemokratskih, wačela i u, sprovo= čđenju demokratskog duha i slobodne stvaralačke iaicijatiDe wu mašem, kulturnom, životu. O slabostima w radu Saveza mo, bazi dvadesetogodišnjeg iskustva ma kongresv, u okviru bYve tačke dmevnoga Yeda, mije, među,tim, bilo reči, što ukazuje da je sumnja, izraženo, pre due nede!je ha ovom istom, mestu, bila opravđama, iO jesi, đa kongres mije'bio zamišljen, kao pre svega Yadmi sastanak mego da je predviđena di-

skusija o dvadđesetogodišnjici Saveza bila koncipirana, isključivo jubilarski,

Isti slučaj ponovio se i u, okviru druge tačke ·dnevnoga ređa, gde je bilo reči o odmosu pisac — Knjiga — društvo. Uobičajene lamentacije o rđavom, položaju i merešenom pitanju literarnog stvaralaštva, o čemu se u književnim, krugovima .i u javmosti govori već nekoliko godina i to bez ikakvog određenijeg rezultata, ponovile su se i ma kongresu. Uprkos činjenici da su u izlaganjima pojedinih, delegata. bil sadržani mnogi clarmantini Dodaci, diskusija o položaju knjige i uslovima književnog stvaralaštoa bila je mlaka, formalna i melanholična, što je neke predstavnike štampe + navelo da u svojim, komentarima o kongresu (ne bez zluradosti) zaključe da se sva briga pisaca o položaju knjige svodi ma ponavljanje zahteva 20, povećanjem autorskih, honorara i poboljšamjem materijalne situacije književnika.

Tako je čitav jeđam dan u Yadu kongresa, prošao u, meefikasnim istupanjima od, kojih majverovatnije meće biti nikakve koristi. Jedino čime je kongres doveo do kakvog-takvog rezultata, 'koji će imati đalekosežnije posledice, bilo je donošenje movog statuta Saveza koji je, delimično izmenjen u poslednjem, času, prihaćen i koji, faktički, nakon dvadesetogodišnjeg postojanja, menja, karakter Saveza + pretvara ga u Savez adruženja, kojima su data šira ovlašćemja. Umesto dosadašnjeg Saveza književnika kao jedinmstveme organizacije jugoslovenskih, pisaca, Savez će ubuduće preko svoga koorđinacionog odbora, formiranog. wa, bazi predstavništva Tepubličkih udružemja, koordinirati Yad Kkmjiževni;čkih organizacija po Yepublikaman, što, kao ideja može da bude prihvatljivo i korismo, ali što mičim, ne garomtuje da će rad Saveza ubuduće biti društvemo celishodmiji i ođređemiji u pravcu afimacije književnoga ada na onim osmovama koje su proklamovane u Ustavu.

Konstituisanijje koordinacionog odbora ođloženo je do početka februara 1966. đo kada će se u svim Tepubličkim udruženjima izabrati noze uprave čiji će predstavnici sedeti u, koordinacionom, odboru. Tako je, u stva?Tt, kongres DOosle dvodnevnomn ada obovio Samo jedam DOSa0 -— doneo novi statut, o kome su se republička udruženja izjasnila još ramije. Možđa će, 706 koliko to w ovome trenutku „izgledalo malo, buđući rad Saveza poka”ati da je donošenje mozoa Statfe bilo dovoljno da opravđa dvonevni Yad kongresa jugoslovenskih pisaca. Mobe će se, isto tako, pokazati i da 5u zakliučci. ko qovore o potrebi još intenzivnije međurepubličke saradmje, i O neophodnosti jačeg angaževamja, pisaca w društvenom životu, vredni š istorijski rezultati Tada OVOG kongresa: GA ke

,ože ocen'fti drečiie meno Kao ; OTina Sedi _ritogradskog) KONBgTESG, i to dopuna koja pYvemsfonmo reguliše unutrašnja, pitanja Save?a književnika i 9OnO09O odlaže avrgumentovamu, studiozmu | autoritation GiSKJ: silu, o mesfn i položaju knjižeomosti i kože nog stpavalaštva 1, movim, uslovima | društvemog

vazvitka Wu, Wašoj zemlji.

NAGRADA

PEN KLUBA CENTAR BEOGRAD PREVODIOCIMA JUGOSLOVENSKE

KNJIŽEVNOSTI /

'

JUGOSLOVENSKI PEN KLUB Centar Beograd, rukovođen željom da pomogne plasmanu i afirmaciji jugoslovenske književnosti, ustanovio je stalnu godišnju nagrađu za inostrane prevodioce jugoslovenske književnosti. Prema intencijama uprave Jugoslovenskog PEN kluba —

Centar Beograd, nagrada će se do- ,

deljivati svake godine na dan 31. decembra onim prevodiocima . koji su u toku te godine, ili čitavim. svojim prevodilačkim radom, doprineli afirmaciji jugoslovenske Kknjiževnosti na strani i time zadužili našu nacionalnu kulturu:

Žiri Jugoslovenskog PEN kluba Centar Beograd u sastavu: Desanka Maksimović, Nikola Traiković, Marijan Jurković, Vasko Popa i Jovan Hristić na svome sastanku održanom 23. đecembra 1965. godine u Beograđu jednoglasno je doneo odluku da se brva nagrada Jugoslovenskog PEN kluba — Centar Beograd za najbolje prevode književnih dela jugoslovenskih pisaca na strane jezike dodeli Ani Urbanovoj (Prag) i Andreju Vrbackom

(Bratislava) iz Čehoslovačke. Nagrađeni prevođioci Ana Urbanova i Andrej Vrbacki istaknuti su prevodioci naše literature u Čehoslovačkoj. Pored većeg broja dela naših pisaca, Ana Urbanova je u novije vreme prevela tri romana Mihaila Lalića („Svadba“, „Zlo proljeće“ i „Raskid“), dok je Andrej Vrbacki, koji ie. do sada preveo više od trideset dela, u novije vreme objavio prevode Iva Andrića, Mi-

Or:4),

ba a i |

PI

haila Lalića, Stevana Jakovljevića, Branislava Nušića, Miodraga Bulatovića i drugih.

Nagrađeni prevodioci delove dele nagradu 300.000 dinara.

na ravne koja iznosi

BOLJE DA JUBILEJA NIJE NI BILO '

SVB ONO što se dogodilo na SVve- .

čanoj akađemiji u čast dvadeseto= godišnjice jugoslovemskog filma pra= va je Slika nas samih: prvo je pri-

premama, dat veliki publicitet, ispi- .

sano desetine i desetine toplih. po-

„zdrava, pozitivnih ocena, javnost je. )

podsetila i' na one mnoge muko-

trpne trenutke iz istorije domaćeg .

filma, napravljene su ankete o populamrnosti, estetičari su izrekli svo~-

je subjektivne ocene „sa pretemzi- ,

jom na trajnu objektivnost, izvučeni

su iz Ssenki zasluženi veterani — .

uopšte Sstvorema je atmosfera. pris-

nosti i pažnje prema svemu onome ·

što je učinjeno na putu stvaramja nacionalnog kinestetičkog izraza.

A onda odjednom sve je ispalo.

naopako pa je akademija još na početku izgubila svečani karakter. Organizatori nisu uspeli da skupe ni pola zvanica tako da je dvomana bioskopa „Kozara“ zjapila skoro poluprazna. Primećeno je odsustvo mmogih producenata, istaknutih film skih radnika, pionira koji su na svojim leđima izdržali ono mulcoirpno stvaranje filmskih cemtara, kritičara, glumaca, reditelja pa i političara i svih onih sa kojima su kao važnim ližnostima našeg jaVnog života pretrpane razne profto-

kolarme liste, Uz to Vicko Rašspor

je svoj referat polemično intonirao subjektivnim i sasvim privatnim stavovima, nastojeći da čak i u intonaciji dostigne pre efekte groteske nego samog slavlja,

Kola su se brzo Skotrljala: nije bilo ni spomen-plaketa, diploma, posebnih priznanja, ordenja, aplauza

O —

· nastalo uglavnom na

|h Oj {

List izlazi svake druge subote

Godina XVII Nova serija Broj 265 . · BBOGRAD, 25. DECEMBAR 1965,

š#

Cena pojedinom primerku 50 dinara.

za stvaraoce domaćeg filma, ni jed- .

mog cveta mi lepe reči — tako da

je jedini uzbudljiv tremutak bio

pozdravni govor gosta iz Sovjetskog Saveza — poznatog reditelja Abrahama Roma.

Na kraju je prikazama „Slavica“ — čije završne kadrove nije dočekala ni trećima prisutnih. Pa onda čemju sve ovo? Zašto ponižavati domaći film? Nismo li od silog slavlja svih pravih i onih izmišljenih i nategnutih jubileja izgubili odgovomost prema ovom koji zaslužuje dđa bude na dostojan način obeleženm? Mnoga pevačka društva u našoj sredini doživela su daleko više pažnje nego film,. koji, bez: obzira šta mislili o pojedinim delima ili autorima, predstavlja sigurmo 'brajnu vrednost opšte. nacionalne kulture! :

P.V. HAMZA HUMO · SEDAMDESETOGODIŠNJAK HAMZA HUMO proslavlja ovih dana „sedđdamdesetogodišnjicu | svoga

života. Ovaj zanimljivi pisav javio se u našoj literaturi u vremenu neposredno posle prvog svetskog rafa i ostao.u njoj aktivno prisutan sve do naših dana, Njegovo delo osnovima hercegovačkog -folklora ·iz koga je on umeo da izvuče poeziju i egzotiku, stajalo je na izvestan način čitav niz gođina van nekih osnovnin fokova koji su se osećali u našoj međuratnoj literaturi, Formirajući se tako samostalno i nezavisno od svih mogućih književnih grupacija i borbi koje su među tim grupacijama postojale, Hamza Humo je svojim književnim delom otkrivao jeđan u priličnoj meri izuzetan svet, svet istočnjačke čulnosti i erotike, svet jedne posebne poezije koja je morala da privlači pažnju velikog dela čitalačke publike. Popularan u mnogo većoj meri kod čitalačke. publike kojoi ie bila.bliska · njegova poetska vizija sveta, Hamza Humo jie i od dnevne kritike dobijao izvesna · priznanja 'koja su sadržala uglavnom pozitivne ocene njegovog đela.

Zbor foga je niegova Droslava, održana 15. decembra u Sarajevu,

i

Kana w NEI er va ra ro; 14000. 11965773.

protekla u znaku obostranih priznanja i -široke čitalačke publike i onih krugova koji svojim mero-

davnim mišljenjima. formiraju jav-

no mnenje u.:našoj sredini,

„78 PRAVO NA ŽIVOT #

ISUVIŠE smo navikli da umetnost srećemo na određenim mestima, u određenim galerijama i ođređenim gradovima, i zbog toga nas uvek pomalo zbunjuje neki iznenadni susret sa umetničkim delom, koje je nekim čudom, slučajem ili magijom, pobeglo sa uobičajenog mesta, sakrilo se i nastanilo ırvaekom malom gradu, tamo gde smo ga najmanje očekivali. . Naše likovne kritike boluju od jedne „prilično egoistične bolesti. Svet prestaje da postoji izvan tri galerije koje obrađujemo u svojim novinama, Ali slikarstvo, ta čudna ptica mladosti, uvek nas iznenadi, . . Kao što se lepe devojke rađaju bez obzira da li je mesto njihovog rođenja velegrad ili neko selo, tako se i likovna umetnost kreće sasvim jznenađujućim pravcima, ,ni' čući tamo gde joj se najmanje na' damo. | Ve Povod ove kratke crtice je slu čajna poseta Domu kulture u Kraljevu, u čijoj izložbenoj sali ovih . dana izlaže mlađi kraljevački slikar Mića Maravić svoje akvarele, koji privlače tihom lirikom i vanrednim osećanjem za pejzaž. Susret sa ovim malim delima, iza kojih stoji veoma zreo umetnik, nameće još jedanput pitanje: nismo li isuviše upućeni na jednu uobičajenu predstavu o dnevnim događajima u kulturi, nismo li u %velikoj meri navikli na svoje tri galerije i na činjenicu da svet treba da dođe do nas, a ne, mi do njega? Jedan mlađi umetnik otvara izložbu akvarela u Kraljevu. y \ Taj događaj prestonižka štampa neće zabeležiti drukčije, sem u rubrici sibnih vešti' iz komuna, A · tom mladom čoveku . potrebno je pružiti podršku „savete, đobre želje za budući rad. Ostaje tišina. Osta– ju slikari sposobni da dižu prašini oko svojih imena. Postoji li način da gotovo anonimni stvaraoci iz

Nastavak na 2, strani